FUDBALSKI KLUB VOJVODINA REČJU I FOTOGRAFIJAMA KROZ ISTORIJU DUGU 110. GODINA: Ljudski drčni, takmičarski bezobrazni, derani novosadski
Fudbal nije samo rezultat na terenu. Klub nije samo udruženje građana za razbibrigu u slobodno vreme.
Sport, uopšte, predstavlja i društvenu poruku, počev od najprestižnijih međunarodnih takmičenja, preko nacionalnih šampionata, sve do periferije sportskih dešavanja u lokalu. Zato i jeste važan svaki povod i svaki kontakt sa okruženjem u kome kolektiv egzistira i u kome se pozicionira. Zato je 6. mart bitan datum u kalendaru Novog Sada, grada u kome Fudbalski klub Vojvodina, od 1914. godine do danas, toga dana podseća na vrednosti tradicije koja nikada zastareti neće.
Baz obzira na trenutni sportski rezultat i položaj kluba na tabeli, 6. mart je povod za sećanje i za saborovanje u pola belom, pola u crvenom. To je dan susretanja šampionskih generacija, pobednika u prvenstvenim trkama, osvajača trofeja u nacionalnom Kupu, protagonista zavidnih rezultata na međunarodnoj sceni i sviju koji su od titule do titule čekali novu priliku za radost i za otrežnjenje.
U veličanstvenom činu obeležavanja 110 godina kluba i ceo jedan vek „Karađorđa“ satkana je vekovna snaga generacija mladih ljudi koji su najlepši deo sebe ugradili u tradiciju koja traje. I energija je tu, sakupljana decenijama. Svi preduslovi su ispunjeni za novi šampionski skok. Na aktuelnom sastavu je sada da Vošinu energiju oslobode ljudski drčno, takmičarski bezobrazno, u duhu tradicije i Mikinog zaveta: „Svi smo jedno, to je naša snaga“.
Raspoloženje povodom obeležavanja jubileja, uramljeno je nizom događaja, započetim u Temerinskloj ulici, na mestu zaloga za budućnost, pa do svečane akademije na velikoj sceni Srpskog narodnog pozorišta i jedinstvenog hepeninga na Pozorišnom trgu. Fudbaleri, članovi stručnog štaba i Upravnog odbora kluba, zajedno sa poslovnim partnerima i pripadnicima navijačkih grupa, još jednim pogledom preko ramena sagledali su rezultate u minulih 11 decenija.
Svako iz svog ugla i sa sopstvenim željama, ali sa jedinstvenim ciljem, označili su prioritete u perspektivi, sa takmičarskim rezultatima u osnovi svakog sportskog razmišljanja. Nema toga ko je zadovoljan i srećan trenutnim mestom kluba na superligaškoj tabeli. Još je manje onih koji mogu da razumeju raskorak između stabilnosti u svim segmentima poslovanja i postignutih rezultata na terenu ispod klupskog nivoa i želja navijačkih.
Utoliko je na važnosti dobila poruka legendarnog Vase Pušibrka, člana prve šampionske generacije 66-te. Govoreći o „zlatnoj generaciji“ potkraj 50-ih i početkom 60-ih godina prošlog veka podsetio je na to da „zlatni“ nikada nisu osvojili ni jedan trofej. Međutim, nemerljiv je bio njihov doprinos u izgradnji imidža snažnog kolektiva, kao odskočne daske za skok ka tituli Pušibrkove generacije. Drugi su, opet, svedočili kako je generacija 1989, sa Šeletom i Sinišom, posle Vošine drugoligaške sezone, dohvatila i drugu titulu državnog šampiona. Drčni su i bezobrazni bili i to je zajednički imenilac šampionskih generacija u intervalu od 23 godine. Ne bezobrazni u ljudskom, nego drčni u igračkom smislu.
Pravi derani novosadski. Verovali su u moć Mikinog stiha „Svi smo jedno...“ U njemu jeste inspiracija i snaga zajedništva, kao potrebnog uslova za postizanje rezultata. Ne i dovoljnog... Otuda verovanje u sastav Vošinog kolektiva danas. Uz više vere u sopstvene mogućnosti i odlučnosti svakoga igrača ponaosob stići će i osnov svemu što su generacije kroz igru nadograđivale u pohodu ka vrhu. Ne vredi talenat, bez izraženog pobedničkog mentaliteta, jedinstvene su u najavi sutrašnjice Vošine legende, koje su tradiciju stvarale.
Poznavaoci fudbalskih vrednosti cene da je aktuelna geracija u poziciji da izgradi novu odskočnu dasku za novi skok ka tituli u bliskoj perspektivi. Dobar tim je selektiran, kvalitetni su pojedinci u njemu, rukovodstvo kluba, sa predsednikom Dragoljubom Zbiljićem na čelu, za vrlo kratko vreme stabilizovalo je poslovanje kluba u svim njegovim segmentima. Dodaju li igrači malo one drčnosti i bezobrazluka svojih prethodnika, eto Voše na poziciji da primeni sve to o čemu su generacije sanjale.
Uporedo sa rezultatima, međutim, idu i organizacione i finansijske računice, bez kojih mira u kući ne može da bude, a time ni željenih rezultata, uprkos motivima i deklarativnog zaklinjanja na vernost klubu i njegovoj tradiciji. Zato i obeležavanje jedinstvenog jubileja, u neposrednim kontaktima sa svima kojima Voša znači i koji Voši znače, jeste zalog neprolazne vrednosti šampionske tradicije kluba.
Vojvodina ostaje, jedna jedina, nekome kao prva ljubav, kao što i pesma navijačka kaže, drugima kao mogućnost identifikovanja sa vrednostima bogate klupske tradicije. Za većinu u Vošinom stroju, međutim, ona je način za sportski prestiž i reprezentovanje grada u kome je rođena, u kome je odrastala i u kome je dorasla svim izazovima koji su je pratili i koji je prate, na sportskom terenu i oko njega. Sve drugo je prolazno i svi drugi su u prolazu, Vojvodina ostaje i opstaje, u pola belom, pola u crvenom, na krilima stihova besmrtnoga Mike: „Svi smo jedno, to je naša snaga...!“
Lazo Bakmaz
Foto: Istorijski arhiv grada Novog Sada
