ФУДБАЛСКИ КЛУБ ВОЈВОДИНА РЕЧЈУ И ФОТОГРАФИЈАМА КРОЗ ИСТОРИЈУ ДУГУ 110. ГОДИНА: Људски дрчни, такмичарски безобразни, дерани новосадски

Спорт, уопште, представља и друштвену поруку, почев од најпрестижнијих међународних такмичења, преко националних шампионата, све до периферије спортских дешавања у локалу. Зато и јесте важан сваки повод и сваки контакт са окружењем у коме колектив егзистира и у коме се позиционира. Зато је 6. март битан датум у календару Новог Сада, града у коме Фудбалски клуб Војводина, од 1914. године до данас, тога дана подсећа на вредности традиције која никада застарети неће.

Баз обзира на тренутни спортски резултат и положај клуба на табели, 6. март је повод за сећање и за саборовање у пола белом, пола у црвеном. То је дан сусретања шампионских генерација, победника у првенственим тркама, освајача трофеја у националном Купу, протагониста завидних резултата на међународној сцени и свију који су од титуле до титуле чекали нову прилику за радост и за отрежњење.

У величанственом чину обележавања 110 година клуба и цео један век „Карађорђа“ саткана је вековна снага генерација младих људи који су најлепши део себе уградили у традицију која траје. И енергија је ту, сакупљана деценијама. Сви предуслови су испуњени за нови шампионски скок. На актуелном саставу је сада да Вошину енергију ослободе људски дрчно, такмичарски безобразно, у духу традиције и Микиног завета: „Сви смо једно, то је наша снага“.

Расположење поводом обележавања јубилеја, урамљено је низом догађаја, започетим у Темеринсклој улици, на месту залога за будућност, па до свечане академије на великој сцени Српског народног позоришта и јединственог хепенинга на Позоришном тргу. Фудбалери, чланови стручног штаба и Управног одбора клуба, заједно са пословним партнерима и припадницима навијачких група, још једним погледом преко рамена сагледали су резултате у минулих 11 деценија.

Свако из свог угла и са сопственим жељама, али са јединственим циљем, означили су приоритете у перспективи, са такмичарским резултатима у основи сваког спортског размишљања. Нема тога ко је задовољан и срећан тренутним местом клуба на суперлигашкој табели. Још је мање оних који могу да разумеју раскорак између стабилности у свим сегментима пословања и постигнутих резултата на терену испод клупског нивоа и жеља навијачких.

Утолико је на важности добила порука легендарног Васе Пушибрка, члана прве шампионске генерације 66-те. Говорећи о „златној генерацији“ поткрај 50-их и почетком 60-их година прошлог века подсетио је на то да „златни“ никада нису освојили ни један трофеј. Међутим, немерљив је био њихов допринос у изградњи имиџа снажног колектива, као одскочне даске за скок ка титули Пушибркове генерације. Други су, опет, сведочили како је генерација 1989, са Шелетом и Синишом, после Вошине друголигашке сезоне, дохватила и другу титулу државног шампиона. Дрчни су и безобразни били и то је заједнички именилац шампионских генерација у интервалу од 23 године. Не безобразни у људском, него дрчни у играчком смислу.

Прави дерани новосадски. Веровали су у моћ Микиног стиха „Сви смо једно...“ У њему јесте инспирација и снага заједништва, као потребног услова за постизање резултата. Не и довољног... Отуда веровање у састав Вошиног колектива данас. Уз више вере у сопствене могућности и одлучности свакога играча понаособ стићи ће и основ свему што су генерације кроз игру надограђивале у походу ка врху. Не вреди таленат, без израженог победничког менталитета, јединствене су у најави сутрашњице Вошине легенде, које су традицију стварале.

Познаваоци фудбалских вредности цене да је актуелна герација у позицији да изгради нову одскочну даску за нови скок ка титули у блиској перспективи. Добар тим је селектиран, квалитетни су појединци у њему, руководство клуба, са председником Драгољубом Збиљићем на челу, за врло кратко време стабилизовало је пословање клуба у свим његовим сегментима. Додају ли играчи мало оне дрчности и безобразлука својих prеthodnika, ето Воше на позицији да примени све то о чему су генерације сањале.  

Упоредо са резултатима, међутим, иду и организационе и финансијске рачунице, без којих мира у кући не може да буде, а тиме ни жељених резултата, упркос мотивима и декларативног заклињања на верност клубу и његовој традицији. Зато и обележавање јединственог јубилеја, у непосредним контактима са свима којима Воша значи и који Воши значе, јесте залог непролазне вредности шампионске традиције клуба.

Војводина остаје, једна једина, некоме као прва љубав, као што и песма навијачка каже, другима као могућност идентификовања са вредностима богате клупске традиције. За већину у Вошином строју, међутим, она је начин за спортски престиж и репрезентовање града у коме је рођена, у коме је одрастала и у коме је дорасла свим изазовима који су је пратили и који је прате, на спортском терену и око њега. Све друго је пролазно и сви други су у пролазу, Војводина остаје и опстаје, у пола белом, пола у црвеном, на крилима стихова бесмртнога Мике: „Сви смо једно, то је наша снага...!“

Лазо Бакмаз

Фото: Историјски архив града Новог Сада