Vaterpolistkinje Vojvodine strpljivo gradile temelj za uspeh

To je i sasvim opravdano jer su Novosađanke ostvarile istorijski uspeh, uzele su prvi trofej, koji će, nadaju se, biti podstrek za sledeće trijumfalne trenutke. U Vojvodini, čiji muški klub ove godine slavi 85. rođendan, ovo je prvenac kada je reč o seniorskim peharima na nacionalnom nivou.

– U finalu su devojke odradile vrhunski posao. Bile su pravi tim, u svakom trenutku se znalo koja je čija uloga. Odbrana je bila odlična i presudna, pogotovo u ključnim trenucima. Bitno je bilo da ostanu fokusirane, a to su i učinile i zadržale su smirenost do kraja, što nije bio slučaj prethodnih godina – osvrnula se na duel s Palilulom trener Vojvodine Slađana Drezgić.

Crveno–bele su imale sve u svojim rukama posle dve četvrtine kada su na odmor otišle vođstvom 4:2. Potom su protivnice preokrenule (5:4) ali više od toga nisu uspele.

– Na poluvremenu sam im rekla da već imaju rezultat i da ga ne vijaju nego samo da nastave sa istom igrom. Desilo se početkom treće četvrtine suprotno i više su se obazirale na rezultat, što je dovelo do tog preokreta. Shvatile su na vreme šta su uradile, iskusne su i lako su se vratile na staro.

Drezgićeva, ipak, smatra da finale nije bila najteža utakmica, već drugi kvalifikacioni turnir odigran u Beogradu na kom je Vojvodina pobedila Crvenu zvezdu i Taš, a izgubila od Palilule.

– Teži deo je bio taj vikend, kako fizički, tako i psihički. I dalje mislim da je on bio presudan za ovaj rezultat i da je taj poraz bila najbolja stvar pred finale, zbog psihološkog aspekta. U borbi za pehar nam je preostalo da pokažemo sve ono na čemu smo do sada radile i najvažnije je bilo da devojke ostanu hladnih glava, što su i učinile.

Posle osvajanja Kupa pobedom nad šampionom države Paliluom, Vojvodina je zacrtala sledeći cilj.

– Svakako da su nam ambicije porasle, što je normalno. U februaru bi trebalo da počne domaće prvenstvo, ako ne bude nešto pomereno zbog epidemije. Nadam se da ćemo biti zdrave i tada ćemo moći da se borimo za duplu krunu – rekla je Slađana Drezgić.

Put do prvog trofeja bio je protkan velikim zalaganjem, radom, ali i strpljenjem. Imala je Vojvodina pre tri godine priliku da se nadmeće za titulu, ali je u finalu izgubila od Zvezde.

– Od tada smo ovo priželjkivale. Bila sam strpljiva i čekala sam da mlade igračice stasaju i da mogu da se nose sa svime što ovakve utakmice donose. Bilo je potrebno da ipak dođe i neko iskusniji, pa smo ove sezone sklopili kockice dovođenjem Jovane Pantović, Isidore Damnjanović i Janje Kaplarević. One su se odlično uklopile, kao da su od prvog dana bile u Vojvodini i atmosfera u ekipi je vrhunska, što je zaista važno.

Ni Novosađanke nisu ostale imune na zdravstvene probleme prouzrokovane koronavirusom, ali su na kraju nađačale i tu prepreku.

– Samo deset dana pre finala dve devojke su nam se vratile posle karantina, što znači da su na drugom kvalifikacionom turniru igrale bez adekvatnog treninga. Noć uoči finala jedna igračica nam je zbog drugih zdravstvenih tegoba završila u hitnoj, ali je sutra stisnula zube i uskočila u vodu – naglasila je Slađana Drezgić borbenost svojih izabranica, koje su bez ikakve sumnje sasvim zasluženo ušle u klupsku istoriju.

K. Bugarski