Dejan Savić: Moju karijeru napravili su igrači

Selektor Dejan Savić je za deset godina na čelu nacionalnog tima pokazao da je vrhunski stručnjak i da iz ekipe uvek može da izvuče maksimum. Osvojio je zlata koliko je težak i više od toga. Pored vrhunskih rezultata on je čovek koji pleni, jer ima harizmu i uvek je spreman da gegom, improvizacijom i originalnošću podigne atmosferu. Dva puta je izabran za najboljeg svetskog trenera, ali o tome za “Dnevnik” skromno kaže:

– Ne smatram sebe najboljim trenerom na svetu i nisam opterećen time. Za moju trenersku karijeru zaslužni su igrači, bivši i sadašnji, oni s kojima sam igrao i koje sam trenirao, kao i oni s kojima sada radim. Imao sam sreće da sam radio s igračima koji su uvek ispunjavali sve što sam očekivao i tražio od njih. To je kao da vozim Ferari.

Ko je imao presudan uticaj na vaš trenerski razvoj?

– Zahvalan sam trenerima koji su radili sa mnom. Zapisivao sam treninge, jer sam znao da ću biti trener. Imao sam sreće da sam u Srbiji radio s velikim stručnjacima Nikolom Stamenićem, Nenadom Manojlovićem, Perom Porobićem, Dejanom Udovičićem, a u Španiji sa Toni Esteljerom. Značajan je bio i uticaj Ratka Rudića za moje trenersko opredeljenje, iako sam tada bio klinac.

Dejan Savić je nosio reprezentativnu kapicu na 444 utakmice i rekorder je po broju odigranih mečeva u nacionalnom timu, a postigao je 405 golova. Sa reprezentacijom je kao igrač i trener osvojio sve moguće trofeje. Takođe je u bogatoj karijeri na klupskom nivou osvajao sve evropske titule: Ligu šampiona, LEN trofej, KPK i Super kup Evrope.

Koliko je bitna koncentracija reprezentativaca u domaćim ekipama?

– To je izuzetna stvar. Ranijih godina bili smo hendikepirani u odnosu na naše najveće rivale, pošto je mnogo reprezentativaca bilo u inostranstvu. Ovog leta nas čekaju tri takmičenja i mnogo obaveza, pa ćemo dugo biti zajedno, sve do sredine septembra.

Kakva je razlika između Dejana Savića igrača i trenera?

– Velika, sada sam  mnogo smireniji. Pripremao sam sebe za trenerski poziv godinama i onog momenta kad sam izašao iz bazena, nisam više razmišljao kao igrač. Bio sam temperamentan kao igrač, ali sada sam na poziciji u kojoj emocije moraju da se kanališu i drže u određenom okviru. Trener mora da se kontroliše, jer je on ogledalo svojih igrača, i obrnuto. Nijednog momenta ne smem da gubim razum i pribranost, jer se sve to prenosi na igrače. Kao trener sigurno bih prebio igrača Savića, ali se plašim da bi mi on sigurno vratio (ha ha)....

Ko je bio najbolji igrač s kojim ste igrali?

– Vlada Vujasinović bez dileme je obeležio moju igračku karijeru. Ol–raund igrač, izuzetan motor ekipe. Znao je u svakom momentu kako da reaguje. Odličan u odbrani i sjajan u napadu. Od onih koje sam trenirao to su Filip Filipović i Andrija Prlainović, te Duško Pijetlović, a od mlađih Dušan Mandić i Nikola Jakšić čije vreme tek dolazi.

Može li Srbija u Parizu do trećeg olimpijskog zlata?

– Bilo bi lepo, ali prvo trebada se kvalifikujemo za OI u nikada jačoj konkurenciji. Na tim turnirima biće pravi pakao, iako je većina reprezentacija izvršila smenu generacija kao i mi. Ima vremena do Pariza mada je ovaj olimpijski ciklus kraći za godinu dana

Da li će vaterpolisti u skorijoj budućnosti konačno dobiti trening centar?

– Nadam se. Mi smo reprezentacija koja u kontinuitetu donosi medalje s velikih takmičenja. Odavno se priča o tome, ali realizacija ide sporo. Infrastruktura je potrebna, ne samo Beogradu, već u svim gradovima u Srbiji. To bi mnogo uticalo na dalju popularizaciju vaterpola.

Nije tajna da volite slobodno vreme da provedete u kafani.

– Nikada nisam imao potrebu da se krijem. Danas svi idu u kafanu da bi se slikali i bili viđeni. Međutim, muzika je u njima preglasna i ubija dijalog kao što mobilni telefoni ubijaju sve. Pravih beogradskih kafana nema mnogo, ali još uvek postoje. Meni je bitno da je taj prostor ispunjen ljudima koji mi prijaju i volim da tu provedem vreme. „Oskar” je mesto gde volim da sedim sa svojim komšijama i slušam ih u opuštenoj priči.

Igrali ste u Španiji, Italiji i Rusiji?

– Birao sam gradove prema svom odrastanju. Prvo Barselona, pa Firenca i onda, kao velika avantura, Kazanj. Svuda sam sticao određeno iskustvo, prijatelje, upoznao kulturu i naučio jezik. Za sve njih me vežu lepe uspomene.

Kao igrač i trener osvojili ste sve što se moglo. Ima li zasićenja?

– To je veći problem kod igrača, jer su pod velikim pritiskom. Pored klupskih obaveza sa igranjem u reprezentaciji imaju i do 90 utakmica godišnje što je katastrofa, jer nemaju vremena za oporavak i odmor. Međutim, niko ne razmišlja o zdravlju igrača. Možda je iz tog razloga trebalo preskočiti Svetsko prvenstvo koje nije odigrano prošle godine zbog korone. Onog momenta kada osetim da to više nije to povući ću se kao što sam učinio i kao igrač. Možda odem u Ljig i opušteno čitam knjige, mada ni tamo više nema mira i tišine kao nekada.

Volite književnost i filmsku umetnost. Imate mnogo knjiga, po tome ste poput košarkaškog trenera Duleta Vujoševića?

– Imam dosta knjiga i većinu sam pročitao. Međutim, posle korone imam manjak pažnje, ne samo za knjige i čitanje, već i za gledanje filmova i serija. Sećam se da je Dule svojevremeno jednom igraču iz SAD dao knjigu, mislim, Ive Andrića kako bi upoznao kulturu Srba i zemlju u koju je došao. Ne mogu za sebe da tvrdim da sam filmofil, to drugi ljudi govore za mene, ali se trudim da budem u toku dešavanja.

Omiljeni ste među kolegama trenerima.

– S većinom sadašnjih selektora sam igrao zajedno ili protiv njih. Ostali smo prijatelji. Sa svima imam kolegijalan sportski odnos i dobru saradnju. Osnov svega je da ceniš i poštuješ protivnika.

Dejan Savić sa suprugom Bobanom ima sina Maneta i ćerku Danilu. Mane je prvo počeo da se bavi džudom, ali je ipak odlučio da krene stopama slavnog oca i prešao na vaterpolo. Bio je član Crvene zvezde, a sada je u mlađim kategorijama Partizana.

Odrasli ste na Miljakovcu, blizu bazena na Banjici i družili ste se sa Danilom Ikodinovićem.

– Nas dvojica smo zajedno od obdaništa i jedan drugom smo  obeležili odrastanje. Imao sam izuzetno srećno i kvalitetno detinjstvo, ispunjeno raznim sportovima, ali sam izabrao vaterpolo. Miljakovac je inače bio poznat po fudbalu u nižim ligama.

Koliko se promenio vaterpolo u odnosu na vreme kada ste igrali?

– Dosta, naročito na planu metodologije rada i treninga. Intenzitet je veći, ali igrači nisu jači nego ranije. Međutim, manje se vidi veština, ali je eksplozivnost i stabilnost tela veća – zaključio je Savić.     

Srđan Antić