Дејан Савић: Моју каријеру направили су играчи

Селектор Дејан Савић је за десет година на челу националног тима показао да је врхунски стручњак и да из екипе увек може да извуче максимум. Освојио је злата колико је тежак и више од тога. Поред врхунских резултата он је човек који плени, јер има харизму и увек је спреман да гегом, импровизацијом и оригиналношћу подигне атмосферу. Два пута је изабран за најбољег светског тренера, али о томе за “Дневник” скромно каже:

– Не сматрам себе најбољим тренером на свету и нисам оптерећен тиме. За моју тренерску каријеру заслужни су играчи, бивши и садашњи, они с којима сам играо и које сам тренирао, као и они с којима сада радим. Имао сам среће да сам радио с играчима који су увек испуњавали све што сам очекивао и тражио од њих. То је као да возим Ферари.

Ко је имао пресудан утицај на ваш тренерски развој?

– Захвалан сам тренерима који су радили са мном. Записивао сам тренинге, јер сам знао да ћу бити тренер. Имао сам среће да сам у Србији радио с великим стручњацима Николом Стаменићем, Ненадом Манојловићем, Пером Поробићем, Дејаном Удовичићем, а у Шпанији са Тони Естељером. Значајан је био и утицај Ратка Рудића за моје тренерско опредељење, иако сам тада био клинац.

Дејан Савић је носио репрезентативну капицу на 444 утакмице и рекордер је по броју одиграних мечева у националном тиму, а постигао је 405 голова. Са репрезентацијом је као играч и тренер освојио све могуће трофеје. Такође је у богатој каријери на клупском нивоу освајао све европске титуле: Лигу шампиона, ЛЕН трофеј, КПК и Супер куп Европе.

Колико је битна концентрација репрезентативаца у домаћим екипама?

– То је изузетна ствар. Ранијих година били смо хендикепирани у односу на наше највеће ривале, пошто је много репрезентативаца било у иностранству. Овог лета нас чекају три такмичења и много обавеза, па ћемо дуго бити заједно, све до средине септембра.

Каква је разлика између Дејана Савића играча и тренера?

– Велика, сада сам  много смиренији. Припремао сам себе за тренерски позив годинама и оног момента кад сам изашао из базена, нисам више размишљао као играч. Био сам темпераментан као играч, али сада сам на позицији у којој емоције морају да се каналишу и држе у одређеном оквиру. Тренер мора да се контролише, јер је он огледало својих играча, и обрнуто. Ниједног момента не смем да губим разум и прибраност, јер се све то преноси на играче. Као тренер сигурно бих пребио играча Савића, али се плашим да би ми он сигурно вратио (ха ха)....

Ко је био најбољи играч с којим сте играли?

– Влада Вујасиновић без дилеме је обележио моју играчку каријеру. Ол–раунд играч, изузетан мотор екипе. Знао је у сваком моменту како да реагује. Одличан у одбрани и сјајан у нападу. Од оних које сам тренирао то су Филип Филиповић и Андрија Прлаиновић, те Душко Пијетловић, а од млађих Душан Мандић и Никола Јакшић чије време тек долази.

Може ли Србија у Паризу до трећег олимпијског злата?

– Било би лепо, али прво требада се квалификујемо за ОИ у никада јачој конкуренцији. На тим турнирима биће прави пакао, иако је већина репрезентација извршила смену генерација као и ми. Има времена до Париза мада је овај олимпијски циклус краћи за годину дана

Да ли ће ватерполисти у скоријој будућности коначно добити тренинг центар?

– Надам се. Ми смо репрезентација која у континуитету доноси медаље с великих такмичења. Одавно се прича о томе, али реализација иде споро. Инфраструктура је потребна, не само Београду, већ у свим градовима у Србији. То би много утицало на даљу популаризацију ватерпола.

Није тајна да волите слободно време да проведете у кафани.

– Никада нисам имао потребу да се кријем. Данас сви иду у кафану да би се сликали и били виђени. Међутим, музика је у њима прегласна и убија дијалог као што мобилни телефони убијају све. Правих београдских кафана нема много, али још увек постоје. Мени је битно да је тај простор испуњен људима који ми пријају и волим да ту проведем време. „Оскар” је место где волим да седим са својим комшијама и слушам их у опуштеној причи.

Играли сте у Шпанији, Италији и Русији?

– Бирао сам градове према свом одрастању. Прво Барселона, па Фиренца и онда, као велика авантура, Казањ. Свуда сам стицао одређено искуство, пријатеље, упознао културу и научио језик. За све њих ме вежу лепе успомене.

Као играч и тренер освојили сте све што се могло. Има ли засићења?

– То је већи проблем код играча, јер су под великим притиском. Поред клупских обавеза са играњем у репрезентацији имају и до 90 утакмица годишње што је катастрофа, јер немају времена за опоравак и одмор. Међутим, нико не размишља о здрављу играча. Можда је из тог разлога требало прескочити Светско првенство које није одиграно прошле године због короне. Оног момента када осетим да то више није то повући ћу се као што сам учинио и као играч. Можда одем у Љиг и опуштено читам књиге, мада ни тамо више нема мира и тишине као некада.

Волите књижевност и филмску уметност. Имате много књига, по томе сте попут кошаркашког тренера Дулета Вујошевића?

– Имам доста књига и већину сам прочитао. Међутим, после короне имам мањак пажње, не само за књиге и читање, већ и за гледање филмова и серија. Сећам се да је Дуле својевремено једном играчу из САД дао књигу, мислим, Иве Андрића како би упознао културу Срба и земљу у коју је дошао. Не могу за себе да тврдим да сам филмофил, то други људи говоре за мене, али се трудим да будем у току дешавања.

Омиљени сте међу колегама тренерима.

– С већином садашњих селектора сам играо заједно или против њих. Остали смо пријатељи. Са свима имам колегијалан спортски однос и добру сарадњу. Основ свега је да цениш и поштујеш противника.

Дејан Савић са супругом Бобаном има сина Манета и ћерку Данилу. Мане је прво почео да се бави џудом, али је ипак одлучио да крене стопама славног оца и прешао на ватерполо. Био је члан Црвене звезде, а сада је у млађим категоријама Партизана.

Одрасли сте на Миљаковцу, близу базена на Бањици и дружили сте се са Данилом Икодиновићем.

– Нас двојица смо заједно од обданишта и један другом смо  обележили одрастање. Имао сам изузетно срећно и квалитетно детињство, испуњено разним спортовима, али сам изабрао ватерполо. Миљаковац је иначе био познат по фудбалу у нижим лигама.

Колико се променио ватерполо у односу на време када сте играли?

– Доста, нарочито на плану методологије рада и тренинга. Интензитет је већи, али играчи нису јачи него раније. Међутим, мање се види вештина, али је експлозивност и стабилност тела већа – закључио је Савић.     

Срђан Антић