Tvoja reč: Strahinja Mušicki (18), nova nada srpskog tenisa

Teniski reket je prvi put uzeo u ruke kad su mu bile tri godine, ali je onda napravio pauzu trenirajući neke druge sportove, ali mu se vratio kad je imao deset godina. Od tada niže rezultate na raznim takmičenjima.  Međutim, kako su na repertoaru jači turniri i veća konkurencija, samim tim i troškovi vrtoglavo rastu i teško je pokriti ih iz sopstvenog yepa. Strahinja je od septembra maturant Jovine gimnazije na sportskom smeru, a plan mu je da ostane u tenisu koliko god ga zdravlje služi. Do sada nije polomio nijedan reket u naletu besa jer smatra da to nije sportski, iako publika voli da vidi takav „izlet”.

- Tenisom sam počeo da se bavim kad sam imao tri godine, otac i deda su mi bili teniseri, pa mi je tata bio trener i sa njim sam počeo tu na Spensu u Novom Sadu. Posle toga sam probao neke druge sportove, stoni tenis, vaterpolo, fudbal, i onda sam u desetoj godini ipak odlučio da je tenis moj sport i od tada ga guram aktivno.

Šta je ono što te je vratilo baš tenisu? Osim genetike...

- Ne znam. Taj osećaj na terenu kad sam sam, kad pobeda zavisi od mene. Najviše mi se sviđa što je individualan sport, jedan na jedan je. Sigurno ima i genetike... Jedan deda mi je bio fudbaler, drugi teniser, tata mi je teniser i verovatno je zato počelo.

Osim tate i dede, jesi li imao još nekog uzora u tenisu?

- Osim Novaka, volim Španca Rafaela Nadala, on mi je od početka, kako sam saznao za tenis, pored Novaka, broj jedan.

Postoje li neke posebne taktike kojima se služiš u meču?

- Sigurno. Za svakog protivnika je drugačija taktika i one dogovaram sa trenerom ili sa tatom. Taktike uvek postoje, ali postoje trenuci kad se ne možeš držati taktike zbog različitih okolnosti, ali ja se trudim da se pridržavam kad mogu.

Znači, dobar teniser nije samo fizički spreman?

- Pored fizičke i kondicione pripreme, najbitnija je glava i mentalna stabilnost, jer je tenis pre svega mentalni sport.

Šta je teže održati od ta dva?

- Teške su obe stvari, ali psihički je teže. Zato mislim da je Novak najbolji teniser jer ga izdvaja ta psihička stabilnost i sposobnost da se vrati kao pobednik i kada gubi.

Na koj inačin ti uspevaš da izbalansiraš i izdriš sve?

- Nekako sam naučio da kanališem bes i emocije. Kad osetim da kreće nervoza, pokušavam da se smirim, imam neke kao rituale, načine na koje dišem, skočim.

Verujem da pred meč imaš neku tremu... Kako se izboriš s njom?

- Pozitivnu tremu. U suštini, u početku mi je malo bilo čudno, nisam znao kako da se ponašam pred neki bitan meč, a sad mi je to postala rutina i sve je najnormalnije. Spremim se, zacrtam sebi u glavi zašto sam na terenu i šta sam došao da uradim.

Koliko te opterećuju misli da na terenu možeš i da se povrediš, a ne može niko da uskoči da te zameni?

- To je jedan od najvećih problema svih sportista i veliki hendikep pogotovo za tenis. Do sad sam imao dve-tri veće povrede, skoro sam jedva ostao u tenisu, ali spreman sam i na povrede čim uđem na teren.

Spomenuo si tatu više puta, kakav odnos imate vas dvojica, kada je reč o tenisu? Da li ga više doživljavaš kao strogog trenera ili roditelj akoji je tu da ti pruži podršku i bude rame za plakanje?

- U svakom trenutku mi je sve što zatreba. Imam tu sreću, koju 99 odsto tenisera nema, da mi roditelj bude upoznat sa tenisom i bude i dalje u tom sportu. Ima mnogo roditelja koji forsiraju decu da treniraju tenis, viču na njih i ljute se kad izgube, a ja to nemam sa njim. Tata mi je, uz mamu, najveća podrška i znam da njemu nije stalo do toga da li ću pobediti ili izgubiti, najbitnije mu je da igram dobar tenis i da se na najbolji način razvijam.

Baš sam htela to da te pitam... Zahvaljujući promociji tenisa poslednjih godina, koliko je tenis popularan među mladima i šta si primetio, da li su više zainteresovana deca ili njihovi roditelji?

- Pa, kad je Novak počeo, mislim da roditelji više potenciraju te stvari, jer mislim da oni nisu uspešni i tako leče svoje komplekse. Uz pritisak nema rezultata, jer da bi neko ostvario vrhunske rezultate mora baš da se trudi i da voli to što radi.

Šta bi, onda, ti savetovao deci koja žele da se bave tenisom? I, na kraju krajeva, kad je najbolje početi s treniranjem?

- Što se mene tiče, voleo bih da sam ostao u tenisu još onda kad sam ga počeo sa tri godine. Ali, moji roditelji su smatrali da, ukoliko se rano krene, može da dođe do zasićenja i da ga izgustiram tenis. Zato su me usmerili ka drugim sportovima, naročito kolektivnim, ali ja sam se vratio tenisu. Mislim da je sve individualna stvar i verujem da svako treba sam da proceni i upozna svoje dete, da vidi čime želi da se bavi i da to podrži.

Imam utisak da se teniserima, opet posmatrajući one svetski uspešne, ceo život vrti oko sporta - porodica, slobodno vreme, baš sve... Da li je to slučaj i kod tebe?

- Ceo život je podređen tenisu, svaki dan, svaki minut...

Kako je tenis sebičan...

- Jako je sebičan! Od desete godine cela moja porodica se usmerila ka mom teniskom razvijanju, turnirima, putovanjima, hotelima, trenerima, igračima, tako da smo svi u tome. Malo vremena imam za druženje. Baš zbog mogućnosti treniranja upisao sam sportski smer u Jovinoj gimnaziji, ali je teško sve uskladiti, pa nema ni lufta za razvijanje socijalnog života, naročito kad odem na turnir pa sam odsutan po dve-tri nedelje. Jedino mi je tenis u glavi i na pameti.

Kako, onda, nadomestiš te neke nedostatke? šta ti je ventil?

- Teško. Kad izvučem jedan dan da nemam trening ili da sam slobodan tri sata, onda tu pokušam da organizujem bliske drugare, devojku... Baš je komplikovano. Većina mojih drugara razume sve to, mahom su sportisti i susreću sa sličnim izazovima kao i ja. A za svoju dušu sviram klavir, to mi je izduvni ventil.

Činjenica je da nećeš tako moći doveka...

- Ja se nadam da hoću.

Je l’? Šta to znači, kakvi su ti planovi?

- Cilj mi je da se bavim profesionalnim tenisom i da u tome budem što duže, koliko god je moguće. Voleo bih svakako da ostanem u tenisu. Voleo bih negde da odem, mogao bih da se odvojim, ali videćemo.

Kakvi su uslovi kod nas, koliko ulažemo u tenis?

- Što se tiče uslova, mislim da su okej. Mogu biti bolji, ali takvo nam je finansijsko stanje u državi, pa ne možemo mnogo da promenimo...

Koliko ti „okej” uslovi sputavaju sportiste, a koliko ih motivišu da se zainate i budu vrhunski?

- Mislim da je to prokletstvo ovog sporta. Oni koji mogu da isfinansiraju turnire i obezbede fenomenalne uslove, nisu dovoljno motivisani i nemaju dovoljno želje za pobedom, a s druge strane, oni koji ne mogu sebi da isfinansiraju sve, svaki dan moraju da se bore i smišljaju kako će i šta će, a dali bi sve za taj jedan trenutak uspeha. Odavde je moguće uspeti, naravno. Ja se nadam da će me neko primetiti, da će prepoznati moj potencijal i da će mi finansijski pomoći da zajedno stignemo do cilja. Do sad smo sve sami finansirali, ali troškovi postaju sve veći što su jači turniri i što je konkurencija jača. Nadam se da ćemo uspeti da nađemo nekog sponzora koji će nam pomoći i naći interes. Turniri van države umeju da budu i do dve-tri hiljade evra, u zavisnosti od toga koliko se ostaje.

Lea Radlovački