OPET SKANDALOZAN NAPAD NA ĐOKOVIĆA U AUSTRALIJI „Za Novaka navijaju Srbi i ljudi sa upitnim ukusom“

Ni posle novog uspeha i plasmana u polufinale Australijan opena do kojeg je stigao povređen, nije pisano o Đokoviću kao pozitivnom primeru u sportu. Naprotiv.

U kritikovanju Novaka Đokovića predvode australijski mediji koji kao da se utrkuju ko će sa više nepoštovanja da piše o Noletu.

U jednom tekstu koji je osvanuo na portalu News.com.au, autor Sem Klenč na početku piše:

Kada Novak Đoković ode u penziju, verovatno u dobi oko 57 godina (pod pretpostavkom da se njegovi nadljudske moći kolena i pluća konačno svedu na nivo običnog smrtnika), neću ga ni najmanje žaliti. I pokušavam da shvatim zašto.

Ovaj momak je nesumnjivo najbolji teniser ikada. Mogao je da se povuče pre tri godine i sa tako mnogo osvojenih grend slem titula već bi rešio raspravu. Radi stvari sa reketom koje prkose zdravom razumu i ponekad se čini da krši zakone fizike.

Ovaj 37-godišnjak je pobedio Karlosa Alkarasa u četiri seta u četvrtfinalu, čime je održao živu svoju nadu o osvajanju 11. titule na Australijan openu i rekordne 25. grend slem titule.

To bi trebalo da se oseća kao sve ređa privilegija, posmatrati nekoga ko ima tako zadivljujući talenat. Sve preostale sezone koje će Đoković imati trebalo bi da budu dragocene. Zašto onda njegove partije na terenu izazivaju istu emocionalnu reakciju kao, na primer, pražnjenje mašine za pranje sudova?

U daljem tekstu se navodi:

- Đoković ima sve veštine, i nenadmašan rekord da ih potvrdi, a opet nekako su njegove igre... obične? Dosadne? Ako je, recimo, bekend Žastin Enan Arden bio poezija (i jeste bio), Đokovićev je osnovan, kompetentan, potpuno nemaštovit - proza. Možete reći isto za njegove udarce sa osnovne linije uopšte, i za njegovo kretanje po terenu, i za njegov servis, i za nemilosrdan način na koji melje svoje protivnike. Sve je to iritirajuće efikasno i efektivno. Samo nije baš zanimljivo. To naravno ne znači da je loš u tenisu. Niko na planeti nije, niti je ikada bio, bolji u tome od Đokovića. Ali njegov način igre predstavlja neviđeni trijumf funkcije nad formom, i to lišava sport njegove magije.

Dalje, isti autor ne staje, sa mišljenjem koje je blago rečeno, skandalozno.

Federerov tenis je bio nebeski.

Nadalov je bio neuništiv.

Gledanje Đokovića kako igra tenis može se osećati kao gledanje preko ramena posebno bezdušnog menadžera dok sastavlja tabele. To su odlične tabele! Pomogle su mu da zaradi sav zamisliv novac. Ali nisu zabavne.

Čak i kada je gubio, Federer bi u svakom meču uradio možda pola tuceta stvari koje bi vas naterale da glasno uzdahnete. Možete gledati Đokovića kako izvodi neverovatne udarce i gotovo ne napravi nijednu grešku, a da se uzdah ne dogodi ni jednom.

Možda ćete navijati ako ste Srbin, ili neko sa upitnim ukusom. Ali nema uzdaha.“