Srećni zbog srebra, žale za zlatom

Srpskoj kombinaciji u dvosedu (3:10,969) za 18 stotih delova sekunde izmaklo je zlato, koje je pripalo Nemacima Maksu Rendšmitu i Markusa Grosu (3:10,781).

Zorić i Tomićević oduševili su sportsku Srbiju, pogotovo kajakašku porodicu koja je na olimpijsku medalju čekala pune 32 godine. Njihovoj sreći nije bilo kraja, najpre što su došli do medalje, jedine za srpski kajak, potom što su toliko usrećili naciju, a posebno što su dočekani na veličanstven način. Reče Milenko Zorić, “osećam se kao da sam osvajač zlatne medalje”. Njegov kolega Marko Tomićević je dodao da je ranije zamišljao kako izgleda doček i da će ga pamtiti ceo život.

Da li je još rano za sumiranje utisaka?

–  Za mene je ovo veliko i fenomenalno iskustvo, drago mi je što sam bio deo svega toga. Vratio sam se iz Londona sa devetim mestom i za mene je ovo najveći uspeh u karijeri. Biće to lepe uspomene što smo proživeli u Riju. Imaću čega se se sećam i pričam pokolenjima. Drago mi je što smo kajak ponovo vratili na veći nivo – rekao je Bačkopalančanin Milenko Zorić, a njegov kolega iz čamca Mirko Tomićević je dodao:

– Pre OI želeli smo medalju i verovali da možemo da do nje doveslamo. Cilj je bio zlatna medalja. Eto, ona nam je izmakla za 18 stotih delova sekunde, nešto malo manje od metra smo je izgubili. S jedne strane ostala je žal što nije najsjajnija, opet s druge strane smo presrećni jer smo baš mi ti kojima je pošlo za rukom da posle 32 godine osvoji olipijsku medalju.

Gde se izgubilo tih 18 stitih delova sekunde?

– U samom početku trke, mislim da smo zaostali više nego što smo trebali. Na Olimpijskim igrama ako hoćeš zlato onda moraš da veslaš savršenu trku. Mi nismo veslali savršeno, ali jesmo jako dobro, e, u tome smo izgubili šansu da posle trke slušamo “Bože pravde” – rekao je Bečejac Marko Tomićević.

Koliko vam je neuspeh kolega dodatno stvarao psihološki pritisak?

– Iz Portugalije, gde smo obavljali završne pripreme, smo pratili takmičenje veslača i videli problem s kojim se suočavaju, posebno taj bočni vetar je smetao. Rekli smo sebi, ako budu i kod nas takvi uslovi daćemo svoj maksimum, pa šta bude. Srećom staza i uslovi bili su regularni, baš onako kako bi trebalo, tako da  smo uspeli da stignemo do medalje – zadovoljan je Tomićević.

Sa ove distance gledano, da li biste nešto menjali tokom priprema ili na samom takmičenju?

– Bili smo potpuno dobro uigrani i uveslani. S našim trenerom Miroslavom Aleksićem smo se dogovorili kako da veslamo i napravili strategiju. Naša taktika i jeste bila da slabije veslamo prvi deo, a da onda ubrzavamo. To je uvek, pa i sada urodilo plodom. Možemo sada da pričamo o nijansama, ali u principu to je to. Kada sve saberemo i oduzmemo ne bih ništa menjao. Naporno smo trenirali, ne može ni jače, ni više, možda malo slabije… - kroz šalu je prokomentarisao Zorić.

Kada se ostvari ovakav rezultat, pretpostavljamo da zaboravite sve one teške trenutke, višemesečno odsustvo od kuće, litre prolivenog znoja..?

– Ovo što sada proživljavamo daje smisao svemu tome što ste rekli. Verujte, tokom zime kada svakodnevno idete na treninge, kada čekamo takmičenje nekada po šest meseci, mnogo puta se zapitam šta meni sve ovo treba. Ali, kada dođe kraj sezone, kada ostvariš dobre rezultate, posebno ovakav na OI, i vidite da to sve ima smisla, onda dobijete neku novu energiju, snagu i još veću želju da sledeće godine budete još bolji i uspešniji – otkrio je Bečejac.

Kakvi su vam dalji planovi?

– Moramo dobro da se odmorimo, pošto su iza nas meseci napornih treninga. Sledeća sezona neće biti tako stresna i naporna, biće manje pritisaka. Učestvovaćemo na svetskim kupovima, Evropskom i Svetskom prvenstvu... Naravno, nastavićemo da dobro treniramo, jer već tada ulazimo u novi olimpijski ciklus i pripreme za OI u Tokiju – izneo je plan Milenko.

Vi ste jedini iz kajakaškog tima stigli do medalje, kako ste doživeli nastup vaših kolega?

– Zaista nam je žao što nije stigla još neka medalja za naš sport. Videli smo koliko im je bilo teško, a i nama nije bilo svejedno. Uvereni smo da su Grujić i Novaković vredeli za medalju, oni to i sada vrede. Jednostavno nisu imali svoj dan, ni svoju najbolju izveslanu trku. Normalno je što su tužni i razočarani. Vreme prolazi i, kako se kaže, leči sve. Uveren sam da će se vratiti na stazu uspeha – smatra Zorić.

Da li ste obišli Rio i kakve utiske nosite iz Brazila?

– Rio, maltene, nismo ni videli. Posle dvoseda imali smo takmičenje u četvorosedu i svaki slobodan trenutak smo koristili da se odmorimo i valjano pripremimo za trku. Bukvalno, imali smo jedan dan slobodan, to popodne smo iskoristili da odemo na plažu. I to je sve. Možemo da kažemo da  smo bili loši turisti – kroz osmeh je prokomentarisao Tomićević.

Jovo Galić

Uslovi opredeljujući faktor

Da li ostajete u svojim klubovima i u narednoj sezoni?

– Voleo bih da se ponovo vratim u svoj grad, Bačku Palanku, a da li će i kada mi se ispuniti želja, ne mogu još da kažem. Kako za sada stvari stoje, ostaću da veslam u Šapcu, kome dugujem veliku zahvalnost, pošto mi je izašao u suret i pomogao kada mi je bilo najteže. Želja postoji da se vratim u Palanku, ali mnogo toga će uticati na moju odluku – kazao je Zorić.

– Svake godine se opredeljujem gde ću veslati u zavisnosti od uslova koji mi se ponude.Veslao sam za Val iz Sremske Mitrovice, da li ću ostati tamo i sledeću sezonu znaću tek posle razgovora sa ljudima iz kluba – najavio je Tomićević.