In memoriam: Milunka Lazarević (1932 – 2018)

Milunka Lazarević je rođena 3. decembra 1932. godine u Šantarovcu kraj Jagodine, u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji. Zbog potreba očeve službe kao dete se sa porodicom iz Jagodine preselila u Novi Sad. Uz oca i starijeg brata je naučila da igra šah i postala prvak svoje gimnazije, a ubrzo i Novog Sada. Šah je studioznije počela da izučava tek u 18-oj od šahovskog instruktora Žarka Popovića, koji je i zapazio njen talenat. U Novosadskom šah klubu u Miletićevoj ulici sticala je iskustvo igrajući sa starim novosadskim šahistima Kulžinskim, Ilijćem, Čanjijem, Totom... U kasnijoj fazi karijere izvesno vreme trener joj je bio Rudolf Marić, ali uglavnom je bila prepuštena sama sebi. Idol joj je bio Aleksandar Aljehin.

Šah je za nju borba ideja i ličnosti i najpoštenija profesija. Vođena načelom neka pobedi bolji, uvek je igrala na pobedu i prvo mesto. Sve ostalo je smatrala neuspehom. Bilo joj je važno i kako pobeđuje. Zato je za šahovskom tablom često skretala sa utabanih staza, da bi do izražaja došli inspiracija i kreativnost. Zbog toga je kasnije dobila nadimak ženski Talj, a svetska šampionka Nona Gaprindašvili je u svojoj knjizi “Više volim rizik” napisala da joj je Milunka bila uzor. Samo posle godinu dana rada sa Žarkom Popovićem zauzela je mesto u vrhu jugoslovenskog, ubrzo i svetskog šaha, i tamo dugo ostala. Tokom 1951. postala je prvak Vojvodine i Srbije, na državnom prvenstvu bila je druga, a naredne godine podelila je prvo i drugo mesto. Od 1952. do 1982. bila je 11 puta prvak države, a 1957. sa stopostotnim učinkom. Kao član Partizana od 1955. do 1992. učestvovala je u osvajanju po 6 titula ekipnog prvaka i Kupa Jugoslavije. Briljirala je na šampionatu u Rogaškoj Slatini 1956. pobedivši u svih 7 partija. Od 1954. je internacionalni majstor. FIDE je titulu ženskog velemajstora ustanovila 1974. Te godine je priznata aktuelnoj svetskoj šampionki Noni Gaprindašvili, a Milunki Lazarević 1976., kao prvoj Jugoslovenki, a drugoj u svetu. Osvojila je srebrnu medalju na Olimpijadi u Splitu 1963. (9,5 poena iz 12 partija na prvoj tabli). Uz Tigrana Petrosjana, jedina je tokom 25 godina učestvovala u sistemu takmičenja za svetskog prvaka. Igrala je na 6 zonskih turnira, na 4 međuzonska, na 5 turnira kandidatkinja i, kao jedini jugoslovenski šahista, dva puta u mečevima kandidatkinja za svetskog prvaka. U poslednjem kolu turnira kandidatkinja u Suhumiju 1964. Amerikanka Gizela Kan Greser joj je pre partije ponudila remi bez igre, kojim bi postala izazivačica šampionke None Gaprindašvili. Odbila je ponudu vođena stavom da je šah viteško nadmetanje, a ne trgovina. Izgubila je partiju, pa su je na tabeli sustigle sovjetske igračice Tatjana Zatulovska i Ala Kušnir. U dvokružnom tromeču, decembra 1964. u Moskvi, zauzela je drugo mesto iza Kušnir, a ispred Zatulovske. Jedinstven gest iz Suhumija doneo joj je veliki ugled i poštovanje u šahovskom svetu. Tada je bila treća na svetskoj rang listi, a godinama najbolja šahistkinja sveta van Sovjetskog Saveza. Takođe, prvi je jugoslovenski šahista koji je pobedio aktuelnog prvaka sveta (Nonu Gaprindašvili) i to sa 2:0, u meču Jugoslavija-ŠSR u Rijeci 1963.

Kao predsednica Komisije FIDE za ženski šah od 1970. do 1978. uvela je niz revolucionarnih novina: u Skoplju 1972. je objedinila mušku i žensku olimpijadu, koje se od 1976. istovremeno, zajednički održavaju; mečeve šahistkinja na olimpijadama na tri, umesto na dve table; titulu ženskog velemajstora; svetsko prvenstvo za omladinke; Kup evropskih šampionki; rejting sistem u ženskom šahu; mečeve umesto turnira kandidatkinja, zlatni pehar za trostruku prvakinju sveta, srebrni za izazivačicu. Bila je inicijator ili organizator brojnih takmčenja, a takođe je i prva žena – međunarodni sudija u Jugoslaviji. Po njenoj ideji je 1965. pokrenut Osmomartovski turnir, posle turnira kandidatkinja najkvalitetniji, a uz Hestings u Engleskoj i Vajk an Ze u Holandiji, najdugovečniji na svetu. Učestvovala je i u organizovanju Olimpijada u Splitu 1963., Oberhauzenu 1966. i Medelinu 1975.

U njenoj karijeri smenjivali su se periodi igranja šaha i pisanja. Prateći zbivanja u kulturi i šahu, Milunka Lazarević je kao novinarka pisala za više domaćih i inostranih novina i časopisa: za NIN, Večernje novosti, Dugu, Politiku, Književne novine, Ilustrovanu politiku, Sportske novosti, Sport, Ekspres politiku, Šahovski život. Dobitnik je nagrade Radoje Domanović Udruženja književnika Srbije za literarni doprinos šahovskom novinarstvu (1997.). Osvojila je i brojna druga priznanja i nagrade: Nosilac Sretenjskog ordena trećeg stepena 2013., Priznanje šahovske federacije SSSR-a i Gruzije za doprinos svetskom šahu 1985., Nagrada za životno delo Sportskog saveza Beograda 2007., Nagrada za životno delo Udruženja državnih reprezentativaca 2010., Počasni član FIDE od 2016., Počasna građanka Venecije 1957. Uvršćena je u monografiju Izuzetne žene Srbije 20. i 21. veka, a ženski šahovski klub u Sivcu nosi ime Milunka Lazarević.

Miroslav Nešić