In memoriam: Милунка Лазаревић (1932 – 2018)

Милунка Лазаревић је рођена 3. децембра 1932. године у Шантаровцу крај Јагодине, у тадашњој Краљевини Југославији. Због потреба очеве службе као дете се са породицом из Јагодине преселила у Нови Сад. Уз оца и старијег брата је научила да игра шах и постала првак своје гимназије, а убрзо и Новог Сада. Шах је студиозније почела да изучава тек у 18-ој од шаховског инструктора Жарка Поповића, који је и запазио њен таленат. У Новосадском шах клубу у Милетићевој улици стицала је искуство играјући са старим новосадским шахистима Кулжинским, Илијћем, Чањијем, Тотом... У каснијој фази каријере извесно време тренер јој је био Рудолф Марић, али углавном је била препуштена сама себи. Идол јој је био Александар Аљехин.

Шах је за њу борба идеја и личности и најпоштенија професија. Вођена начелом нека победи бољи, увек је играла на победу и прво место. Све остало је сматрала неуспехом. Било јој је важно и како побеђује. Зато је за шаховском таблом често скретала са утабаних стаза, да би до изражаја дошли инспирација и креативност. Због тога је касније добила надимак женски Таљ, а светска шампионка Нона Гаприндашвили је у својој књизи “Више волим ризик” написала да јој је Милунка била узор. Само после годину дана рада са Жарком Поповићем заузела је место у врху југословенског, убрзо и светског шаха, и тамо дуго остала. Током 1951. постала је првак Војводине и Србије, на државном првенству била је друга, а наредне године поделила је прво и друго место. Од 1952. до 1982. била је 11 пута првак државе, а 1957. са стопостотним учинком. Као члан Партизана од 1955. до 1992. учествовала је у освајању по 6 титула екипног првака и Купа Југославије. Бриљирала је на шампионату у Рогашкој Слатини 1956. победивши у свих 7 партија. Од 1954. је интернационални мајстор. ФИДЕ је титулу женског велемајстора установила 1974. Те године је призната актуелној светској шампионки Нони Гаприндашвили, а Милунки Лазаревић 1976., као првој Југословенки, а другој у свету. Освојила је сребрну медаљу на Олимпијади у Сплиту 1963. (9,5 поена из 12 партија на првој табли). Уз Тиграна Петросјана, једина је током 25 година учествовала у систему такмичења за светског првака. Играла је на 6 зонских турнира, на 4 међузонска, на 5 турнира кандидаткиња и, као једини југословенски шахиста, два пута у мечевима кандидаткиња за светског првака. У последњем колу турнира кандидаткиња у Сухумију 1964. Американка Гизела Кан Гресер јој је пре партије понудила реми без игре, којим би постала изазивачица шампионке Ноне Гаприндашвили. Одбила је понуду вођена ставом да је шах витешко надметање, а не трговина. Изгубила је партију, па су је на табели сустигле совјетске играчице Татјана Затуловска и Ала Кушнир. У двокружном тромечу, децембра 1964. у Москви, заузела је друго место иза Кушнир, а испред Затуловске. Јединствен гест из Сухумија донео јој је велики углед и поштовање у шаховском свету. Тада је била трећа на светској ранг листи, а годинама најбоља шахисткиња света ван Совјетског Савеза. Такође, први је југословенски шахиста који је победио актуелног првака света (Нону Гаприндашвили) и то са 2:0, у мечу Југославија-ШСР у Ријеци 1963.

Као председница Комисије ФИДЕ за женски шах од 1970. до 1978. увела је низ револуционарних новина: у Скопљу 1972. је објединила мушку и женску олимпијаду, које се од 1976. истовремено, заједнички одржавају; мечеве шахисткиња на олимпијадама на три, уместо на две табле; титулу женског велемајстора; светско првенство за омладинке; Куп европских шампионки; рејтинг систем у женском шаху; мечеве уместо турнира кандидаткиња, златни пехар за троструку првакињу света, сребрни за изазивачицу. Била је иницијатор или организатор бројних такмчења, а такође је и прва жена – међународни судија у Југославији. По њеној идеји је 1965. покренут Осмомартовски турнир, после турнира кандидаткиња најквалитетнији, а уз Хестингс у Енглеској и Вајк ан Зе у Холандији, најдуговечнији на свету. Учествовала је и у организовању Олимпијада у Сплиту 1963., Оберхаузену 1966. и Меделину 1975.

У њеној каријери смењивали су се периоди играња шаха и писања. Пратећи збивања у култури и шаху, Милунка Лазаревић је као новинарка писала за више домаћих и иностраних новина и часописа: за НИН, Вечерње новости, Дугу, Политику, Књижевне новине, Илустровану политику, Спортске новости, Спорт, Експрес политику, Шаховски живот. Добитник је награде Радоје Домановић Удружења књижевника Србије за литерарни допринос шаховском новинарству (1997.). Освојила је и бројна друга признања и награде: Носилац Сретењског ордена трећег степена 2013., Признање шаховске федерације СССР-а и Грузије за допринос светском шаху 1985., Награда за животно дело Спортског савеза Београда 2007., Награда за животно дело Удружења државних репрезентативаца 2010., Почасни члан ФИДЕ од 2016., Почасна грађанка Венеције 1957. Увршћена је у монографију Изузетне жене Србије 20. и 21. века, а женски шаховски клуб у Сивцу носи име Милунка Лазаревић.

Мирослав Нешић