NOVOGODIŠNJI INTERVJU – Kajakašica Milica Novaković: Četverac se saživeo, Andrija ga uveselio

Našoj vedeti je u 2023. godini pošlo za rukom što do sada nikada nije, da na velikom međunarodnom takmičenju osvoji dve medalje u jednosedu. Na Evropskom prvenstvu u Krakovu Milica je postala vicešampionka u K-1 200 m, a bronzu je osvojila u olimpijskoj disciplini K-1 500 m.

Sezonu je krunisala na Svetskom prvenstvu u Duizburgu kao predvodnica novoformiranog ženskog četverca i u kombinaciji sa mlađim uzdanicama Marijom Dostanić i Anastazijom Bajuk iz Sremske Mitrovice i Dinom Bacelj iz Bačke Palanke, došla je do norme za Olimpijske igre u Parizu 2024. godine.

Ovi uspesi ponovo su je svrstali među najbolje sportiste Vojvodine u tradicionalnom „Dnevnikovom” izboru, na čijoj se večnoj listi kao glavna laureatkinja našla 2015, a sada je u društvu prvoplasirane atletičarke Ivane Španović i osvajača druge nagrade, basketaša Mihaila Vasića.

S obzirom na to da je na stranicama našeg lista u više navrata pisano o sezoni i osvrtu na berićetnu godinu, razgovor s najboljom kajakašicom Srbije počeli smo aktuelnim temama, a nastavili pričom iz porodičnog života.

Kako su protekle zimske pripreme u Hrvatskoj, koja je osveženje kada je reč o lokaciji?

– Sve je bilo odlično. Vreme nas je poslužilo i odradili smo sve što smo imali u planu. Ta dolina Neretve je predivan deo za veslanje, voda je mirna i uslovi su savršeni. Ono što je meni, takođe značajno je što nismo previše daleko od kuće, pa se osećam samim tim nekako bolje, s obzirom na to da nam predstoji dugačak period priprema u Turskoj.

Kakvi su druženje i atmosfera u ekipi četverca?

– Četverac je bio pun pogodak. Meni je mnogo drago da su se sve stvari složile kako treba i da smo sastavili tako dobru ekipu. Devojke su odmah prihvatile ponudu da spremamo četverac i zajedno smo sjajno odrađivale sve treninge. Dobri i uspešni dani su se nizali, mi smo gradile našu veru da vredimo i da možemo da uspemo iako je konkurencija uigrana i te postave veslaju već godinama zajedno, a mi smo se tek spojile i sele zajedno. Dobar rad i energija doveli su nas do našeg prvog velikog koraka, a to je bila norma za Olimpijske igre u Parizu. U grupi ljudi koja je dosta vremena zajedno, čovek se naravno i zbliži i saživi sa drugima, pa tako isto i mi. Mislim da nam Andrija svima uveseljava dane i da njegovo prisustvo doprinosi lepoj atmosferi. Devojke ga obožavaju, a i on njih i meni je to predivno kad vidim koliko im se obraduje kad ih vidi. Provodimo dosta vremena zajedno na pripremama i to ponekad i nije lako, ali se poznajemo dobro i znamo da ocenimo kad je kome šta potrebno, da se malo prištedi i pričuva, što je za funkcionisanje u grupi od velikog značaja. Anegdota ima na dnevnom nivou svaki dan i kad je teško bodrimo se i uvek se završi smehom i pozitivom.

S obzirom na to da vam je suprug Antun trener, kako izgleda kombinovanje roditeljskih i sportskih obaveza?

– Sad, sa ove tačke gde smo, mogu reći da smo mi to neočekivano dobro uklopili. Kad smo se upustili u novi trenažni proces, sve je bilo potpuno neizvesno. Jedino što je bilo izvesno su moja volja, želja i rešenost da se vratim sportu i borim za medalje, ali ipak ni ja nisam mogla da znam unapred kako će stvari da se odvijaju nakon porođaja, kako će moj organizam da podnosi sve te promene, a i kakav će život biti sa novim članom. Naravno, on je prioritet i glavni u svemu. I jeste dosta teško biti stalno u koferima sa malim detetom, ali je i jako lepo i mi smo presrećni što je on sa nama u čitavom ovom procesu i što je deo ekipe. Zahteva malo više energije i organizacije zbog njega, ali snalazimo se.  

Pošto sada živite u Hrvatskoj, šta vam najviše fali iz rodnog Novog Sada?

– Mi smo i dalje, kako ja to kažem „putujuća kuća”. Zvanično je tako da živimo u Hrvatskoj, ali smo rasuti svuda po pripremama. Novi Sad mi je uvek srcu, to je stvarno tako. Nedostaje mi energija tog grada, ali mi se čini kao da se i to malo menja u poslednje vreme i ne osetim više tu mirnu energiju kojom je odisao Novi Sad. Ali srećom, mesta na kojima se ja krećem kada dođem kući, uz Dunav, odišu tom pitomošću koja mi najviše fali kad je Novi Sad u pitanju. Ja ga u sebi nosim i čuvam takvog kakvog ga volim – rekla je Milica Novaković.

Pošto ste i vi i suprug Antun u kajaku, da li biste voleli da i Andrija krene vašim stopama?

– To pitanje su nam postavljali i ja nikad nemam pravi odgovor. Sa jedne strane, mi kajak živimo, to je ogroman deo nas, pružio nam je toliko lepih i dobrih stvari, ali isto tako i uskratio veliki deo nekih drugih stvari, kao i svaki sport na profesionalnom nivou. Jedino što je po mom mišljenju, kajak kod nas u nekom trećem, petom planu. Ne dobija dovoljno pažnje i zasluga za ono što se u njemu radi i postiže. Meni lično kao sportisti to nije presudno niti važno toliko, ali ne mogu da budem nema i kažem da to ne primećujem. Videćemo šta će Andrija izabrati i šta će njega privući kroz njegovo odrastanje. Verujem da će biti u sportu, to ćemo ga svakako usmeravati i podržavati, ali kao što ni mene ni Antuna niko nije forsirao da to bude vrhunski sport, nećemo ni mi njega. Najvažnije je da je on tu prisutan sa nama, da upija sve kao mali sunđer. On i sad misli da je najnormalnija stvar da se beba voza u motornom camcu i prati treninge. Odrasta u zdravoj sportskoj atmosferi, a to stvarno nema cenu i verujem da će za njega i kasnije za njegove izbore to biti dobra stvar.

Šta biste poželeli kolegama sportistima u 2024. godini?

– Svima želim da ih najpre zdravlje prati. Želim im dobar rad, pregršt dobrih i uspešnih dana i rezultata.

Kristina Bugarski