Zanimljiva fudbalska karijera Nenada Zečevića: Svuda pođi u Novi Sad dođi

Prepun anegdota, uz neverovatnu energiju i sposobnost da je s lakoćom prenosi na ljude oko sebe, nikog ne ostavlja ravnodušnim. Kada se spomene fudbal, u očima veziste rođenog 1978. godine zaiskre varnice, a pogled u retrovizor uspomena vraća ga na rane devedesete, kada je počeo da traži svoje mesto pod suncem.

„Prošao sam mlađe kategorije Vojvodine, odakle me je put odveo na stadion kraj Štranda. U Kabelu sam proveo četiri godine, a za seniore sam debitovao kod trenera Saše Milanovića. Odlično sam se snašao i posle najbolje sezone usledio je poziv da se vratim u Vojvodinu. Na tome je insistirao tadašnji trener Toša Manojlović, ali zapelo je oko obeštećenja“, počinje priču Nenad Zečević.

Uprkos činjenici da je s Vojvodinom odradio kompletne pripreme na Kipru, izostao je debi za crveno-bele. Klubovi nisu uspeli da se dogovore, a u međuvremenu je počelo bombardovanje, pa se tokom proleća 1999. godine fudbal u Srbiji nije ni igrao.

„Nije mi se ostvarila želja da zaigram za Vojvodinu, ali nisam dugo čekao na novi izazov. Obukao sam dres Hajduka iz Kule i omirisao barut na prvoligaškoj sceni, pod budnim okom trenera Miroslava Vukašinovića. Sve je išlo po planu do gostovanja Crvenoj zvezdi, a na Marakani mi je, u jednom duelu, slomljen nos, pa sam morao da pauziram dva meseca. Kormilo je preuzeo Slavenko Kuzeljević, izgubio sam mesto startera i otišao na pozajmicu u Veternik.“

U novosadskom predgrađu se u sezoni 2001/2002 gledao drugoligaški fudbal. Vojvođanska ravnica mu je postala tesna, počeo je sve češće da gleda ka inostranstvu, a prvi korak u ostvarenju želje da se oproba van granice bio je prelazak preko Drine.

„Neplanirano sam otišao u Rudar iz Ugljevika i ostavio pozitivan utisak u probnom meču, postigavši dva gola. Bilo je to 2002. godine, kada je prvi put zaživela Premijer liga BiH u ovom formatu, pošto je objedinila klubove iz oba entiteta. Uslovi u Ugljeviku su bili odlični, kao najbolje ocenjenom igraču stigao mi je poziv Sarajeva. Otišao sam na pregovore, ali nismo se našli na istoj talasnoj dužini, pa sam do kraja sezone ostao veran Rudaru.“

Sudbina je htela da bude prvi posleratni Srbin u dresu Sarajeva, jer je iz drugog pokušaja stavio paraf na ugovor i otpočeo saradnju sa trenerom Husrefom Musemićem. 

„U Sarajevo je istovremeno došao još jedan Srbin, Predrag Stojiljković iz Kozare, ali zbog povrede nije zaigrao. Ambicije su bile evropske, odlučujući meč igrali smo protiv Željezničara. Posle poraza (1:2) prokockali smo evro-vizu, a promenjena je i kompletna uprava. Nije ostao ni trener Musemić, pa sam odlučio da dignem sidro.“

Nije ni slutio da je pred njim najlepši period u karijeri, kako to, sa posebnim emocijama u glasu ističe, posmatrajući razvoj događaja iz današnje perspektive.

„Ključni čovek za moj odlazak na Bilino polje bio je Husnija Arapović. Čelik je u toj sezoni imao šampionske ambicije, a svaku utakmicu je pratilo 10 do 15 hiljada navijača. Nigde nisam doživeo takvu podršku, retko koji klub ima tako fanatične i odane navijače. Nismo uspeli da prvi prođemo kroz cilj, pratili su nas pehovi, a na klupi su se izređala četvorica trenera. Posle poslednjeg kola otišao je ceo tim.“

Umesto već viđenog odlaska u ČSK Pivaru, ostao je da pleše na premijerligaškoj pozornici BiH, ali u dresu Radnika iz Bijeljine.

„Halil Asani, tadašnji kapiten ČSK Pivare, trebao je da pređe u apatinsku Mladost. Nameravali su da mojim angažovanjem premoste njegov transfer. Odradio sam kompletne pripreme sa timom iz Čelareva, ali par dana pre završetka prelaznog roka Asani je odlučio da ostane. Ukazala se prilika da nastavim karijeru u Radniku, taman sam se adaptirao na Premijer ligu BiH i u Bijeljini sam proveo šest meseci.“

Nemirnog duha, nije uspevao da se duže zadrži ni u jednoj sredini, ali  2006. godine se dogodio preokret. Usledio je prvi od njegova tri odlaska u Trebinje, kao uvertira za izazov u Poljskoj.

Jagodić ispred svih

Levonogi vezista je sarađivao je s mnogo trenera, ali izdvaja Zorana Jagodića iz Ugljevika, koga je upoznao pre tačno 15 godina.

„Najbolji je čovek među trenerima, a upoznao sam ih baš mnogo i mogu da dam merodavan sud. Bila mi je čast da budem deo njegove ekipe“, naglasio je Zečević.

„Postigao sam 13 golova u dresu Leotara i to mi je bila najbolja preporuka za odlazak u Poljsku. Posebno draga bila su mi dva gola u mreži Želje na Grbavici. Na probi u prvoligašu Viđevu iz Lođa zatekao sam Sašu Bogunovića, dugogodišnjeg igrača Novog Sada. Obojica smo bili u startnoj postavi u prijateljskom meču sa Belhatovom. Namestio sam mu gol, pa smo obojica ostali u Viđevu. Saša je odradio dvogodišnji ugovor, dok je mene, posle sjajnih šest meseci, povreda izbacila iz koloseka. To je bilo pre ravno 10 godina, ali već tada profesionalizam u Poljskoj bio je na vrhunskom nivou.“

Imajući u vidu da je za kratko vreme ostavio dobar utisak u Hercegovini, raširenih ruku je krenuo u susret novim izazovima u gradu na Trebišnjici.

„Igrao sam u kontinuitetu od 2007. do 2010. godine. Promena trenera je uticala da budem gurnut u drugi plan, pa sam šest meseci proveo u Drini iz Zvornika. Vratio sam se u Leotar i ostao u Trebinju do 2012. godine, kada sam stavio tačku na treći mandat. Zasnovao sam porodicu, sin Luka je krenuo u školu i to je bio jedan od razloga da se vratim u Novi Sad. Zahvaljujući tadašnjem sportskom direktoru Denisu Maleševiću obukao sam dres srpskoligaša Sloge iz Temerina. Godinu dana sam proveo među crveno-belima, a u međuvremenu sam se zaposlio i nisam više mogao redovno da treniram. Kroz razgovor sa predsednikom Urošem Milojkovićem shvatio sam da je dobra varijanta da odem rang niže, pa sam dve i po godine proveo u Crvenoj zvezdi.“

Svećica na torti bilo je sve više, ali nijednog trenutka nije pomišljao da se povuče i odigra oproštajnu utakmicu. Prošle sezone bio je najbolji igrač OFK Siriga u Novosadskoj ligi.

„Iz Siriga je moja supruga, red je da se odužim tazbini. Sa predsednikom Nebojšom Prolićem sam dugodišnji prijatelj i igram za svoju dušu. Blizu sam pete decenije, ali nisam se zasitio fudbala. Biću na terenu dokle god me noge budu služile, jer fudbal mi je u krvi. Imam ponuda, ali najpre ću da vidim sa Sirižanima kakvi su njihovi planovi, pošto mi je to najpovoljnija opcija. Blizu je Novog Sada, a liga nije previše zahtevna“, kazao je Nenad Zečević.

Marko Menićanin