Занимљива фудбалска каријера Ненада Зечевића: Свуда пођи у Нови Сад дођи

Препун анегдота, уз невероватну енергију и способност да је с лакоћом преноси на људе око себе, никог не оставља равнодушним. Када се спомене фудбал, у очима везисте рођеног 1978. године заискре варнице, а поглед у ретровизор успомена враћа га на ране деведесете, када је почео да тражи своје место под сунцем.

„Прошао сам млађе категорије Војводине, одакле ме је пут одвео на стадион крај Штранда. У Кабелу сам провео четири године, а за сениоре сам дебитовао код тренера Саше Милановића. Одлично сам се снашао и после најбоље сезоне уследио је позив да се вратим у Војводину. На томе је инсистирао тадашњи тренер Тоша Манојловић, али запело је око обештећења“, почиње причу Ненад Зечевић.

Упркос чињеници да је с Војводином одрадио комплетне припреме на Кипру, изостао је деби за црвено-беле. Клубови нису успели да се договоре, а у међувремену је почело бомбардовање, па се током пролећа 1999. године фудбал у Србији није ни играо.

„Није ми се остварила жеља да заиграм за Војводину, али нисам дуго чекао на нови изазов. Обукао сам дрес Хајдука из Куле и омирисао барут на прволигашкој сцени, под будним оком тренера Мирослава Вукашиновића. Све је ишло по плану до гостовања Црвеној звезди, а на Маракани ми је, у једном дуелу, сломљен нос, па сам морао да паузирам два месеца. Кормило је преузео Славенко Кузељевић, изгубио сам место стартера и отишао на позајмицу у Ветерник.“

У новосадском предграђу се у сезони 2001/2002 гледао друголигашки фудбал. Војвођанска равница му је постала тесна, почео је све чешће да гледа ка иностранству, а први корак у остварењу жеље да се опроба ван границе био је прелазак преко Дрине.

„Непланирано сам отишао у Рудар из Угљевика и оставио позитиван утисак у пробном мечу, постигавши два гола. Било је то 2002. године, када је први пут заживела Премијер лига БиХ у овом формату, пошто је објединила клубове из оба ентитета. Услови у Угљевику су били одлични, као најбоље оцењеном играчу стигао ми је позив Сарајева. Отишао сам на преговоре, али нисмо се нашли на истој таласној дужини, па сам до краја сезоне остао веран Рудару.“

Судбина је хтела да буде први послератни Србин у дресу Сарајева, јер је из другог покушаја ставио параф на уговор и отпочео сарадњу са тренером Хусрефом Мусемићем. 

„У Сарајево је истовремено дошао још један Србин, Предраг Стојиљковић из Козаре, али због повреде није заиграо. Амбиције су биле европске, одлучујући меч играли смо против Жељезничара. После пораза (1:2) прокоцкали смо евро-визу, а промењена је и комплетна управа. Није остао ни тренер Мусемић, па сам одлучио да дигнем сидро.“

Није ни слутио да је пред њим најлепши период у каријери, како то, са посебним емоцијама у гласу истиче, посматрајући развој догађаја из данашње перспективе.

„Кључни човек за мој одлазак на Билино поље био је Хуснија Араповић. Челик је у тој сезони имао шампионске амбиције, а сваку утакмицу је пратило 10 до 15 хиљада навијача. Нигде нисам доживео такву подршку, ретко који клуб има тако фанатичне и одане навијаче. Нисмо успели да први прођемо кроз циљ, пратили су нас пехови, а на клупи су се изређала четворица тренера. После последњег кола отишао је цео тим.“

Уместо већ виђеног одласка у ЧСК Пивару, остао је да плеше на премијерлигашкој позорници БиХ, али у дресу Радника из Бијељине.

„Халил Асани, тадашњи капитен ЧСК Пиваре, требао је да пређе у апатинску Младост. Намеравали су да мојим ангажовањем премосте његов трансфер. Одрадио сам комплетне припреме са тимом из Челарева, али пар дана пре завршетка прелазног рока Асани је одлучио да остане. Указала се прилика да наставим каријеру у Раднику, таман сам се адаптирао на Премијер лигу БиХ и у Бијељини сам провео шест месеци.“

Немирног духа, није успевао да се дуже задржи ни у једној средини, али  2006. године се догодио преокрет. Уследио је први од његова три одласка у Требиње, као увертира за изазов у Пољској.

Јагодић испред свих

Левоноги везиста је сарађивао је с много тренера, али издваја Зорана Јагодића из Угљевика, кога је упознао пре тачно 15 година.

„Најбољи је човек међу тренерима, а упознао сам их баш много и могу да дам меродаван суд. Била ми је част да будем део његове екипе“, нагласио је Зечевић.

„Постигао сам 13 голова у дресу Леотара и то ми је била најбоља препорука за одлазак у Пољску. Посебно драга била су ми два гола у мрежи Жеље на Грбавици. На проби у прволигашу Виђеву из Лођа затекао сам Сашу Богуновића, дугогодишњег играча Новог Сада. Обојица смо били у стартној постави у пријатељском мечу са Белхатовом. Наместио сам му гол, па смо обојица остали у Виђеву. Саша је одрадио двогодишњи уговор, док је мене, после сјајних шест месеци, повреда избацила из колосека. То је било пре равно 10 година, али већ тада професионализам у Пољској био је на врхунском нивоу.“

Имајући у виду да је за кратко време оставио добар утисак у Херцеговини, раширених руку је кренуо у сусрет новим изазовима у граду на Требишњици.

„Играо сам у континуитету од 2007. до 2010. године. Промена тренера је утицала да будем гурнут у други план, па сам шест месеци провео у Дрини из Зворника. Вратио сам се у Леотар и остао у Требињу до 2012. године, када сам ставио тачку на трећи мандат. Засновао сам породицу, син Лука је кренуо у школу и то је био један од разлога да се вратим у Нови Сад. Захваљујући тадашњем спортском директору Денису Малешевићу обукао сам дрес српсколигаша Слоге из Темерина. Годину дана сам провео међу црвено-белима, а у међувремену сам се запослио и нисам више могао редовно да тренирам. Кроз разговор са председником Урошем Милојковићем схватио сам да је добра варијанта да одем ранг ниже, па сам две и по године провео у Црвеној звезди.“

Свећица на торти било је све више, али ниједног тренутка није помишљао да се повуче и одигра опроштајну утакмицу. Прошле сезоне био је најбољи играч ОФК Сирига у Новосадској лиги.

„Из Сирига је моја супруга, ред је да се одужим тазбини. Са председником Небојшом Пролићем сам дугодишњи пријатељ и играм за своју душу. Близу сам пете деценије, али нисам се заситио фудбала. Бићу на терену докле год ме ноге буду служиле, јер фудбал ми је у крви. Имам понуда, али најпре ћу да видим са Сирижанима какви су њихови планови, пошто ми је то најповољнија опција. Близу је Новог Сада, а лига није превише захтевна“, казао је Ненад Зечевић.

Марко Менићанин