Tužne vesti iz Rima: Prerani odlazak Siniše Mihajlovića

Izgubio je Miha neravnopravnu borbu s akutnom leukemijom, koja mu je dijagnostifikovana 2019. godine, a sigurni smo da je informacija u njegovom preranom odlasku sa životne scene, pođednako potresla sve istinske zaljubljenike u fudbal širom Srbije, Evrope i sveta.

Putem stvaranja blistave karijere krenuo je iz Novog Sada, kao jedan od važnijih članova druge šampionske generacije Vojvodine, koja je 1989. godine osvojila najvredniji trofej u nekadašnjoj SFR Jugoslaviji. Iako je bio jedan od njenih najmlađih članova, Siniša je imao jednu od najznačajnijih uloga na šampionskom putu, a posebno su ostali upamćeni golovi koje je ubojitom levicom postizao iz velike daljine. Uz to, tadašnji trener Novosađana Ljupko Petrović bezrezervno je verovao ovom pomalo ratobornom, u tom periodu tek izraslom dečaku, prosto ga gurajući na najveću scenu. Miha mu je odgovorio na najbolji način - velikim srcem, sjajnim igrama i fenomenalnim pogocima.

Mihajlovića je u Srpsku Atinu, leta 1988. godine, doveo tadašnji sportski direktor Novosađana Milorad Kosanović.

- Nije mi lako da kažem bilo šta - s velikom tugom rekao je Kosanović. - Siniša je prerano otišao i jako mi je žao, jer bio je mnogo mlad. Nadao sam se da će, onako prkosan, uspeti da se izbori s bolešću, ali je njena priroda takva da čovek nikada ne zna na čemu je. Šetam i pokušavam da razbistrim glavu. To je velika nesreća...

Uspeo je, ipak, Kosanović da se priseti kako je uopšte stigao do toga da dovede Sinišu u Vojvodinu.

- Nije on bio jedini, jer sam tog leta, zajedno s njim, doveo i Tanjgu, Vujačića, Mijića, Kartaliju, Jokanovića, pridružili smo prvom timu pokojnog Mijucića i Dakića, a nešto ranije stigli su i Punišić i Joksimović. Pokazaće se da je to bilo dobro i za Mihu, ali i za Vojvodinu, Crvenu zvezdu i klubove iz Italije za koje je kasnije nastupao, baš kao i za našu reprezentaciju. Ma, bilo je dobro svima. Pratio sam Sinišu zajedno s tadašnjim saradnicima, znao da je bio u reprezentaciji ondašnje Hrvatske, a da Dinamo iz Zagreba nije hteo da ga uzme. Posle svega, otišao sam kod i po njega, ostalo je sve dobro poznato - dodao je Milorad Kosanović.

Mihajlović je u dresu Vojvodine odigrao 90 utakmica i postigao 19 golova. Usledio je potom njegov prelazak u Crvenu zvezdu u tada rekordnom transferu, s kojom je stigao i do titule prvaka Evrope i sveta. U klupskom fudbalu je osvojio sve što se osvojiti moglo, a zanimljivo je da se od aktivnog igranja oprostio upravo u Novom Sadu, gradu koji je zauvek zavoleo, 28. maja 2007. godine. Tada su, na ispunjenom stadionu "Karađorđe", na teren istrčali Sinišini saigrači iz Intera, među kojima su bili Figo, Ibrahimović, Samjuel, Materaci, Dejan Stanković, Solari, Vijeira, Manćini, Kordoba i Maksvel, ali i njegovi prijatelji iz ostalih ekipa u kojima je nastupao, poput Hrista Stoičkova, Peđe Mijatovića, Dragana Stojkovića, Fernanda Kouta i braće Simonea i Filipa Inzagija. Te večeri, Mihajloviću zahvaljujući, Novi Sad je bio fudbalski centar Evrope iu sveta.

Po završetku igračke karijere, Siniša je uplovio u trenerske vode i s velikim uspehom vodio je Kataniju, Sampdoriju, Milano, Torino i Bolonju, a bio je i selektor reprezentacije Srbije tokom 2012. i 2013. godine, za koju je, pre toga, upisao 63 nastupa i 10 postignutih gbolova.

Sve to je, nažalost, sada deo prošlosti, a sadašnjost, na veliku žalost ljubitelja fudbala na svekolikim meridijanima, kaže da je Siniša Mihajlović otišao u legendu. Idol čitave jedne generacije navijača, istinski gospodin u kopačkama, preselio se na neko drugo mesto na kojem neće više morati da se bori, ma koliko veliki borac da je bio, sa bolešću koja ga je zauvek odvojila od njegovih najmilijih i svih nas. Iza njega su ostali supruga Arijana i petoro dece, tri sina i dve ćerke, kao i unuka, rođena 2021. godine. 

A. Predojević