Тужне вести из Рима: Прерани одлазак Синише Михајловића

Изгубио је Миха неравноправну борбу с акутном леукемијом, која му је дијагностификована 2019. године, а сигурни смо да је информација у његовом прераном одласку са животне сцене, пођеднако потресла све истинске заљубљенике у фудбал широм Србије, Европе и света.

Путем стварања блиставе каријере кренуо је из Новог Сада, као један од важнијих чланова друге шампионске генерације Војводине, која је 1989. године освојила највреднији трофеј у некадашњој СФР Југославији. Иако је био један од њених најмлађих чланова, Синиша је имао једну од најзначајнијих улога на шампионском путу, а посебно су остали упамћени голови које је убојитом левицом постизао из велике даљине. Уз то, тадашњи тренер Новосађана Љупко Петровић безрезервно је веровао овом помало ратоборном, у том периоду тек израслом дечаку, просто га гурајући на највећу сцену. Миха му је одговорио на најбољи начин - великим срцем, сјајним играма и феноменалним погоцима.

Михајловића је у Српску Атину, лета 1988. године, довео тадашњи спортски директор Новосађана Милорад Косановић.

- Није ми лако да кажем било шта - с великом тугом рекао је Косановић. - Синиша је прерано отишао и јако ми је жао, јер био је много млад. Надао сам се да ће, онако пркосан, успети да се избори с болешћу, али је њена природа таква да човек никада не зна на чему је. Шетам и покушавам да разбистрим главу. То је велика несрећа...

Успео је, ипак, Косановић да се присети како је уопште стигао до тога да доведе Синишу у Војводину.

- Није он био једини, јер сам тог лета, заједно с њим, довео и Тањгу, Вујачића, Мијића, Карталију, Јокановића, придружили смо првом тиму покојног Мијуцића и Дакића, а нешто раније стигли су и Пунишић и Јоксимовић. Показаће се да је то било добро и за Миху, али и за Војводину, Црвену звезду и клубове из Италије за које је касније наступао, баш као и за нашу репрезентацију. Ма, било је добро свима. Пратио сам Синишу заједно с тадашњим сарадницима, знао да је био у репрезентацији ондашње Хрватске, а да Динамо из Загреба није хтео да га узме. После свега, отишао сам код и по њега, остало је све добро познато - додао је Милорад Косановић.

Михајловић је у дресу Војводине одиграо 90 утакмица и постигао 19 голова. Уследио је потом његов прелазак у Црвену звезду у тада рекордном трансферу, с којом је стигао и до титуле првака Европе и света. У клупском фудбалу је освојио све што се освојити могло, а занимљиво је да се од активног играња опростио управо у Новом Саду, граду који је заувек заволео, 28. маја 2007. године. Тада су, на испуњеном стадиону "Карађорђе", на терен истрчали Синишини саиграчи из Интера, међу којима су били Фиго, Ибрахимовић, Самјуел, Матераци, Дејан Станковић, Солари, Вијеира, Манћини, Кордоба и Максвел, али и његови пријатељи из осталих екипа у којима је наступао, попут Христа Стоичкова, Пеђе Мијатовића, Драгана Стојковића, Фернанда Коута и браће Симонеа и Филипа Инзагија. Те вечери, Михајловићу захваљујући, Нови Сад је био фудбалски центар Европе иу света.

По завршетку играчке каријере, Синиша је упловио у тренерске воде и с великим успехом водио је Катанију, Сампдорију, Милано, Торино и Болоњу, а био је и селектор репрезентације Србије током 2012. и 2013. године, за коју је, пре тога, уписао 63 наступа и 10 постигнутих гболова.

Све то је, нажалост, сада део прошлости, а садашњост, на велику жалост љубитеља фудбала на свеколиким меридијанима, каже да је Синиша Михајловић отишао у легенду. Идол читаве једне генерације навијача, истински господин у копачкама, преселио се на неко друго место на којем неће више морати да се бори, ма колико велики борац да је био, са болешћу која га је заувек одвојила од његових најмилијих и свих нас. Иза њега су остали супруга Аријана и петоро деце, три сина и две ћерке, као и унука, рођена 2021. године. 

А. Предојевић