IN MEMORIAM Todor Toza Veselinović (1930. - 2017.)
Fudbalski klub Vojvodina ostao je bez još jedne legende, možda i najveće, zajedno s Vujadinom Boškovom. U Atini od posledica moždanog udara, umro je nekadašnji centarfor i trener crveno-belih Todor Veselinović (87).
Toza je odrastao u Salajki, ali je prve fudbalske korake naučio u omladinskoj školi Vojvodine, kod trenera Baneta Sekulića, a vrlo brzo su stručnjaci proznali talenat i lucidnost nestašnog dečačića. Toza je igrao na mestu centarfora, bio je prefinjeni tehničar, pravi umetnik u kopačkama, plahovit, duhovit, neprevidiv i neponovljiv.
Za njega nije bilo sitacije iz koje nije mogao da postigne gol, voleo je felševe i efee, ali je znao da raspali po lopti i da postiže golove i iz daljine. U crveno-belom dresu Vojvodine Todor Veselinović je odigrao 546 mečeva i postigao je čak 586 golova, a od toga 130 u prvenstvenim utakmicama i po tome je apsolutni je rekorder. Četiri puta je bio najbolji strelac prvenstva Jugoslavije. Njegove dobre igre naravno nisu ostale nezapažene, pa je za mladu reprezentaciju odigrao 14 utakmica i postigao 20 golova, za B reprezentaciju Jugoslavije, na šest susreta, tri puta se upisao u listu strelaca, a boje velike, A reprezentacije SFRJ branio je 37 puta i za to vreme postigao 28 golova. Na osnovu broja odigranih utakmica i broja datih golova, Toza je najbolji strelac reprezentacije svih vrermena.
Bio je učesnik Olimpijskih igara u Melburnu, a igrao je i na Svetskom prvenstvu u Švedskoj, kada je na utakmici s Francuskom (4:2) postigao dva gola. Intersantno je da je, u vreme kada je služio armiju, godinu dana proveo u dresu Partizana (1952. godine), a, kao i većina naših igrača u poznim fudbalskim godinama, igrao je u inostranstvu. Prvo je nosio dres Sampdorije iz Đenove, pa Vijene iz Beča, jednu godinu proveo je u belgijskom Union sen Gilou, potom se vratio u Austriju, gde je bio i igrač i trener Austrije iz Klagenfurta.
Posle završetka igračke karijere, Toza se otisnuo u trenerske vode, ali je prvo bio tehnički direktor u Vojvodini. Nije voleo fotelje, voleo je život i uzbuđenja i želeo je da radi s igračima, pa je prihvato ulogu trenera zrenjaniskog Proletera. Međutim, vrlo brzo se otisnuo u Kolumbiju, gde je bio trener Santa Fea, a posle osvajanja titule šampiona s ovim timom, preuzeo je i kormilo reprezentacije i vodio selekciju Kolumbije na olimpijskom turniru u Minhenu.
Potom se Veselinović vratio u Novi Sad i preuzeo ekipu Vojvodine. Pod njegovim budnim okom rasla je cela jedna plejada talentovanih fudbalera: Svilar, Vujkov, Rutonjski, Ivezić, Nikezić, Ličinar i još mnogi drugi, ali Voša nije uspela da stigne do titule. Posle kraha naše reprezentacije na Mundijalu u Španiji, Toza je imenovan za selektora, pod njegovim vođstvo plavi su izborili plasman na Evropsko prvenstvo u Francuskoj (1986.), a još uvek u sećanju mnogih starijih ljubitelja fudbala je meč između Jugoslavije i Bugarske u Splitu, kada je Radanović bukvalno u poslednjioj sekundi obezbedio učešće našoj reprezentaciji na EP (3:2). Tamo, nažalost, nismo imali uspeha, pa je Toza otišao s kormila i prihvatio je poziv turskog Fenerbahčea, potom je radio i u Grčkoj i svakako imao veliki udeo u razvoju turskog i grčkog fudbala. Poslednjih tridesetak godina živeo je u Atini, retko je navraćao u Novi Sad, ali kada bi došao u njega, put ga je uvek vodio na stadion Vojvodine, a potom i Slavije.