Junak pobede Voše nad Čukaričkim- nasmejani Joja

Upravo zbog te činjenice, slavlje na „Karađorđu“ bilo je neopisivo, jer je Bampahov gol stigao kao naplata računa za sve ono što su crveno-beli u utakmici uložili. A uložili su puno, iako igra nije bila bajna, iako su greške bile možda i češće nego što je to uobičajeno, iako su promašene neke velike prilike, iako... Puno toga možda bi i moglo da se zameri igračima, ali nikako to ne može da se odnosi na njihovu borbenost, htenje i visok moral, uz puno debitanata na superligaškoj sceni. Jer, prvu utakmicu u srpskoj eliti igrali su još dečaci Aleksandar Mesarović, Petar Mićin i Kristijan Živković, ali i po godinama stariji i iskusniji Nemanja Subotić i Brazilac Renan da Silva Alveš.

Vratimo se junaku pobede, strelcu jedinog pogotka Džozefu Bempahu. Sudbina je htela da mladić, koji je na terenu proveo najviše pet minuta, reši utakmicu i silno obraduje sve na stadionu, ali i samog sebe.

"Želeo sam da, ukoliko mi trener pruži šansu, iskoristim svaki sekund na terenu – počeo je priču popularni Joja, kako su ga saigrači prozvali. – Uopšteno, mislim da nije toliko važno u kolikom periodu igrate, koliko je bitno da date sve od sebe kako biste priliku iskoristili. Dobio sam, eto, tih nekoliko minuta i postigao odlučujući gol... Bio sam jako srećan, jer sam video koliko je taj gol, koliko je ta naša pobeda, bila važna i za klub i za sve one koji nas podržavaju. Bitno je i to što je gol bio plod jedinstvenog napora čitave naše ekipe i zato je dočekan s toliko radosti, koju je sigurno povećala i činjenica da smo ga postigli pred sam kraj susreta".

Već nekoliko meseci ste u Novom Sadu, ali do sada ste priliku da zaigrate dobijali na kašičicu?

"Došao sam ovamo sa željom da pružim sve od sebe, da se izborim radom i ponašanjem za priliku, verujući da će mi se to isplatiti. Zato ulažem maksimum na svakom treningu, ne kalkulišem ni jedan jedini sekund, znajući da će to da mi donese samo dobro. U petak uveče mi se jedan deo svega uloženog vratio na najlepši način, ali sam svestan, baš kao i moji saigrači, da nikako ne smemo da se zadovoljavamo učinjenim. Pobeda jeste lepa, izazvala je puno emocija, ali moramo što pre da je zaboravimo i okrenemo se onom što nam sledi. Pred nama je dug put kroz prvenstvo i zbog toga je važno da ostanemo fokusirani, da radimo još jače i izborimo se za ciljeve koje smo sebi postavili. Koliko će ko vremena na terenu provoditi, najmanje je važno kada ekipa ostvaruje ambicije, kako pojedinaca, tako i kluba".

Po načinu na koji ste utrčali na teren videlo se da ste puni energije i samopouzdanja i sticao se utisak da tačno znato šta i kako treba da uradite?

"Prilikom zagrevanja „čitao“ sam igru rivala i primetio da su njegovi odbrambeni igrači sve umorniji. Znao sam da moram svojim ulaskom na neki način da poguram tim i drago mi je ukoliko je to i na tribinama moglo da se primeti. Kada je Marko (Vukasović, op.A.P.) uputio dubinsku loptu ka Stefanu (Mihajlović), znao sam da treba da požurim u šesnaesterac, jer sam osetio da će se lopta odbiti. Ona je pala jednom, nisam je prihvatio, ali posle njenog drugog kontakta s podlogom, bio sam spreman, grudima sam je umirio i onda je prosledio u mrežu. Potvrdilo se pravilo kojeg se u životu pridržavam, a ono se odnosi na to da nikada ne treba odustajati, predavati se, već treba ostati istrajan u nastojanju da svoju želju realizuješ. Da li će se to dogoditi na početku utakmice, ili, kao ovoga puta, na samom kraju – manje je važno. Pobeda nam je donela novu dozu samopouzdanja, a ja sam presrećan što sam tome doprineo".

Od odluke da iz Afrike dođete u Evropu, morali ste da otvarate mnoga vrata. Međutim, vidi se da vam taj napor nije pretežak, odnosno da barijere, jedna za drugom, padaju pred vama?

"Ovo je i dalje tek samo početak. Idem uvek korak po korak i ne srljam boreći se za vreme koje ću dobiti na terenu. Znam da moram da ubedim trenera da zaslužujem priliku, ali se isto odnosi i na saigrače, jer želim da shvate da zaslužujem da budem u ekipi sa njima. Spreman sam da radim još napornije kako bih pomogao i Vojvodini i samom sebi. Ne žurim, strpljiv sam, ništa u životu ne prolazi na silu. Znam koliko vredim i pokazaću to".

Osmeh je vaš zaštitni znak. Da li se iza njega samo skrivate ili ste takav čovek, da vam osmeh omogućuje da budete pozitivan i dobar čovek?

"Mlad sam, ali sam po osmehu već prepoznatljiv u fudbalu u Gani. Kada se u Akri i u čitavoj zemlji spomene moje ime, jedinstven stav ljudi je da sam divan momak i mladić koji je uvek nasmejan. Inače, rođen sam da budem kapiten, jer sam tu dužnost obavljao u mojoj juniorskoj ekipi, u reprezentaciji do 20 godina, kao i u jednom od najvećih klubova Hart of ouk iz Akre. Bio sam lider, ali i neko ko je uvek nasmejan i otvoren prema ljudima, ko želi da im pomogne u boljoj organizaciji. S druge strane, mislim da sam i veoma snažan čovek i da moj osmeh nikako nije znak nekakve slabosti. Razmišljam uvek pozitivno, to mi pomaže u napredovanju, ali i u tome da povrede ostanu daleko od mene. Generalno, volim da se smejem i da budem srećan".

Da li i u budućnost gledate s osmehom na licu?

"Da, sigurno. U životu sam prošao i kroz loše periode, imao sam i sjajnih momenata i shvatio sam da, ukoliko sam maksimalno spreman, neću imati probleme s povredama i moći ću da se uzdam u sopstvenu snagu i telo. A rekao sam da mislim da sam snažan čovek i to mi daje razlog za optimizam kada je budućnost u pitanju. I za osmehe, naravno".

Za kraj, da li vam se sviđa vaše srpsko ime – Joja?

"Ha, ha, ha... Tako su me saigrači prozvali i da – sviđa mi se. Nastojim da što pre savladam srpski jezik, iako je dosta onih u timu koji govore engleski. Međutim, već sam naučio one osnovne, fudbalske pojmove, tako da u igri imam sve manje barijera – kazao je Yozef Ovusu Bempah, fudbaler koji je postigao odlučujući gol u susretu s Čukaričkim, ali i momak koji je svestan da je pred njim još puno dokazivanja na putu izgradnje sopstvene fudbalske karijere".

Kada biste mogli da birate, kakvu fudbalsku karijeru biste želeli da imate?

"Svako od nas gradi neki svoj put, ali ne bih imao ništa protiv ako bi moja karijera išla stazama koje su utabale legende fudbala u Gani Stefen Apija i Asamoa Đan. Sa Apijom, koji je i sam nosio dres Vojvodine i igrao i za slavni Juventus, dobar sam prijatelj i slušam pažljivo njegove savete".

Bili ste kapiten selekcije Gane do 20 godina na SP na Novom Zelandu, kada je titulu osvojila selekcija Srbije. Kakvi su vaši dalji reprezentativni planovi?

"U redovnom sam kontaktu sa selektorima. Problem mi je predstavljala činjenica što, pre dolaska u Novi Sad, nisam bio član ni jednog tima, jer mi je ugovor s klubom iz Akre bio istekao. Sada se nadam da ću, s povećanjem minutaže u Vojvodini, opet biti na skeneru selektora, tim pre što sam bio i član mlade selekcije moje zemlje koja je osvojila bronzanu medalju na Kupu afričkih nacija, odigranom u Senegalu".

A.Predojević