Јунак победе Воше над Чукаричким- насмејани Јоја
Тешко, али баш слатко, фудбалери Војводине изборили су победу на суперлигашкој премијери, у дуелу са Чукаричким (1:0). Кажемо – слатко, јер до сва три бода ученици тренера Ненада Ванића стигли су голом Џозефа Овусуа Бемпаха, младића из Гане, који је мрежу голмана Београђана Кировског „поцепао“ буквално пар секунди пре последњег звиждука арбитра Јовановића.
Управо због те чињенице, славље на „Карађорђу“ било је неописиво, јер је Бампахов гол стигао као наплата рачуна за све оно што су црвено-бели у утакмици уложили. А уложили су пуно, иако игра није била бајна, иако су грешке биле можда и чешће него што је то уобичајено, иако су промашене неке велике прилике, иако... Пуно тога можда би и могло да се замери играчима, али никако то не може да се односи на њихову борбеност, хтење и висок морал, уз пуно дебитаната на суперлигашкој сцени. Јер, прву утакмицу у српској елити играли су још дечаци Александар Месаровић, Петар Мићин и Кристијан Живковић, али и по годинама старији и искуснији Немања Суботић и Бразилац Ренан да Силва Алвеш.
Вратимо се јунаку победе, стрелцу јединог поготка Џозефу Бемпаху. Судбина је хтела да младић, који је на терену провео највише пет минута, реши утакмицу и силно обрадује све на стадиону, али и самог себе.
"Желео сам да, уколико ми тренер пружи шансу, искористим сваки секунд на терену – почео је причу популарни Јоја, како су га саиграчи прозвали. – Уопштено, мислим да није толико важно у коликом периоду играте, колико је битно да дате све од себе како бисте прилику искористили. Добио сам, ето, тих неколико минута и постигао одлучујући гол... Био сам јако срећан, јер сам видео колико је тај гол, колико је та наша победа, била важна и за клуб и за све оне који нас подржавају. Битно је и то што је гол био плод јединственог напора читаве наше екипе и зато је дочекан с толико радости, коју је сигурно повећала и чињеница да смо га постигли пред сам крај сусрета".
Већ неколико месеци сте у Новом Саду, али до сада сте прилику да заиграте добијали на кашичицу?
"Дошао сам овамо са жељом да пружим све од себе, да се изборим радом и понашањем за прилику, верујући да ће ми се то исплатити. Зато улажем максимум на сваком тренингу, не калкулишем ни један једини секунд, знајући да ће то да ми донесе само добро. У петак увече ми се један део свега уложеног вратио на најлепши начин, али сам свестан, баш као и моји саиграчи, да никако не смемо да се задовољавамо учињеним. Победа јесте лепа, изазвала је пуно емоција, али морамо што пре да је заборавимо и окренемо се оном што нам следи. Пред нама је дуг пут кроз првенство и због тога је важно да останемо фокусирани, да радимо још јаче и изборимо се за циљеве које смо себи поставили. Колико ће ко времена на терену проводити, најмање је важно када екипа остварује амбиције, како појединаца, тако и клуба".
По начину на који сте утрчали на терен видело се да сте пуни енергије и самопоуздања и стицао се утисак да тачно знато шта и како треба да урадите?
"Приликом загревања „читао“ сам игру ривала и приметио да су његови одбрамбени играчи све уморнији. Знао сам да морам својим уласком на неки начин да погурам тим и драго ми је уколико је то и на трибинама могло да се примети. Када је Марко (Вукасовић, оп.А.П.) упутио дубинску лопту ка Стефану (Михајловић), знао сам да треба да пожурим у шеснаестерац, јер сам осетио да ће се лопта одбити. Она је пала једном, нисам је прихватио, али после њеног другог контакта с подлогом, био сам спреман, грудима сам је умирио и онда је проследио у мрежу. Потврдило се правило којег се у животу придржавам, а оно се односи на то да никада не треба одустајати, предавати се, већ треба остати истрајан у настојању да своју жељу реализујеш. Да ли ће се то догодити на почетку утакмице, или, као овога пута, на самом крају – мање је важно. Победа нам је донела нову дозу самопоуздања, а ја сам пресрећан што сам томе допринео".
Од одлуке да из Африке дођете у Европу, морали сте да отварате многа врата. Међутим, види се да вам тај напор није претежак, односно да баријере, једна за другом, падају пред вама?
"Ово је и даље тек само почетак. Идем увек корак по корак и не срљам борећи се за време које ћу добити на терену. Знам да морам да убедим тренера да заслужујем прилику, али се исто односи и на саиграче, јер желим да схвате да заслужујем да будем у екипи са њима. Спреман сам да радим још напорније како бих помогао и Војводини и самом себи. Не журим, стрпљив сам, ништа у животу не пролази на силу. Знам колико вредим и показаћу то".
Осмех је ваш заштитни знак. Да ли се иза њега само скривате или сте такав човек, да вам осмех омогућује да будете позитиван и добар човек?
"Млад сам, али сам по осмеху већ препознатљив у фудбалу у Гани. Када се у Акри и у читавој земљи спомене моје име, јединствен став људи је да сам диван момак и младић који је увек насмејан. Иначе, рођен сам да будем капитен, јер сам ту дужност обављао у мојој јуниорској екипи, у репрезентацији до 20 година, као и у једном од највећих клубова Харт оф оук из Акре. Био сам лидер, али и неко ко је увек насмејан и отворен према људима, ко жели да им помогне у бољој организацији. С друге стране, мислим да сам и веома снажан човек и да мој осмех никако није знак некакве слабости. Размишљам увек позитивно, то ми помаже у напредовању, али и у томе да повреде остану далеко од мене. Генерално, волим да се смејем и да будем срећан".
Да ли и у будућност гледате с осмехом на лицу?
"Да, сигурно. У животу сам прошао и кроз лоше периоде, имао сам и сјајних момената и схватио сам да, уколико сам максимално спреман, нећу имати проблеме с повредама и моћи ћу да се уздам у сопствену снагу и тело. А рекао сам да мислим да сам снажан човек и то ми даје разлог за оптимизам када је будућност у питању. И за осмехе, наравно".
За крај, да ли вам се свиђа ваше српско име – Јоја?
"Ха, ха, ха... Тако су ме саиграчи прозвали и да – свиђа ми се. Настојим да што пре савладам српски језик, иако је доста оних у тиму који говоре енглески. Међутим, већ сам научио оне основне, фудбалске појмове, тако да у игри имам све мање баријера – казао је Yozеf Овусу Бемпах, фудбалер који је постигао одлучујући гол у сусрету с Чукаричким, али и момак који је свестан да је пред њим још пуно доказивања на путу изградње сопствене фудбалске каријере".
Када бисте могли да бирате, какву фудбалску каријеру бисте желели да имате?
"Свако од нас гради неки свој пут, али не бих имао ништа против ако би моја каријера ишла стазама које су утабале легенде фудбала у Гани Стефен Апија и Асамоа Ђан. Са Апијом, који је и сам носио дрес Војводине и играо и за славни Јувентус, добар сам пријатељ и слушам пажљиво његове савете".
Били сте капитен селекције Гане до 20 година на СП на Новом Зеланду, када је титулу освојила селекција Србије. Какви су ваши даљи репрезентативни планови?
"У редовном сам контакту са селекторима. Проблем ми је представљала чињеница што, пре доласка у Нови Сад, нисам био члан ни једног тима, јер ми је уговор с клубом из Акре био истекао. Сада се надам да ћу, с повећањем минутаже у Војводини, опет бити на скенеру селектора, тим пре што сам био и члан младе селекције моје земље која је освојила бронзану медаљу на Купу афричких нација, одиграном у Сенегалу".
А.Предојевић