Filipović: Jedva čekam da ovo prođe i zagrlim unuke

Filipović je već godinama zaposlen u Fudbalskom savezu Srbije, pre svega kao skaut, trenutno se nalazi u karantinu u Beogradu, a unuk je rođen u Lisabonu.

Dobio sam unuka Matea. Nemanjina (Filipovićev sin, prim. aut) supruga se porodila u jeku epidemije korona virusa. Sve je srećom prošlo kako treba pa su pre nekoliko dana otpušteni iz porodilišta. Nažalost, ja sam ovde u karantinu, imam 67 godina i ne smem da izlazim. Stalno sam na vezi sa Lisabonom, kao i Londonom gde mi živi kćer sa unukom Lukom. Srećom ova tehnologija i "Fejstajm" omogućavaju mi da budem u stalnom kontaktu, da ih gledam satima ali jedva čekam da ih prigrlim u naručju, rekao je Filipović za sajt crveno-belih.

U rizičnoj sam grupi, ne smem da izlazim a ono što mi treba iz prodavnice donese mi Gordan Petrić, koji mi je komšija. Teška srca sam prihvatio činjenicu da su mi kretanja ograničena samo na „četiri zida“ jer sam navikao da šetam, budem aktivan, družim se, radim. Međutim, celokupna situacija je vrlo ozbiljna, globalno zastrašujuća u celom svetu i samo strogom disciplinom, pridržavanjem svega što nam lekari preporučuju, izbegavanjem kontakata, pandemija korona virusa može da se suzbije i pobedi, kazao je Filipović.

Strpljenje i svest da brigom o sebi brineš i o društvu Filipovića, kako kaže, svakodnevno vodi kroz dan.

Šalim se s prijateljima da šetam u krug dok ne nabijem puls 140. Nedostaje mi aktivna šetnja pa marširam po kući. Nađem sebi da nešto i radim, da se zanimam, ali najviše vremena provodim u komunikaciji sa mojima u Portugaliji i Engleskoj. Gledam vesti obavezno, analiziram nešto za posao, imam vremena da pogledam film, čitam knjige, u kontaktu sam i sa mojim veteranima... I tako iz dana u dan. Radujem se svakoj dobroj vesti jer jedva čekam da sve ovo jednog dana prođe a ja odem da vidim unuke, poručio je Filipović.