Džon Meri Uzuegbunam, najbolji strelac kineske druge lige

Rođeni Nigerijac s kamerunskim pasošem Džon Meri Uzuegbunam (25), jednostavnije Meri za novosadske ljubitelje fudbala, proveo je sezonu i po u Vošinoj četi, boreći se za mesto pod suncem, ali i s teškom povredom prednjih ukrštenih ligamenata kolena koja ga je baš tu zadesila. Ni tada nije klonuo duhom, vratio se na teren pre nego što je to bilo ko očekivao, ali šansu da dokaže umeće nije dobio. Kako sam kaže, nije tada bio razočaran, više ga je pratio osećaj besa i otišao je u Sloveniju, gde je zadužio opremu Rudara iz Velenja, tamošnjeg člana najbolje lige. I Merijeva priča krenula je u nekom drugom, skoro pa bajkovitom smeru...

- Od početka do kraja mog boravka u Sloveniji pratili su me uspesi - rekao je odlični napadač, koji vreme između dve sezone u Kini, u kojoj sada nastupa, provodi s porodicom u Novom Sadu. - Postao sam najbolji strelac kluba i tamošnjeg prvenstva, što me je ispunilo srećom i zadovoljstvom. Dobio sam priliku da se dokažem i trudio sam se da je koristim tokom svakog sekunda boravka na terenu. Ubrzo je stigao poziv iz daleke Kine, a tamošnji drugoligaš Mejžu Haka poželeo je da me vidi u svojim redovima.

S velikim samopouzdanjem, koje je iz dana u dan raslo tokom njegovog boravka u Velenju, Meri je otišao u južnokinesku pokrajinu Guandong i zaigrao u Mejžuu, gradu od dva miliona stanovnika. I to kako! U prošloj sezoni postigao je 24 gola na 28 utakmica i postao najbolji strelac u drugoligaškoj konkurenciji najmnogoljudnije zemlje na svetu.

- Mejžu Haka je osvojio na kraju deveto mesto u prvenstvu, a ja sam, po opštoj oceni, odigrao odličnu sezonu i postigao puno golova. U timu je, osim mene, bilo još nekoliko stranaca, ali su, s krajem lige, napustili klub, a za sledeću sezonu ostali smo jedan moj zemljak iz Nigerije i ja od igrača koji nisu Kinezi. Otišao je i trener Rusmir Cviko (BiH), tako da će klub morati da pronađe odgovarajuće zamene za njih. Ljudi iz menadžmenta planiraju da dovedu neke nove strance, a mene ugovor veže na još godinu dana. Međutim, zadovoljan onim što sam pružao, generalni menadžer kluba rekao mi je da ćemo pred početak novog prvenstva obaviti razgovor, produžiti ugovor i da će mi plata biti povećana. I to, ubeđen sam, nešto govori o kvalitetu mojih igara u prošloj sezoni.

Zanimljiv je bio i deo priče vezan za Merijevu rodnu Nigeriju, u kojoj nije bio još od 2010. godine i odlaska od kuće. Sa 16 godina se otisnuo u pečalbu, pa nas je zanimalo zbog čega tako dugo nije otišao da vidi porodicu.

- Imam tamo roditelje koju volim - uozbiljilo se do tada nasmejano lice Merija. - Šaljem kući novac i od njega se školuju mlađe sestre i braća, a u Nigeriju ću ponovo otići tek kada u potpunosti postanem svoj čovek. Do tada, svim silama se trudim da izgradim uspešnu karijeru i da postanem neko i nešto u svetu fudbala, ali i u životu.

Rekosmo, u Vojvodini je odigrao samo nekoliko minuta u zvaničnoj utakmici s Novim Pazarom, a ostala je u sećanju ovdašnjih ljubitelja fudbala fotografija na kojoj Meri, sklopljenih ruku, prosto moli tadašnjeg trenera Nenada Lalatovića da mu pruži priliku. Do nje, međutim, nije stigao, ali je zato u najvećem vojvođanskom gradu pronašao životnu saputnicu. Oženio se Novosađankom Adrijanom i dobio ćerkicu Zaru, koja sada ima deset meseci.

- Uz moje dve najveće sreće u životu, upoznao sam ovde i puno sjajnih ljudi, moje braće, koji su mi postali prijatelji za čitav život. Upravo zbog toga Srbiju doživljavam kao moju zemlju i u njoj se odlično osećam. Počeo sam da se, doduše lagano, koristim srpskim jezikom, iako u mojoj komunikaciji sa suprugom bude i smešnih momenata, pa se, ipak, vratimo na engleski jezik.

Nosio je naš sagovornik dres mlade selekcije Kameruna, pa nas je zanimalo, posle odličnih igara u Sloveniji i Kini, da li ima ambicije i na reprezentativnom planu i s kojom selekcijom - Nigerije ili Kameruna.

- Trenutno imam dosta uspeha i ne gledam puno u budućnost. Trudim se da naporno radim i svakodnevno napredujem. Sigurno je i to da svaki sportista želi da zaigra i za najbolji tim svoje zemlje... E, sad, mogu da igram i za Kamerun, čiji pasoš posedujem, mogu da obučem i dres Nigerije u kojoj sam rođen, a mogu, što da ne, da postanem i član nacionalnog tima Srbije. Međutim, nikuda ne žurim, videću da li i ko će me pozvati pod svoju zastavu. Nažalost, igranje za reprezentaciju nije isključivo stvar talenta i kvaliteta, već je bitno to da li i kakve veze i poznantsva posedujete. A ja ih uopšte nemam.

Priča se, hteli mi to ili ne, vratila na Vojvodinu i Merijev boravak u njoj. Nije uspeo da se nametne, zapravo nije ni dobio priliku da to učini, pa nas je zanimalo da li, u nekim svojim razmišljanjima, ima želju da se ponovo nađe u Voši i pokaže da su, kada je on u pitanju, neki ljudi pogrešili 2015. godine.

- I tada sam imao veliku želju, ali su se ljudi iz kluba, duboko sam u to uveren, o mene ogrešili. Pričali su da sam igrač za treću, a ne za Superligu Srbije i zbog toga sam bio ljut. S druge strane, navijači su me sjajno prihvatili, osećao sam njihovu podršku na svakom koraku i upravo zbog njih voleo bih, negde pri kraju karijere, da se vratim u Vojvodinu i odigram u njoj barem jednu sezonu. Ne da bih se bilo kome dokazivao ili svetio, eto, prosto, voleo bih da se to desi - naglasio je Džon Meri Uzuegbunam, mladić koji i dalje gradi uspešnu karijeru, a koji, kako nam je rekao, planira da po njenom završetku ostane da živi u Novom Sadu.    

A. Predojević