DŽON MERI UZUEGBUNAM, FUDBALER TURSKOG RIZESPORA Moj krevet je u Novom Sadu

Rekao bi neko da je to prava fudbalska sudbina, ali... Džon Meri je, u međuvremenu, zasnovao porodicu koja ga, dok on pika loptu širom sveta, čeka u Apatinu i raduje se svakom njegovom dolasku u Srbiju.

Ovaj simpatični, ali veoma odlučni i hrabri momak, protekle dane pauze proveo je u panonskoj ravnici, deleći ga s tri ćerke i suprugom. Ali, kao i u svakoj bajci, svemu dođe kraj, i u četvrtak je odleteo put grada Rize u Turskoj, gde zarađuje za hleb u tamošnjem klubu Rizesporu.

– Znao sam da ću da napravim karijeru, ali, iskreno, nisam verovao da ću da stignem ovako daleko – rekao je naš sagovornik. – Bio sam i tada, baš kao što sam to i danas, rešen da idem samo unapred i ne odustajem, ma kakva prepreka da se ispred mene ispreči. Čovek sam koji se nikada ne predaje i to je nešto čemu me je naučila moja majka u Nigeriji. To se najbolje videlo kada sam bio povređen, upravo u Vojvodini, što je za mene bilo razočaranje, jer znao sam da tokom pauze neću dobiti priliku da igram.

Koliko ti je na putu povratka pomagala velika želja da uspeš u svetu fudbala?

– Jako mnogo i, bili ste svedok tome, pogurala me je da se oporavim već posle četiri meseca, iako su mi doktori prognozirali pauzu od minimum pola godine.

Da li si u to vreme mogao da pretpostaviš da ćeš baš ovde da pronađeš ženu svog života i zasnuješ porodicu?

– Nisam, jer imao sam tek 21 godinu i nastojao sam da živim život punim plućima. Moja žena je postala moj partner i ljubav, naš brak s vremenom postao je veoma jak i srećan sam danas što je tako.

Ipak, nije lako kada, što je slučaj kod tebe, igraš fudbal daleko, a ćerke i supruga su u Srbiji. Doduše, one te povremeno posećuju, ali to nije ono pravo, zar ne?

– Ja sam, pre svega, otac i suprug i zaista nije to lako da se izdrži. Naučio sam da radim naporno, ali svaki slobodni trenutak voleo bih da sam s njima. Naravno, tu su internet i video pozivi, čujemo se svakodnevno, ali jedino pravo je ono kada ih zagrlim i poljubim. Dešavalo se da ih ne vidim i po devet-dese5 meseci i priznajem, to mi je izuzetno teško padalo.

Rođen si u Nigeriji, igrao si za reprezentaciju Kameruna, imaš porodicu u Srbiji... Kako se osećaš, bolje rečeno, kojoj zemlji pripadaš?

– Ja sam skoro... Ustvari, ne skoro, osećam se kao Srbin!

Da li su tvoje ćerke imale priliku da vide porodicu u Africi iz koje potiču, barem s očeve strane?

– Nisu, za sada. Želim da još malo porastu i napune osam godina i da onda odemo tamo, da vide odakle su, odakle je njihov otac i shvate koliko su srećne. One imaju sve u životu, hvala Bogu i mom poslu, i želja mi je da budu zahvalne na tome. Ubeđen sam da će tada biti u stanju da shvate moje pravilo i da se nikada u životu ne predaju. Iako su ženskog pola, voleo bih da usvoje moj duh i postanu borci. Moraju da razumeju da ne treba da slušaju ljude iz svoje okoline koji im govore da nešto ne mogu da urade, već da veruju sebi samima.

Prošle godine su u Novom Sadu boravili tvoja majka i sestre i braća. Možeš li da opišeš prvi susret tvoje dece s njima?

– To je bilo čudesno. Prvi put su fizički videli moju suprugu i decu, iako su se ranije čuli putem video poziva. Ovo je, ipak, bilo nešto drugo.

Igraćeš fudbal još nekoliko godina...?

Planiram da ga igram još barem 10 narednih godina – prekinuo nas je Džon Meri.

Vratiću se u Vojvodinu

Iako je u Staroj dami proveo gotovo dve pune sezone, DŽon Meri Uzuegbunam odigrao je samo po jednu utakmicu u prvenstvu i Kupu Srbije. Otišao je, a da se nije dokazao i, po njegovom priznanju, žali zbog toga. Ima li šanse da se jednog dana vratiš i odigraš barem nekoliko utakmica u crveno-belom dresu?

– Da, ali ne želim da odigram samo nekoliko susreta, već ćitavu sezonu – odgovorio je bez razmišljanja Džon Meri. – S vremenom ću doneti takvu odluku, jer je u Novom Sadu sada moja kuća. Nije još sazrelo to vreme, jer sam u najboljim godinama i mogu da zaradim lep novac, ali doći će na red i to, jer imam veliku želju da tako bude.

Šta planiraš posle toga?

– Planiram da se ujutro probudim, popijem kafu i pročitam novine, a da se onda vratim u krevet!

Gde će taj krevet da bude? U Srbiji, u Africi ili negde drugde?

– Biće i ovde i svuda.

Hajdemo i koju o fudbalu... Posle Kine, Saudijske Arabije i Japana, rešio si da se preseliš u Tursku i to u redove novog superligaša Rizespora. Postoji li neki poseban razlog za takvu odluku?

– To je dobro pitanje... Takva odluka je iznenadila sve ljude koji me poznaju. Pre toga sam bio u Fukuoki, u Japanu, ali je tim za koji sam nastupao bio izuzetno defanzivno orijetisan. Ja sam napadač, igrao sam mnogo više u odbrani i nisam zbog toga bio srećan, naprotiv, bio sam ljut što nisam u poziciji da postižem golove. Pokušavao sam da razgovaram sa saigračima i ljudima koji vode klub i da im predložim da promenimo sistem. Jedina korist je bila to što su me pomerili na stranu i igrao sam krilo. U Japanu, barem onoliko koliko sam shvatio, razgovori te vrste nisu svrsishodni. Jednostavno, tvoje mišljenje nikoga ne zanima, jer oni imaju svoje ideje i njih se strogo drže. Uz to, klub nije želeo da me pusti kada sam dobio poziv iz reprezentacije Kameruna za okupljanje, iako su puštali igrače koji su imali poziv iz selekcije Japana. Rekli su da, ako odem, više neću igrati za ekipu i ušli smo u svađu. Rekao sam im da želim da odem i nije me bilo briga koliko mi novca duguju, iako me je ugovor vezao do kraja ove godine.

I šta se dogodilo?

– Pozvali su me ljudi iz Rizespora, jer su predsednik kluba i trener želeli da postanem njihov igrač. Dogovorili smo se bez problema, iako su mi ljudi koji me poznaju govorili da ne prihvatam, već da ostanem u Japanu. Držao sam se svog mišljenja i saznanja da tamo nisam srećan – završio je priču za „Dnevnik“ – Yon Meri Uzuegbunam, bivši najbolji strelac slovenačke prve i kineske druge lige.

Aleksandar Predojević