Branislav Mitrović: Uživam u vaterpolu kao nikada do sada

olimpijski šampion, pobednik Svetske lige i Svetskog kupa. Ponikao je u novosadskoj Vojvodini, a posle nekoliko sezona provedenih u Partizanu preselio se u Mađarsku. Branio je u Ferencvarošu i Debrecinu, a sada je član Egera.

* Zašto si odlučio da baš treniraš vatrepolo?

- To je bilo 1994. godine kada sam sa drugarima iz razreda pokušavao da nađem neki sport koji me interesuje i u jednom momentu smo došli i na bazen. Tada nisam znao niša o vatrepolu, ni kakav je to sport, ni koliko igrača igra, ni šta se tu dešava. Samo sam znao da se dešava u vodi i već to mi je bilo interesantno. Na jednom od prvih treninga trener Slobodan Pavkov je rekao da ću ja biti golman i tako sam stao između stativa. Pavkov je jedan od mojih prvih trenera, on je mnoge od nas i pronašao i usmerio nas. Tako je to počelo, ostao sam i ubrzo su usledili rezultati. Ono što je pratilo moje odrastanje u Vojvodini bila je dobra atmosfera i u bazenu i van njega. Mnogo smo se družili, to je na početku trener podsticao i ubrzo smo svi postali veoma dobri prijatelji.I danas sam prijatelj sa mnogim momcima koji se više i ne bave vaterpolom – kaže Branislav Mitrović.

* Da li si se ikada pokajao što si se odlučio za vaterpolo, s obzirom da nije profitabilan sport?

- Nisam se pokajao, jer nisam ni razmišljao o tome -šta bi bilo kad bi bilo. Jednostavno, ovo je nešto što sam želeo i hteo i ovo je nešto u čemu sam dobar, možda i najbolji. A što se tiče finansija, mislim da je to relativna stvar, jer to je negde i važno, a i nije. Mnogo je bitnije kako čovek izgradi svoj život i svoju sreću od toga da li ima ili nema novca.

* Šta je tebi sport omogućio u životu?

- Preporučujem roditeljima da usmere svoje dete na sport i to ne sa nekog finansijskog aspekta, već zato što se kroz sport na prirodan način izgrađuje ličnost i čovek kroz sport nauči da se bori, jer samo tako može nešto da postigne. A ono što je meni profesionalni sport omogućio su i putovanja i mogućnost da upoznam svet. Putujući ti dobiješ drugačiju sliku o životu, izgrađuješ svoje mišljenje. Ovoga puta izdvojio sam ova dva segmenta, ali to je velika tema i o njoj bih mogao mnogo da pričam.

* Vaterpolisti su poznati po tome što su uz sport uvek negovali i školovanje. I ti si jedan od onih koji je završio fakultet. Da li planiraš da se jednog dana baviš onim što si završio ili planiraš da ostaneš u vatrepolu?

- Srećan sam što sam uspeo da završim fakultet. Završavao sam ga u periodu kada i nisam bio siguran čime ću se baviti. Zato sam i mogao da ga završim u roku, ali u ovom momentu sve to što sam učio je jako daleko od mene. Trenutno smatram da ne bih to mogao da iskoristim. Diploma je tu, pa je tu. Ono što sada poznajem je vaterpolo. Sigurno je da ću u nekom momentu kada budem završavao karijeru videti čime ću se baviti. Ako o tome budem razmišljao onog momenta kada završim karijeru biće kasno. Poslednjih godina karijere ću sigurno pripremiti teren za to čime ću se dalje baviti. Za sada još uvek ne znam šta je to.

* Savetuješ roditelje da decu usmere ka sportu. Ti imaš ćerkicu Iris, da li će ona jednog dana biti vaterpoliskinja, odbojkašica ili košarkašica, kao tvoja mama?

- Iris je trenutno vrlo visoka za svoju generaciju i mnogo je jača od ostalih. Neću se mešati u njen odabir, mislim da su roditelji tu da stvore mogućnosti svom detetu čime da se bavi, a da ono samo treba da izabere ono što mu odgovara i šta ga čini srećnim. Mislim da ću i ja tako uraditi kroz koju godinu kada Iris bude trebalo da se olduči za neki sport, jer ona sada ima godinu i po dana.

* Sportiste motivišu rezultati i odličja, a šta motiviše tebe i tvoje saigrače koji ste sve osvojili?

- O ovoj temi sam razgovarao i sa psihologom, jer postoji neki momenat dokle te guraju neki ciljevi. Kada ih ostvariš, ako nemaš neke nove desi se da budeš u nekom praznom prostoru i da se zasitiš. To su primeri mnogih sportista koji onog momenta kada su dosegli vrhunac nikada više nisu mogli da ponove te partije. Mnogo sam razmišljao o tome i ja sam novu motivaciju pronašao u samom sebi. Sada više nego ikada mogu da uživam u vaterpolu, mogu da uživam u svakom treningu i više nego ikada u svakoj utakmici. I to samo živaivanje u bavljenju sportom i jeste jedna motivacija više za mene, da što duže i da se na što višem nivou bavim sportom – istakao je Branislav Mitrović.

Gordana Malenović

Foto: F. Bakić

Mađarski model

Iako je reprezentacija osvojila sve što se osvojiti može, naš klupski vatrepolo je u krizi. Igrajući u Mađarskoj iskusio kako to izgleda u zemlji gde je vaterpolo nacionalni sport.

- Mađari su napravili kategorizaciju sporta, gde su pet najvažnijih disciplina stavili u prvu kategoriju, a to su uradili na osnovu rezultata iz prethodnih godina na evropskim i svetskim prvenstvima i Olimpijskim igrama. Uz to su omogućili da firme deo svog poreza umesto državi daju  u sport. I onda se desilo to da su tih pet sportova koji su bili favorizovani počeli da dobijaju mnogo više novca. Sa dobijanjem novca oni su unapredili infrastrukturu i razvili mlađe kategorije, uslove za trening itd. Oni su to napravili tako da je većina tih finansijskih sredstava usmerena na razvoj mlađih kategorija i infrastrukturu, a ne samo na finansiranje prvih ekipa. Finansiranje prvih ekipa treba svaki klub sam da pronađe. Oni su tako to rešili, a ne znam šta bi trebalo ovde da se uradi, kako bi se poboljšalo stanje u vaterpolu i u sportu uopšte – kazao je Mitrović.