Andrija Gerić: Nema prečice za šampiona

Andrija Gerić za 20 godina profesionalnog bavljenja sportom. Osvojio je čak 40 medalja na najprestižnijim svetskim i evropskim takmičenjima od kojih su 2 olimpijske – bronzana i zlatna! Posle završetka sjajne sportske karijere Andrija je krenuo da gradi novu: prvo se latio knjige i završio studije psihologije, potom trenersku školu za odbojku i još mnogo različitih edukacija kao što su NLP (neuro-lingvističko programiranje), sportski koučing itd. da bi pomogao drugim sportistima da oni postanu šampioni. Upitali smo ga koji su to kvaliteti potrebni da bi se postao šampion:

- Kad budem znao tu formulu postaću nobelovac! Ipak, ono što je neosporno, je da iza svakog šampiona stoji veliki rad. Ljudi pričaju o talentu, ali po meni postoje samo fizičke i psihološke predispozicije koje su različite za različite sportove. Ono što je važno je upornost, jer se šampion ne postaje preko noći i bez rada nema ni rezulatata! Mada današnje generacije brzo žive i u svemu traže prečice, moram reći da u sportu nema prečica. Kada sportista odradi sve što je do njega, tada ja mogu da pomognem da poboljšaju svoj rezultat. To je moja misija.

* Koliko u tome pomaže vaše znanje psihologije? Napravite nam paralelu kada ste vi bili igrač, da li je i tada bilo psihološke pripreme?

- Dobra psihološka priprema je odlučujući faktor da li će neko pobediti ili izgubiti. Psihologe, na žalost, još uvek prati ta stigma da rade s „ludacima“... U vreme kada sam se aktivno bavio sportom prvi put sam se sreo s psihologom kada sam igrao u Italiji. Kasnije, saradnja s psihologom je bila i u reprezentaciji i u „Vojvodini“. U to vreme smo radili dosta (psiholoških) testova, ali nismo imali nikakve povratne informacije, pa se baš zato trudim da pružim sportistima ono što mogu odmah da primene i jako mi je važno da saznam kako su to primenili na treningu ili utakmici.

* Koliko vam je vaše sportsko iskustvo od koristi u takvim situacijama?

- Naravno da je dragoceno, ali ne koristim samo to, nego i moja saznanja iz psihologije, kao i NLP, neke stvari iz joge...koristim sve što mislim da može da pomogne sportisti s kojim radim. U sportu postoje tzv. 4 važne stvari: tehnika, taktika, fizička spremnost, kada je sve to OK, tek tada dolazi psihološka sprema. Često sportisti to brkaju, pa se ispostavi da nemaju psihološki problem, nego su nedovoljno fizički spremni.

* Kako izgleda vaš razgovor?

- Uvek na početku sve dobro ispitam, prvo radimo na tom problemu zbog koga je sportista došao, a kasnije i na onome što sam primetio da nedostaje. Obično su to teme vezane za povećavanje samopouzdanja, istrajnosti... Naročito kada su rezultati slabi, onda je on demotivisan...

* Koja je starosna struktura sportista kojima pomažete?

- Od 10 do 40 godina. Kod mlađih sportista se često ispostavi da je to ambicija roditelja, a ne ono što dete želi. Stoga ta osoba u nekom trenutku prestaje da se bavi sportom, obično između 14. i 16. godine. Prema statistikama najviše dece odustane od sporta u 16. godini, jer njihova interesovanja odu na neku drugu stranu. Vrhunski sport traži veoma mnogo odricanja, sam sam to iskusio i baš zato je važno da sportista istinski voli taj sport, da mu donosi radost, da njegova želja da se bavi baš tim sportom dolazi iznutra.

* Kakav stav bi trebalo u tim kriznim godinama da zauzmu roditelji ili treneri?

- Ulaskom u pubertet, pod navalom bujice hormona, dešava se da decu nešto drugo odvuče, iako vole sport. Vrlo je važno u tom periodu da se napravi dogovor s njima da se bave sportom do određenog vremena, a posle ako ne žele, da ne moraju. Ta sloboda je bitna da bi se prebrodio taj krizni period.

* Iz kojih sportova vam se najviše obraćaju za pomoć?

- Do sada sam radio s preko 100 klijenata iz raznih sportova poput: fudbala, košarke, odbojke, tenisa, vaterpola, atletike, šaha, biciklizma, jedrenja, triatlona, plivanja, stonog tenisa, golfa i mačevanja... Prema svakom imam individualan pristup. Radio sam i sa vrhunskim sportistima, olimpijcima, ali nije samo rezultat merilo, nego i sopstveno osećanje zadovoljstva postignutim. Nekad mi sportista javi da je njegov tim izgubio utakmicu, ali je on zadovoljan jer je dobro igrao i dao sve od sebe...

* Sport, kao i život, sačinjavaju i pobede i porazi. Iz poraza se često više uči nego iz pobede, ali kako se sportisti uče da prihvate poraz?

- U sportu jeste akcenat na pobedi. No, mislim da je mnogo važnije usmeriti fokus sportiste na igru ili trku, skok, borbu... Pobeda ili poraz su samo krajnji rezultat. Često se dešava da kada se izgubi – onda je katastrofa, a kada se pobedi – sve je super. To je greška, jer nikad nije sve savršeno i nikad nije sve loše. U igri koja je loša ima i dobrih stvari i to treba razdvojiti, videti gde se greši i na tome raditi. Pobeda ili poraz oboje sve to: ili je jako sunčano ili je jako tmurno, ali nikad nije ni sasvim sunčano ni potpuno tmurno. Uglavnom je oblačno i sve zavisi da li je ta oblačnost dovoljna za pobedu ili ne. Potrebno je realno sagledati sve detalje utakmice ili meča i rad na treningu, jer sve i počinje od treninga.

* Kako se izboriti s (nerealnim) očekivanjima javnosti kojima su vrhunski sportisti su često izloženi, poput Novaka Đokovića?

- To najviše pogađa mlade sportibste, oni iskusniji nemaju više taj problem. Očekivanja su najviše vezana za krajnji rezultat, a ono što ja radim sa sportistima je da ih teram da razmišljaju o procesu, igri, kvalitetu igre i usmeravam im na to fokus. Rezultat je samo posledica dobre igre. Srbija je poznata po tome da sportiste diže u zvezde ili ih gura u blato – ako nisi prvi, onda nemaš pojma! Realno sagledavajući, koliko smo mala zemlja i koliko se novaca ulaže u sport – naši rezultati su fantastični! Kada bi bilo tako i u nekim drugim granama, bilo bi nam svima bolje.

* Kako se u takvim situacijama pomaže sportisti?

- Jako je važno naučiti sportistu koga da sluša, čije mišljenje da uvažava, a čije ne. Problem je kada sportistu pritiska okolina: roditelji, treneri... kada on oseća da je mnogo uloženo u njega i da ima potrebu da to opravda. Postoje tehnike da se taj pritisak prevlada, ali sve je individualno. Važno je videti kako to sportista doživljava i onda se na tome radi. Mi svi naše misli obrađujemo, kada to procesuiramo kao loše onda to kod nas izaziva emociju ili stanje koja utiče da rezultat ne bude onakav kakav se priželjkuje. Zadatak kouča na tom polju je da promeni doživljaj, a samim tim menja se i emocija i sve bude OK.

* Da li se priča sa sportistima kako da nastave život posle završetka karijere?

- Samo se probudite jednog jutra i shvatite da više ne idete na trening i da više niste ono što ste bili, prošao sam i sam kroz to iskustvo, kada sam se osećao kao da sam gurnut u neki drugi svet… Tako je i sa mnogim šampionima koji sportom više ne mogu da se bave, jer njihovo telo više ne može da podnese taj napor. Ne mogu svi biti treneri i raditi u klubu i tu nastaje problem gde i kako ponovo pronaći sebe. Često je  obrazovanje sportistima u drugom planu, jer su se rano odlučili za sportsku karijeru. Kada se završi sportska karijera trebalo bi raditi na tome da se oni obrazuju, edukuju i steknu nove veštine. Tu moraju da imaju veliku podršku porodice i prijatelja da ne bi skliznuli u nešto drugo, da ne bi počeli da uništavaju život sebi i svojoj okolini jer su nezadovoljni što nisu više ono što su bili… Moja ideja je da radim i sa sportistima koji završavaju svoju karijeru.

* Kako preskočiti tu barijeru - juče si bio šampion, a danas si običan čovek?

- Taj problem je prepoznat od strane našeg Olimpijskog komiteta i postoji program koji spaja sportiste i firme zainteresovane da ih zaposle, sportistima omogućava edukaciju i sticanje dodatnih veština. Prvo je ovo bilo zamišljeno samo za olimpijce, pa je kriterijum spušten na sve sportiste koji su bili u reprezentaciji. Na žalost, sportisti se, zbog svoje sujete, najčešće ne odazivaju na ove akcije koje su vezane za njihovo doškolovavanje. Šteta, jer bivši sportista sa 35 ili 40 godina kada završi karijeru, još uvek je u punoj snazi, ima mnogo potencijala i može puno toga da uradi, samo ga treba dobro usmeriti.

* Nije lako prihvatiti da nisi više ono što si bio, naročito ako si bio šampion…

- Ima masa primera kada treneri ulaze u teren da pokažu kako se nešto izvodi, pa se dešava da se povrede… Osnovno je da sportista prihvati da je njegova karijera završena i da više nije ono što je bio. To prihvatanje sadašnjosti, onakvom kakva jeste, je put da se pronađe nešto što će biti za njega najbolje u budućnosti.

* Šta vam je izazov i koje tehnike vam najviše pomažu u radu?

- Imam jednog klijenta koji je šahista. Kada mi se obratio pomislio sam šta ću mu ja u životu – koju aktivnost on ima osim da vuče figure i da udari onaj sat. Ali tek tu me je čekao izazov, jer tu je i te kako izražen i važan psihološki rat. Jedan od sportista s kojim radim je iz borilačkog sporta, ali neće prvi da napadne, nego čeka da ga protivnik napadne i onda odgovara. Često zbog toga izgubi borbu, mada je bolji od protivnika, ali ne uspe da se iskaže... Zato je mentalna priprema jako bitna. Najviše koristim  NLP radu, jer daje konkretna rešenja i tehnike se mogu odmah primeniti na terenu.

Marina Jablanov Stojanović