Андрија Герић: Нема пречице за шампиона

Андрија Герић за 20 година професионалног бављења спортом. Освојио је чак 40 медаља на најпрестижнијим светским и европским такмичењима од којих су 2 олимпијске – бронзана и златна! После завршетка сјајне спортске каријере Андрија је кренуо да гради нову: прво се латио књиге и завршио студије психологије, потом тренерску школу за одбојку и још много различитих едукација као што су НЛП (неуро-лингвистичко програмирање), спортски коучинг итд. да би помогао другим спортистима да они постану шампиони. Упитали смо га који су то квалитети потребни да би се постао шампион:

- Кад будем знао ту формулу постаћу нобеловац! Ипак, оно што је неоспорно, је да иза сваког шампиона стоји велики рад. Људи причају о таленту, али по мени постоје само физичке и психолошке предиспозиције које су различите за различите спортове. Оно што је важно је упорност, јер се шампион не постаје преко ноћи и без рада нема ни резулатата! Мада данашње генерације брзо живе и у свему траже пречице, морам рећи да у спорту нема пречица. Када спортиста одради све што је до њега, тада ја могу да помогнем да побољшају свој резултат. То је моја мисија.

* Колико у томе помаже ваше знање психологије? Направите нам паралелу када сте ви били играч, да ли је и тада било психолошке припреме?

- Добра психолошка припрема је одлучујући фактор да ли ће неко победити или изгубити. Психологе, на жалост, још увек прати та стигма да раде с „лудацима“... У време када сам се активно бавио спортом први пут сам се срео с психологом када сам играо у Италији. Касније, сарадња с психологом је била и у репрезентацији и у „Војводини“. У то време смо радили доста (психолошких) тестова, али нисмо имали никакве повратне информације, па се баш зато трудим да пружим спортистима оно што могу одмах да примене и јако ми је важно да сазнам како су то применили на тренингу или утакмици.

* Колико вам је ваше спортско искуство од користи у таквим ситуацијама?

- Наравно да је драгоцено, али не користим само то, него и моја сазнања из психологије, као и НЛП, неке ствари из јоге...користим све што мислим да може да помогне спортисти с којим радим. У спорту постоје тзв. 4 важне ствари: техника, тактика, физичка спремност, када је све то ОК, тек тада долази психолошка спрема. Често спортисти то бркају, па се испостави да немају психолошки проблем, него су недовољно физички спремни.

* Како изгледа ваш разговор?

- Увек на почетку све добро испитам, прво радимо на том проблему због кога је спортиста дошао, а касније и на ономе што сам приметио да недостаје. Обично су то теме везане за повећавање самопоуздања, истрајности... Нарочито када су резултати слаби, онда је он демотивисан...

* Која је старосна структура спортиста којима помажете?

- Од 10 до 40 година. Код млађих спортиста се често испостави да је то амбиција родитеља, а не оно што дете жели. Стога та особа у неком тренутку престаје да се бави спортом, обично између 14. и 16. године. Према статистикама највише деце одустане од спорта у 16. години, јер њихова интересовања оду на неку другу страну. Врхунски спорт тражи веома много одрицања, сам сам то искусио и баш зато је важно да спортиста истински воли тај спорт, да му доноси радост, да његова жеља да се бави баш тим спортом долази изнутра.

* Какав став би требало у тим кризним годинама да заузму родитељи или тренери?

- Уласком у пубертет, под навалом бујице хормона, дешава се да децу нешто друго одвуче, иако воле спорт. Врло је важно у том периоду да се направи договор с њима да се баве спортом до одређеног времена, а после ако не желе, да не морају. Та слобода је битна да би се пребродио тај кризни период.

* Из којих спортова вам се највише обраћају за помоћ?

- До сада сам радио с преко 100 клијената из разних спортова попут: фудбала, кошарке, одбојке, тениса, ватерпола, атлетике, шаха, бициклизма, једрења, триатлона, пливања, стоног тениса, голфа и мачевања... Према сваком имам индивидуалан приступ. Радио сам и са врхунским спортистима, олимпијцима, али није само резултат мерило, него и сопствено осећање задовољства постигнутим. Некад ми спортиста јави да је његов тим изгубио утакмицу, али је он задовољан јер је добро играо и дао све од себе...

* Спорт, као и живот, сачињавају и победе и порази. Из пораза се често више учи него из победе, али како се спортисти уче да прихвате пораз?

- У спорту јесте акценат на победи. Но, мислим да је много важније усмерити фокус спортисте на игру или трку, скок, борбу... Победа или пораз су само крајњи резултат. Често се дешава да када се изгуби – онда је катастрофа, а када се победи – све је супер. То је грешка, јер никад није све савршено и никад није све лоше. У игри која је лоша има и добрих ствари и то треба раздвојити, видети где се греши и на томе радити. Победа или пораз обоје све то: или је јако сунчано или је јако тмурно, али никад није ни сасвим сунчано ни потпуно тмурно. Углавном је облачно и све зависи да ли је та облачност довољна за победу или не. Потребно је реално сагледати све детаље утакмице или меча и рад на тренингу, јер све и почиње од тренинга.

* Како се изборити с (нереалним) очекивањима јавности којима су врхунски спортисти су често изложени, попут Новака Ђоковића?

- То највише погађа младе спортибсте, они искуснији немају више тај проблем. Очекивања су највише везана за крајњи резултат, а оно што ја радим са спортистима је да их терам да размишљају о процесу, игри, квалитету игре и усмеравам им на то фокус. Резултат је само последица добре игре. Србија је позната по томе да спортисте диже у звезде или их гура у блато – ако ниси први, онда немаш појма! Реално сагледавајући, колико смо мала земља и колико се новаца улаже у спорт – наши резултати су фантастични! Када би било тако и у неким другим гранама, било би нам свима боље.

* Како се у таквим ситуацијама помаже спортисти?

- Јако је важно научити спортисту кога да слуша, чије мишљење да уважава, а чије не. Проблем је када спортисту притиска околина: родитељи, тренери... када он осећа да је много уложено у њега и да има потребу да то оправда. Постоје технике да се тај притисак превлада, али све је индивидуално. Важно је видети како то спортиста доживљава и онда се на томе ради. Ми сви наше мисли обрађујемо, када то процесуирамо као лоше онда то код нас изазива емоцију или стање која утиче да резултат не буде онакав какав се прижељкује. Задатак коуча на том пољу је да промени доживљај, а самим тим мења се и емоција и све буде ОК.

* Да ли се прича са спортистима како да наставе живот после завршетка каријере?

- Само се пробудите једног јутра и схватите да више не идете на тренинг и да више нисте оно што сте били, прошао сам и сам кроз то искуство, када сам се осећао као да сам гурнут у неки други свет… Тако је и са многим шампионима који спортом више не могу да се баве, јер њихово тело више не може да поднесе тај напор. Не могу сви бити тренери и радити у клубу и ту настаје проблем где и како поново пронаћи себе. Често је  образовање спортистима у другом плану, јер су се рано одлучили за спортску каријеру. Када се заврши спортска каријера требало би радити на томе да се они образују, едукују и стекну нове вештине. Ту морају да имају велику подршку породице и пријатеља да не би склизнули у нешто друго, да не би почели да уништавају живот себи и својој околини јер су незадовољни што нису више оно што су били… Моја идеја је да радим и са спортистима који завршавају своју каријеру.

* Како прескочити ту баријеру - јуче си био шампион, а данас си обичан човек?

- Тај проблем је препознат од стране нашег Олимпијског комитета и постоји програм који спаја спортисте и фирме заинтересоване да их запосле, спортистима омогућава едукацију и стицање додатних вештина. Прво је ово било замишљено само за олимпијце, па је критеријум спуштен на све спортисте који су били у репрезентацији. На жалост, спортисти се, због своје сујете, најчешће не одазивају на ове акције које су везане за њихово дошколовавање. Штета, јер бивши спортиста са 35 или 40 година када заврши каријеру, још увек је у пуној снази, има много потенцијала и може пуно тога да уради, само га треба добро усмерити.

* Није лако прихватити да ниси више оно што си био, нарочито ако си био шампион…

- Има маса примера када тренери улазе у терен да покажу како се нешто изводи, па се дешава да се повреде… Основно је да спортиста прихвати да је његова каријера завршена и да више није оно што је био. То прихватање садашњости, онаквом каква јесте, је пут да се пронађе нешто што ће бити за њега најбоље у будућности.

* Шта вам је изазов и које технике вам највише помажу у раду?

- Имам једног клијента који је шахиста. Када ми се обратио помислио сам шта ћу му ја у животу – коју активност он има осим да вуче фигуре и да удари онај сат. Али тек ту ме је чекао изазов, јер ту је и те како изражен и важан психолошки рат. Један од спортиста с којим радим је из борилачког спорта, али неће први да нападне, него чека да га противник нападне и онда одговара. Често због тога изгуби борбу, мада је бољи од противника, али не успе да се искаже... Зато је ментална припрема јако битна. Највише користим  НЛП раду, јер даје конкретна решења и технике се могу одмах применити на терену.

Марина Јабланов Стојановић