Vatreni govor Blaška Rajića doprineo pobedi koncepta Jaše Tomića

Slavni predak Bunjevaca u tom periodu svakako je bio pop Blaško Rajić iz Subotice, čiji život i rad, kako je to ranije za „Dnevnik“ naveo prvi predsednik Nacionalnog saveta nacionalne manjine Bunjevaca Nikola Babić, koji je sad potpredsednik tog saveta, pratili brojne kontroverze, ali, kako je dodao, to ne umanjuje Rajićevu ulogu u prisajedinjenju.

Blaško Rajić je na Velikoj narodnoj skupštini u Novom Sadu imao vatreni govor koji je doveo do toga da se Bunjevci i svi ostali delegati opredele za koncept direktnog prisajedinjenja Kraljevini Srbiji, iako je Rajić krajem oktobra, pre održavanja Velike narodne skupštine, bio u Zagrebu, i dobio drugačije instrukcije za bunjevačke delegate o načinu prisajedinjenja Banata, Bačke i Baranje.

Uoči prisajedinjenja na našim prostorima su postojale dve političke struje koje su zagovarale različite načine ulaska Banata, Bačke i Baranje u zajedničku državu. Grupa političara, predvođena predstavnikom Demokratske stranke Tihomirom Ostojićem, zastupala je koncept da se ujedinjenje obavi preko Zagreba, odnosno da se Banat Bačka i Baranja prvo ujedine s Kraljevinom SHS, a potom sa Srbijom. Toj struji je pripadao i Vasa Stajić, koji je bio i član Narodnog veća Srba, Hrvata i Slovenaca. Radikali okupljeni oko Jaše Tomića imali su drugačiji koncept. Oni su bili za direktno prisajedinjenje Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji. Koncept radkala je bio jasno izražen i čuvenom rečenicom Jaše Tomića na burnom skupu narodnih veća u Matici srpskoj u Novom Sadu. Tomić je rekao:  „Da mi prvo obučemo srpsku košulju pa tek onda jugoslovenski kaput“. Kako se ispostavilo, iza tog koncepta je stalo svih 757 delegata Velike narodne skupštine 25. novembra 1918.

Prihvatanju Rezolucije o direktnom priključenju Banata, Bačke i Baranje prethodila je pretkonferencija u Matici srpskoj, na kojoj je subotički delegat Babijan Malagurski rekao da oni imaju drugačije innstrukcije iz Zagreba:

– Mi imamo od našeg narodnog veća određeno što imamo da činimo i šta da zastupamo. Pošto se to ne slaže s datim uputstvom od našeg veća, ja s drugovima svojim na to rešenje pristati ne mogu – rekao je Malagurski.

Njegove reči je citirao somborski istoričar Saša Marković u svom radu „Bunjevci između politikanstva i nacionalnog projekta“. Na Velikoj narodnoj skupštini, međutim, pobedio je koncept radikala. Tome je u značajnoj meri doprineo Blaško Rajić svojim govorom, kako je to i Marković naveo:

„Pobedi koncepcije J. Tomića doprineli su predstavnici Bunjevaca, pre svih sveštenik Blaško Rajić, koji je. navodno pod pritiskom atmosfere i euforije. na samoj skupštini prihvatio da se Vojvodina ujedini sa Srbijom, bez obzira na ranije dogovorene principe. Učinio je to jednim ’toplim i fulminantnim patriotskim govorom’. Svoju podršku Rezoluciji Rajić je kasnije obrazložio tvrdnjom da je ona sigurnije obezbeđivala oslobođenje od Ugarske no jugoslovenska opcija.“

O tome šta je Rajić rekao na Velikoj narodnoj skupštini svedoči deo zapisnika s tog istoriskog događaja:

„Izjavljujem da ja ovaj način rešenja našeg pitanja, kako je maločas izvršen, sa svim srcem pozdravljam i uz njega pristajem. A sada dozvolite da vam prostim pučki jezikom kažem, kako ja to sve posmatram. Naša buduća jugoslovenska država je kao jaje, iz koga će se izleći orao, koji će se dići nebu pod oblake. No, kao što jaje, ako je u njemu samo belance, ne vredi ništa jer nema u njemu sadržine, žumanceta, tako ni Jugoslovenstvo samo za sebe ne vredi ništa, ono bi bilo samo belance u jajetu, a sadržaj je ovoga jajeta srpski narod u Srbiji.“ I „Neću ovde da razglabati šta je Srbija uradila, jer o tome govori danas sav veliki svet, nego ću u ime mojega potlačenog, pritisnutog, do sada na uništenje osuđenog naroda javno pred skupštinom da zahvalim Srbiji što nas je svojom neprispodobivom  vojskom oslobodila jarma i smrti.”

Blaško Rajić je kao sveštenik, javni i politički pregalac, književnik, rodoljub i patriota ostavio dubok trag u prošlosti Subotice. Burni istorijski vihori učinili su da živi i stvara u tri državne celine: Ugarskoj, Kraljevini SHS i Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata. Rođen je 1878. u Subotici. Nakon osnovne škole i gimnazije, završio je bogosloviju u Kaloči. Godine 1911. je došao na mesto župnika Crkve Sv. Roka u Subotici, a 1923. je postao vikar Bačke biskupije. Umro je 1951. godine, a sahranjen je na Kerskom groblju u Subotici.

Potpredsednik Nacionalnog saveta nacionalne manjine Bunjevaca Nikola Babić je ranije naveo za naš list i da je Rajić bio s našom delegacijom na Pariskoj mirovnoj konferenciji kada su povučene nove granice u Evropi. Očekivao je da će tzv. Bajski trougao, u kojem je u to vreme živelo oko 60.000 Bunjevaca, ostati u Kraljevini SHS da bi svi Bunjevci živeli u istoj državi. To se, međutim, nije desilo. Bajski trougao je, naime, odlukom mirovne konferencije pripao novoj državi Mađarskoj, i to je, kako je naveo Babić, u velikoj meri razočaralo Rajića.

– Razočarao se što srpska vlast nije omogućila da svi Bunjevci ostanu zajedno u Kraljevini SHS jer bi ih to sačuvalo od asimilacije. Posle te odluke Rajić se često okretao Zagrebu. Bio je kontroverzna ličnost, ali želim da istaknem da to ne umanjuje njegovu nespornu ulogu u životu Bunjevaca i stvaranju nove države – naveo je Babić.  

Pop Blaško Rajić bio je bio župnik Župe Svetog Roka u Subotici, koja se nalazi na današnjem Beogradskom putu. Po istorijskim spisima, Rajić je 1918. na tom mestu dočekao srpsku vojsku i, netipično za te prilike, svetom vodicom poškropio srpske topove. Posle toga je u toj crkvi održana misa, a bogosluženje je nastavljeno u pravoslavnoj crkvi, što je bilo veliki događaj u Subotici 1918. 

Eržebet  Marjanov

Foto: Dnevnik/V. Fifa, Arhiv Vojvodine

Projekat „Tolerancija i raznolikost udružene u zajednički život Vojvodine” realizuje „Dnevnik”  uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i verske zajednice.