Tomas Fridman i kosovsko - ukrajinske paralele

I njegovu pretnju: " Mi ćemo vašu zemlju da unazadimo… Dajte ratu šansu. Hajde da vidimo šta rade meseci bombardovanja pre nego što se odlučimo za nedelje invazije, gde ćemo, ako pobedimo, godinama okupirati Balkan.

Bisenić koji u autorskom tekstu za Tanjug podseća na Fridmana, kako kaže i zbog toga što kosovski

čvor nije samo priznavanje nezavinosti teritorije jedne suverene zemlje, nego i rat i agresija jače sile kojim je ta teritorija pripremljena na otcepljenje, piše:

"Vodeći novinar „Njujork tajmsa“, tada, a i sada, Tomas Fridman objavio je u vreme bombardovanja Srbije, 23. aprila 1999. svoju kolumnu koja je po pretećem tonu, brutalnosti poruka i zaostalim idejama ostala neprevaziđena u ratnohuškačkom novinarstvu. Fridman, koji je globalnu slavu stekao tako što mu je 2002. lično saudijski kralj Abdelaziz izvadio iz fioke i pokazao svoj mirovni plan za Palestinu i koji je funkcionalan i danas, iznerviran načinom na koji su u Srbiji protestovali zbog NATO napada i bombardovanja, dao je naslov tekstu „Ugasite muziku u Beogradu“.

Prvo je zapretio da „Srbi treba da upamte“ da NATO još dugo, praktično zauvek, može da vodi vazdušni rat, a „ideju da ljudi mogu da drže rok koncerte u Beogradu“ i idu „u nedeljne protestne šetnje“ nazvao je „nečuvenom“. Zbog toga, Fridman je zatražio: „U Beogradu bi trebalo da se ugase svetla: na meti moraju da budu svaka elektromreža, vodovod, most, put i fabrika“.

Za razliku od NATO, koji je uporno objašnjavao da je to rat protiv Miloševića, a ne protiv srpskog naroda, Fridman je ustvrdio da „smo u ratu sa srpskim narodom“ kome je poručio: „Mi ćemo vašu zemlju da unazadimo, tako što ćemo da vas smrvimo“. Zatim je ponudio opcije, ako Srbi hoće da budu vraćeni u 1950. ili 1389. biće vraćeni.

„Dajte ratu šansu. Hajde da vidimo šta rade meseci bombardovanja pre nego što se odlučimo za nedelje invazije, gde ćemo, ako pobedimo, godinama okupirati Balkan“, završio je Fridman.

Njega se sećamo danas za one koji uporno i na sve načine traže analogije između Ukrajine i Srbije, Kosova i Krima, ne samo što verujemo da su njegova brutalnost i nemilosrdnost prema Srbiji posejale ideje čije plodove možemo da vidimo ovih dana, a možda i ubuduće u Ukrajini, nego i zbog toga da podsetimo da kosovski čvor nije samo priznavanje nezavinosti teritorije jedne suverene zemlje, nego i rat i agresija jače sile kojim je ta teritorija pripremljena na otcepljenje.

Ukrajina se nalazi, reklo bi se, na „fridmanovskoj prekretnici“, u novoj opasnoj eskalaciji kada se menja karakter i intezitet sukoba, gde se menjaju ciljevi i sa vojnih, premeštaju na civilne. A sve to, na nesreću, može da donese humanitarnu katastrofu, nove kolone promrzlih izbeglica ka Evropi, nove žrtve i stradanja civila.

Ukrajinske snage su postigle značajan napredak u svom prvom velikom kontranapadu od proleća, potiskujući ruske snage iz brojnih naselja u regionu Harkova. Prvi put su uspele da povrate izgubljne teritorije i to ne malo, između 3 000 i 6 000 kilometara kvadratnih. Ovome je prethodila uspešna varka o navodno nameravanom napadu na jugu, ka gradu Hersonu, da bi se trupe ođednom okrenule ka istoku. Zauzeti su važni gradovi, Balakleja, Izjum i Kupjansk. Ovi gubici nisu samo teritorijalni. Oni snažno utiču kako na moral ruskih vojnika, tako i na opredeljnje stanovništva u Ukrajini. Na ovaj način dovedeni su u pitanje i drugi ruski planovi, poput referenduma u Hersonskoj oblasti.

Iako ovi uspesi podižu samopouzdanje ukrajinskih snaga, daju potvrdu SAD i Evropi da njihova podrška nije uzaludna i bez rezultata, istovremeno oni podižu novu lestvicu sukoba koja za drugu stranu automatski znači traženje snažnijeg odgovora kojim će moći da poništi ukrajinske dobitke.

Odgovor je došao upravo u onome što je tražio Fridman za Srbiju: gašenju svetla. Ruske snage su raketirale nekoliko termoelektrana u Harkovskoj oblasti, tako da su čitave oblasti ostale bez struje. Putnici koji su se zatekli u metrou, morali su da idu peške tunelima do prvih izlaza.

Ova ruska akcija pozdravljena je kao primena „NATO metoda ratovanja“. Zamenik predsednika ruskog Saveta za bezbednost, Dmitrij Medvedev, saopštio je da to nije ništa u poređenju sa onim što tek dolazi.

Ne može da se ne primeti da će udari na elektrane, kojih u Ukrajini ima 15, ako postanu sistematski, potpuno promeniti prirodu sadašnje „specijalne operacije“. Od proglašene „denacifikacije Ukrajine“, u kojoj je cilj rukovodstvo zemlje, prelazi se na frontalnu konfrontaciju, gde, fridmanovski rečeno, Ukrajina i Ukrajinci uopšteno mogu da budu označeni kao neprijatelji. To znači da su sva sredstva u borbi protiv njih prikladna, čak i ako to preti humanitarnom katastrofom za milione ljudi.

Gašenje Zaporoške nuklearne elektrane može se označiti kao nagoveštaj nove, uzvratne ruske strategije gde će Rusija možda preispitati svoje odbijanje da udare na egzistencijalnu infrastrukturu, uključujući termoelektrane ili električne mreže. Ovo takođe uključuje „sporazum o žitu“, čiji bi raskid mogao postati sledeća tačka „postharkovskog“ dnevnog reda.

Ruski predsednik je već pokrenuo pitanje izvoza žitarica, koje može da se prekine obnavljanjem blokade odeskih luka, preko kojih se obavlja do 70 odsto ukrajinskog izvoza.

Izjava ministra Lavrova o pregovorima koji su „možda zakasnili“ može da bude signal promene ruske strategije. Čini se da je sada linija do koje se došlo u sukobu, ali da crta još nije pređena.

Sada će odlučujući faktori sukoba da postanu energija i hrana. Da bi bilo jasno o čemu je reč, evo nekoliko činjenica: od Balakleje koja je sada pod ukrajinskom kontrolom, do Šebelinke, gde ukrajinska kompanija Naftogas proizvodi više od 40 odsto gasa, ima oko 19 kilometara. Prema podacima Državne službe za statistiku Ukrajine, 2020. godine šebelinska kompanija isporučila je potrošačima 7,552 milijardi metara kubnih gasa i više od 128,04 hiljade tona gasnog kondenzata i nafte. Ova postrojenja sada se mogu naći pod udarima ruske artiljerije, raketa i avijacije.

„Ukrajina više neće biti zadovoljna ruskom „predajom“ Krima i Donbasa, niti reparacijama za „invaziju“, rekao je Aleksej Danilov, sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu Ukrajine. Prema njegovim rečima, Kijev će zajedno sa zapadnim saveznicima tražiti „potpunu predaju i demilitarizaciju Šnuklearne supersileĆ Ruske Federacije“.

U javnosti Rusije čuju se zahtevi, opet fridmanovski rečeno, da „ako Ukrajina želi da od nas napravi Nemačku posle Prvog svetskog rata, uz reparacije, onda Rusija ima puno pravo da Ukrajinu gurne u kameno doba“.

Turski predsednik Erdogan čini se da sasvim dobro uviđa opasnosti koje se nadvijaju nad sukobljenim stranama, pa stoga traži hitan susret predsednika Putina i Zelenskog. Samit G 20 u Indoneziji u novembru poslednja je prilika da se sukob ograniči na ovu godinu. Ko to ne uviđa, dve decenije kasnije pridružuje se Fridmanovom kosovskom pokliču: „Dajte šansu ratu“. A to će biti za sve mala pobeda u velikom porazu."