Томас Фридман и косовско - украјинске паралеле

И његову претњу: " Ми ћемо вашу земљу да уназадимо… Дајте рату шансу. Хајде да видимо шта раде месеци бомбардовања пре него што се одлучимо за недеље инвазије, где ћемо, ако победимо, годинама окупирати Балкан.

Бисенић који у ауторском тексту за Танјуг подсећа на Фридмана, како каже и због тога што косовски

чвор није само признавање незавиности територије једне суверене земље, него и рат и агресија јаче силе којим је та територија припремљена на отцепљење, пише:

"Водећи новинар „Њујорк тајмса“, тада, а и сада, Томас Фридман објавио је у време бомбардовања Србије, 23. априла 1999. своју колумну која је по претећем тону, бруталности порука и заосталим идејама остала непревазиђена у ратнохушкачком новинарству. Фридман, који је глобалну славу стекао тако што му је 2002. лично саудијски краљ Абделазиз извадио из фиоке и показао свој мировни план за Палестину и који је функционалан и данас, изнервиран начином на који су у Србији протестовали због НАТО напада и бомбардовања, дао је наслов тексту „Угасите музику у Београду“.

Прво је запретио да „Срби треба да упамте“ да НАТО још дуго, практично заувек, може да води ваздушни рат, а „идеју да људи могу да држе рок концерте у Београду“ и иду „у недељне протестне шетње“ назвао је „нечувеном“. Због тога, Фридман је затражио: „У Београду би требало да се угасе светла: на мети морају да буду свака електромрежа, водовод, мост, пут и фабрика“.

За разлику од НАТО, који је упорно објашњавао да је то рат против Милошевића, а не против српског народа, Фридман је устврдио да „смо у рату са српским народом“ коме је поручио: „Ми ћемо вашу земљу да уназадимо, тако што ћемо да вас смрвимо“. Затим је понудио опције, ако Срби хоће да буду враћени у 1950. или 1389. биће враћени.

„Дајте рату шансу. Хајде да видимо шта раде месеци бомбардовања пре него што се одлучимо за недеље инвазије, где ћемо, ако победимо, годинама окупирати Балкан“, завршио је Фридман.

Њега се сећамо данас за оне који упорно и на све начине траже аналогије између Украјине и Србије, Косова и Крима, не само што верујемо да су његова бруталност и немилосрдност према Србији посејале идеје чије плодове можемо да видимо ових дана, а можда и убудуће у Украјини, него и због тога да подсетимо да косовски чвор није само признавање незавиности територије једне суверене земље, него и рат и агресија јаче силе којим је та територија припремљена на отцепљење.

Украјина се налази, рекло би се, на „фридмановској прекретници“, у новој опасној ескалацији када се мења карактер и интезитет сукоба, где се мењају циљеви и са војних, премештају на цивилне. А све то, на несрећу, може да донесе хуманитарну катастрофу, нове колоне промрзлих избеглица ка Европи, нове жртве и страдања цивила.

Украјинске снаге су постигле значајан напредак у свом првом великом контранападу од пролећа, потискујући руске снаге из бројних насеља у региону Харкова. Први пут су успеле да поврате изгубљне територије и то не мало, између 3 000 и 6 000 километара квадратних. Овоме је prеthodila успешна варка о наводно намераваном нападу на југу, ка граду Херсону, да би се трупе ођедном окренуле ка истоку. Заузети су важни градови, Балаклеја, Изјум и Купјанск. Ови губици нису само територијални. Они снажно утичу како на морал руских војника, тако и на опредељње становништва у Украјини. На овај начин доведени су у питање и други руски планови, попут референдума у Херсонској области.

Иако ови успеси подижу самопоуздање украјинских снага, дају потврду САД и Европи да њихова подршка није узалудна и без резултата, истовремено они подижу нову лествицу сукоба која за другу страну аутоматски значи тражење снажнијег одговора којим ће моћи да поништи украјинске добитке.

Одговор је дошао управо у ономе што је тражио Фридман за Србију: гашењу светла. Руске снаге су ракетирале неколико термоелектрана у Харковској области, тако да су читаве области остале без струје. Путници који су се затекли у метроу, морали су да иду пешке тунелима до првих излаза.

Ова руска акција поздрављена је као примена „НАТО метода ратовања“. Заменик председника руског Савета за безбедност, Дмитриј Медведев, саопштио је да то није ништа у поређењу са оним што тек долази.

Не може да се не примети да ће удари на електране, којих у Украјини има 15, ако постану систематски, потпуно променити природу садашње „специјалне операције“. Од проглашене „денацификације Украјине“, у којој је циљ руководство земље, прелази се на фронталну конфронтацију, где, фридмановски речено, Украјина и Украјинци уопштено могу да буду означени као непријатељи. То значи да су сва средства у борби против њих прикладна, чак и ако то прети хуманитарном катастрофом за милионе људи.

Гашење Запорошке нуклеарне електране може се означити као наговештај нове, узвратне руске стратегије где ће Русија можда преиспитати своје одбијање да ударе на егзистенцијалну инфраструктуру, укључујући термоелектране или електричне мреже. Ово такође укључује „споразум о житу“, чији би раскид могао постати следећа тачка „postharkovskog“ дневног реда.

Руски председник је већ покренуо питање извоза житарица, које може да се прекине обнављањем блокаде одеских лука, преко којих се обавља до 70 одсто украјинског извоза.

Изјава министра Лаврова о преговорима који су „можда закаснили“ може да буде сигнал промене руске стратегије. Чини се да је сада линија до које се дошло у сукобу, али да црта још није пређена.

Сада ће одлучујући фактори сукоба да постану енергија и храна. Да би било јасно о чему је реч, ево неколико чињеница: од Балаклеје која је сада под украјинском контролом, до Шебелинке, где украјинска компанија Нафтогас производи више од 40 одсто гаса, има око 19 километара. Према подацима Државне службе за статистику Украјине, 2020. године шебелинска компанија испоручила је потрошачима 7,552 милијарди метара кубних гаса и више од 128,04 хиљаде тона гасног кондензата и нафте. Ова постројења сада се могу наћи под ударима руске артиљерије, ракета и авијације.

„Украјина више неће бити задовољна руском „предајом“ Крима и Донбаса, нити репарацијама за „инвазију“, рекао је Алексеј Данилов, секретар Савета за националну безбедност и одбрану Украјине. Према његовим речима, Кијев ће заједно са западним савезницима тражити „потпуну предају и демилитаризацију Шнуклеарне суперсилеЋ Руске Федерације“.

У јавности Русије чују се захтеви, опет фридмановски речено, да „ако Украјина жели да од нас направи Немачку после Првог светског рата, уз репарације, онда Русија има пуно право да Украјину гурне у камено доба“.

Турски председник Ердоган чини се да сасвим добро увиђа опасности које се надвијају над сукобљеним странама, па стога тражи хитан сусрет председника Путина и Зеленског. Самит Г 20 у Индонезији у новембру последња је прилика да се сукоб ограничи на ову годину. Ко то не увиђа, две деценије касније придружује се Фридмановом косовском покличу: „Дајте шансу рату“. А то ће бити за све мала победа у великом поразу."