Sećanje na Karitona Mučalova, delegata Velike narodne skupštine

Karitona Mučalova (1884─1956), poslanika s neobičnim imenom i prezimenom, zbog ličkog porekla, u Kumanu su zvali deda Liča. Ne zna se gde je tačno rođen, u Lici, Americi ili Kumanu.

Njegov unuk 78. godišnji Veselin Strajnić, diplomirani inženjer poljoprivrede iz Čeneja, koji je za „Dnevnik“ pričao o svom dedi, kaže da ne zna njegovo mesto rođenja jer se otac Karitona Mučalova iselio iz Like u Ameriku, ali, nezadovoljan tamošnjim životom, vratio se s decom i nastanio u Kumanu. Tamo se oženio i drugi put jednom udovicom iz Novog Bečeja, koja je takođe imala decu iz prethodnog braka.

Imali su sedmoro dece, ali ne znam da li se deda rodio u tom braku ili ranije u Americi, jer i pradeda i prababa su imali decu iz ranijeg braka, kaže. 

Veruje da prezime Mučalo vodi poreklo iz doba Marije Terezije. Navodi da je čuo priču da je carica poslala svog čoveka u Liku da popiše tamošnji narod koji nije bio evidentiran. Ličani su se, navodno, našalili s popisivačem, dajući sebi neobična prezimena, poput Rikala, Mučala i sličnih prezimena. Dolaskom Ličana u Banat, njihovim prezimenima je dodat završetak „ov”.

Kariton Mučalov je bio kanaldžija u vodnoj zadruzi iz Novog Bečeja. Njegov posao je bio da svakodnevno obilazi kanale i ćuprije u ataru i proverava u kakvom su stanju jer je sirotinja koja posle Velikog rata dobila zemlju i uzorala sve ─ i puteve, i kanale, i ćuprije, pa je polovina njiva u ataru ležala pod vodom. O tome šta je zatekao na terenu i šta je trebalo da se uradi deda Liča je marljivo vodio dnevnik. Pisao je i deseterce o događajima na Istočnom frontu, gde je bio poslat kao mobilisani austrougarski vojnik u Velikom ratu. U Rusiji, međutim, poput mnogih mobilisanih Srba, deda Liča nije želeo da se bori za Habzburšku monarhiju nego se predao ruskoj vojsci i učestvovao u Oktobarskoj revoluciji.

Veselin nam kaže da je deda Liča bio strog čovek, preke naravi. Pored njega baba Sosa nije imala baš lep i lak život jer dedi nije nikad ništa bilo po volji.

Bio je džangrizalo, navodi unuk.

Kako dalje kaže, pored njega i njegovi konji su postali takvi.

Ne znam zašto, ali im je uvek komadovao ruski. Ustajao je svaki dan u zoru u tri sata, uprezao konje i kočiju doterao ispred naše kuće. Konjima je komandovao glasno da ne može glasnije. Tako je budio moju majku Zorku, njegovu mlađu kćerku, i oca da i idu s njim na njivu, priča Veselin.

Po nekim istorijskim podacima, 1914. godine, kada je nakon Sarajevskog atentata na austrougarskog naslednika prestola Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju Austrougarska objavila rat Kraljevini Srbiji, u granicama monarhije živelo je oko milion naših ljudi. Srbi na području Austrougarske, dakle na teritoriji današnje Vojvodine, Bosne i Hercegovine, Like, Banije, Korduna i Slavonije u Prvom svetskom ratu su bili prisilno mobilisani i poslati na Istočni front. Ne želeći da ratuju za Habzburšku monarhiju, a protiv slovenske braće na Balkanu i u Rusiji, mnogi Srbi su se predali ruskim brigadama. Istoričari tvrde da je oko 100.000 Srba iz Austrougarske emigriralo u carsku Rusiju, i mnogi su postali dobrovoljci ruske i srpske vojske.

Po izbijanju Velikog rata, deda Liča je takođe mobilisan. U austrougarskoj vojsci bio je neki podoficir. Imam i njegovu sliku u visokoj beloj kapi s velikom kokardom na čelu, kao i ovu drugu fotografiju s radnicima vodne zadruge iz 1934. godine. Dedin dnevnik i deseterce nisam sačuvao. Bili su negde na tavanu, ali su izgubljeni prilikom selidbe, kaže Veselin Strajnić.      

Kariton Mučalov se vratio iz Crvenog oktobra u jesen 1918. godine.

Dani prevrata u Banatu od oktobra do decembra 1918. godine bili su ispunjeni radošću što je rat prestao i željom za osvetom nad ratnim bogatašima i dotadašnjim vlastodršcima. Bilo je to vreme velikih nadanja u posleratno doba. S ogromnim oduševljenjem je iščekivan dolazak srpske vojske i uspostavljanje srpske vlasti. Verovalo se da će posle uspostavljanja mira spahijska zemlja odmah biti razdeljena bezemljašima i da će nastati doba posleratnog lagodnog života, zapisao je Milojko Brusin u svojoj knjizi „Život predaka naših”.  

Posle uspostavljanje srpske vlasti, ne znam po kojim kriterijumima, bezemljašima je i u Kumanu dodeljeno zemljište – kaže naš sagovornik.

Kako dodaje, oni koji su se vratili sa Solunskog fronta, dobili su po pet hektara, a oni koji su došli kao Dobrudžani ─ tako su se zvali jer su došli iz Dobrudže ─ dobili su po tri hektara, neko i manje, ritske zemlje.

Iako je ta zemlja bila ritska, imala je veću vrednost nego gornje zemlje u kumanskom ataru. Gladna sirotinja, kada je dobila zemlju, razorala je i puteve i kanale i ćuprije pa je voda učinila svoje, priča naš sagovornik.

Kaže da je deda Liča, iako je bio „agrarac”, živeo bolje od prosečnog Kumančana. U početku je imao malu kuću u Sokačiću, sirotinjskom delu sela, ali, zahvaljujući tome što je radio u vodnoj zadruzi i imao platu, prodao je tu kuću i kupio novu u Velikom sokaku koji je slovio za elitniji deo sela.

Deda Liča je voleo da se trka s unucima od njihove kuće do svoje.

Teško je hodao jer je imao giht. Ali, sećam se, uprkos tome, uvek nas je u toj trci pobeđivao, kaže Veselin Strajnić.

I nova kuća je bila mala, ali se nalazila na Velikom sokaku i imala je veliku baštu. Voleli smo da idemo tamo jer je kod dede uvek bilo voća, priča Veselin Strajnić.

Veselin Strajnić ne zna ništa o tome kako je deda Liča izabran za poslanika Velike narodne skupštine. O tome nije čuo nikad priču od majke jer je ona prekinula odnose s ocem kada je Veselin imao deset godina. 

Deda Liča je bio levičar po opredeljenju, navodi Veselin i dodaje da  zna da je bio jedan od osnivača mesne organizacije Socijalističke radne partije u Kumanu marta 1919. godine.

Ali, se razišao s komunistima posle incidenta na jednoj sahrani u Kumanu kada su komunisti pokidali crkvene barjake. Da bi pokazao svoju ljutnju i revolt, deda se nakon smrti babe Sose u šezdesetoj godini oženio i drugi put i venčao se u crkvi. To venčanje u crkvi u tim godinama toliko je naljutilo moju majku da više nije nikad progovorila s ocem, priseća se.

Deda Liča je umro u 76. godini. Iza njega su ostale dve kćerke, Zorka i deset godina starija Vukosava i unuci.

E. Marjanov, M. Bozokin