Sećanje na Konstantina T. Kostića delegata Velike narodne skupštine

– Nakon što je deda završio Bogosloviju, oženio se Desankom, kćerkom sveštenika Đorđa Ivanića u Vašici, kod Šida – priča za „Dnevnik” docentkinja novosadskog Prirodno-matematičkog fakulteta dr Desanka Kostić, unuka Konstantina T. Kostića. – Zahvaljujući baki Desanki, mnogi dokumenti o dedinoj delatnosti su sačuvani u odličnom stanju. Deda je rukopoložen u Vršcu i od maja 1910. do maja 1911. godine službovao u Belobrešci i Radimni, a od maja 1911. u Opavi, današnjem Opovu u Banatu, gde ga je zatekao Prvi svetski rat.

Kada je rat planuo, habsburške vlasti hapsile su u prvom redu srpske sveštenike i učitelje. Takva sudbina zadesila je i sveštenika Konstantina T. Kostića. Interniran je u Pančevo, Temišvar, Arad i Tata Varoš, u severnoj Ugarskoj. U internaciji je proveo gotovo ceo rat. O tome svedoči nekoliko fotografija, kao i dopis Opštinske uprave u Opovu od 24. decembra 1940. godine. Uslovno je pušten da u svojoj parohiji obavlja svešteničke dužnosti, ali je svakodnevno morao da se javlja opštinskim vlastima u Opovu. On je ipak nalazio načine da održava kontakte s narodom i da se priprema za nastupajuće velike događaje.

– Deda je u Opovu obavljao mnoge važne poslove. Između ostalog, 1918. najpre je bio poverenik Središnjeg odbora za spasavanje srpske dece iz Bosne i Hercegovine – priča naša sagovornica. – Radilo se o deci koja su od 20. januara 1918. godine, promrzla i izgladnela u vihoru Prvog svetskog rata, počela da pristižu iz Bosne u sela i gradove širom Bačke, celog Banata, Baranje i dela današnje Mađarske. U Opovo je stiglo 38 dece, uglavnom s područja Ključa, koja su bila smeštena kod domaćina. Deda je, kao poverenik, bio zadužen za smeštaj i celokupnu brigu o toj deci. Vodio je svu administraciju i održavao kontakte s roditeljima koji su ostali u Bosni. Parohijski dom, u kojem je nesumnjivo veliku ulogu igrala moja baka, bio je danonoćno širom otvoren za svu komunikaciju s meštanima. Osim tog posla, deda je vodio i spiskove Srba Opovčana koji su u Prvom svetskom ratu bili dobrovoljci u srpskoj vojsci. Sakupljao je novčane priloge za Srpsko narodno veće u Novom Sadu i srpsku vojsku.

Dr Desanka Kostić priča da je njen deda uredno vodio parohijsku administraciju i „Protokol važnijih događaja mesta Opava”. U tom protokolu nalazimo njegovom rukom zapisanu belešku o ulasku srpske vojske u Opovo u utorak, 12. novembra 1918, oko 18 sati.

Sačuvan je i zapisnik sa zbora u Opovu od 23. novembra 1918. Na zboru su izabrani delegati Velike narodne skupštine. Osim K. T. Kostića, za delegata su izabrani i učitelj Đoka Stejić, Aleksandar Mikić i Miša Ilić.

– Iz dedine zaostavštine ostao je i Proglas Velike narodne skupštine, svojeručno ispisan delom crnim mastilom, delom grafitnom olovkom, jer je očigledno nestalo mastila. Na dnu prve strane stoji napomena da je to svojina Konstantina Kostića, paroha iz Opave – kaže dr Desanka Kostić.

Navodi da je, osim Proglasa, u zaostavštini ostala i ulaznica za Veliku narodnu Skupštinu na dedino ime pod brojem 74.

– Od gospodina Zorana Veljanovića, arhivskog savetnika i kustosa-istoričara u Odeljenju Muzeja prisajedinjenja 1918. u Muzeju Vojvodine sam saznala da su u zaostavštinama 757 delegata, koliko ih je učestvovalo u Velikoj narodnoj Skupštini, uključujući i dedinog rođenog brata Slobodana Kostića, sveštenika iz Temišvara, sačuvane samo dve ulaznice – priča naša sagovornica.

Nakon Velike narodne skupštine, 1. decembra je stvorena nova država Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. U Novom Sadu je formirana Oblasna državna zaštita dece i omladine s Jovanom Hranilovićem na čelu. Konstantin Kostić je imenovan za poverenika te institucije.

– I opet stari posao iz početka. Najpre, nakon dopisa Ignjata Pavlasa mom dedi o produžetku boravka dece iz Bosne u Vojvodini, sledile su nove izjave o primanju te dece. Meštani Opova s ljubavlju su prihvatili da deca ostanu još godinu na stanu i hrani. Iz perioda 1919–1920. iz prepiske između Jovana Hranilovića i mog dede ostalo je osam dopisa, mahom o smeštaju ili o premeštanju dece, ali i Hranilovićeva zahvalnost dedi za iscrpan izveštaj o bosanskoj deci – napominje naša sagovornica.  

Konstantin T. Kostić, u nedostatku prosvetnog kadra, 1922. godine je napustio Opovo i prešao u Sombor, najpre za profesora veronauke u gimnaziji. Pošto je paralelno s radom u školi studirao istoriju, završivši Filozofski fakultet u Beogradu, postao je i profesor istorije, najpre u gimnaziji, a potom od 1929. u Državnoj učiteljskoj školi u Somboru.

Tako je, radeći u školama i istovremeno pišući obimno delo „Srpski narodni život u Somboru od jedanaestog veka do 1918”, zatim knjigu „Iz prošlosti Učiteljske škole u Somboru” i još nekoliko objavljenih radova, dočekao i 1938. godinu, kada je drž Kraljevina Jugoslavija organizovala proslavu povodom 20 godina od oslobođenja.

Zahvalnost za velika dela

– Mislim da je ovo jedinstvena prilika da svi koji imamo nešto sačuvano iz onog doba izrazimo zahvalnost svim, više neznanim no znanim ljudima za velika dela koja su ostavili – istakla je na kraju razgovora dr Desanka Kostić. – A ako pričamo o znanim ljudima, moram da se zapitam zašto se u, za javnost dostupnim biografijama Ignjata Pavlasa i Jovana Hranilovića, ne nalazi stavka o kojoj sam pričala u ovom tekstu? Na kraju, želim da se zahvalim svima koji su iniciranjem proslave stogodišnjice prisajedinjenja Vojvodine, a pre svega formiranjem Odeljenja Muzeja prisajedinjenja 1918. u Muzeju Vojvodine sa svojim stručnim kadrom, pružili šansu da posle stogodišnjeg ćutanja iznesemo u javnost šta su naši preci radili po svojoj savesti, punog srca i čiste duše, i šta su ostavili potomcima.

Ona je apelovala na to da priče o delegatima Velike narodne skupštine budu pokretač stručnim ljudima za temeljno istraživanje svih dostupnih, kako domaćih arhiva, tako i inostranih, „da bismo se našim precima dostojno odužili i time ih otrgli od zaborava, a današnjim generacijama pomogli u širem sagledavanju sveta i vremena u kojem živimo”.

Odbor za proslavu dvadesetogodišnjice oslobođenja i ujedinjenja uputio je dedi pozivnicu za proslavu, koja je održana u četvrtak i petak, 24. i 25. novembra 1938. u Novom Sadu – kaže dr Kostić. – Poslata mu je i ulaznica za tribinu broj 1, kao i celokupan program proslave, iz kojeg se vidi da se svečana povorka kretala gradom, između ostalog i Ulicom kralja Aleksandra, dakle u neposrednoj blizini današnje zgrade Vojvođanske banke, a nekadašnjeg hotela „Grand” u kojem su 20 godina ranije udareni temelji, ne samo novoj državi nego i novom evropskom poretku.

Konstantin T. Kostić umro je u školi, na poslu, na dan Svete Petke, 27. oktobra 1940. godine. Iza njega su ostali tri sina, troje unučadi, troje praunučadi i troje čukununučadi.

Eržebet Marjanov