REZON Spinovanja o uzurpiranoj slobodi

Piše: Milorad Bojović

Lične impresije o sebi ne predstavljaju politički niti demokratski potencijal. Samoljublje, uvek i nesumnjivo, lako dovodi do pogrešnih zaključaka. Zašto? Odgovor je jednostavan - jer je neobjektivno. Svaki narcizam, naročito neopravdani, predstavlja put u pogrešnost. Naročito ako iza narcisa ne stoje nikakvi rezultati. A iza Demokratske stranke i svih njenih derivata, stoje samo rezultati nazadovanja i propadanja. U svim oblastima. I svaki put kad demokrate kažu da bi pobedili kad bi izbori bili pošteni po njihovim merilima, građani se pitaju zar je moguće da za 10 godina nisu uspeli da smisle ništa novo osim tvrdnji da su svi izbori kad oni nisu bili na vlasti bili nepošteni. I da su oni uvek, kad su izbori bili pošteni, a to je bilo samo onda dok su bili vlast, osvajali najviše glasova. I da u društvu vlada strah, uvek osim kad oni, uz pomoć stranih ambasadora, i neprincipijelnih koalicija dođu na vlat. Istina je sasvim drugačija.

Upravo je Demokratska stranka vladala uz pomoć straha. Sećam se da su 2009. godine, tek što sam postao glavni urednik Građanskog lista, sva preduzeća, organizacije i ustanove u Novom Sadu i Vojvodini dobila nalog da otkažu pretplatu. A članstvu je naređeno da prestane da ga kupuje na kioscima. Takođe, i kolporteri su živeli u strahu. Oni su po nalogu DS-a, više od polovine tiraža držali ispod tezge, kako bi se stvorio lažni privid velike remintende. Ne znajući za prevaru, vlasnici medija i urednici su smanjivali tiraže, i sami sebi uništavali finansijsku samostalnost i uticaj na javno mnjenje. Sećam se i da je meni i vlasnicima Građanskog lista, pokojni šef kabineta Borisa Tadića na jednoj medijskoj zabavi uputio pretnju preko sebi bliskog urednika „da se smirimo, da nas ne bi posetile sve vrste inspekcija„.

Strah i ucene bili su njihov statut i njihov program. Nek istupe bivši rukovodioci Demokratske stranke i neka kažu jesu li ostali dužni Građanskom listu i Dnevniku više od 200.000 evra iz kampanje 2012. godine? Neka javno kažu jesu li preko tog ogromnog duga pokušavali da ucenjuju redakciju Građanskog lista? Neka kažu, jesu li zvali multinacionalne kompanije da nam otkazuju oglase, kad objavimo tekstove koji im nisu bili po volji! Zaboravljena je i činjenica da je DS uvek imala lošiji rezultat od Vučića i da je uvek do vlasti dolazila kroz najšire, i najneprincipijelnije moguće koalicije. Kao što je to poslednjih 11 godina SNS, i Srpska radikalna stanka je i 2004. i 2007. i 2008. godine bila ubedljivo snažnija od DS-a. Da nisu strani ambasadori zavrtali ruke SPS-u i DŠ-u, pitanje je da li bi 2004, 2007. i 2008. godine vladu formirao DS, ili radikali. I da li bi Tadić 2004. i 2008. postao predsednik Srbije da DŠ po nalogu stranaca nije primoravao svoje članstvo da u drugom krugu glasa za njega. I da to sakriju neprestano ponavljaju spin da građani za SNS glasaju od straha od gubitka posla.

Istina je nešto sasvim drugo. U vreme vladavine SNS-a građani nisu ostajali bez posla, kao u vreme DS-a, kada su za samo četiri godine od 2008. do 2012. otpustili 450.000 ljudi. Nisu zatvarane fabrike. Umesto toga, od 2012. godine je otvoreno 400.000 novih radnih mesta. I u Novom Sadu su u njihovo vreme, do 2012. godine ugašene sve fabrike. Hins, Jugodent, Jugoalat, Pobeda, Novitet, Niva...  A onda je posle dolaska SNS-a na vlast, u vreme desetogodišnjeg gradonačelničkog mandata Miloša Vučevića, sadašnjeg potpresednika Vlade, otvoreno devet novih fabrika, i zaposleno 36.000 Novosađana. Od kad je došao na vlast SNS nije otpustio nijednog člana Demokratske stranke. Znam institucije u kojima su šefovi kabineta iz vremena Demokratske stranke i danas šefovi kabineta, naprednjačkim funkcionerima.

O ponašanju vlasti svedočim 22 godine, kao novinar i urednik i kad sprovedem uporednu analizu dolazim do zaključka da SNS ne vlada na način kako je to rađeno pre njih. Ne postavljaju čelni ljudi SNS-a svoje žene da budu predsednici programskih saveta javnih servisa. Pamtim da je u vreme kad je Pajtić bio predsednik Pokrajinske vlade, žena njegovog prijatelja, koji je bio pokrajinski sekretar za informisanje, dugi niz godina obavljala funkciju predsednice Programskog saveta Radio-televizije Vojvodine. I, gle čuda, RTV je u to vreme bio objektivan. Nepristrasan. Nije favorizovao nikod drugog. Uvek je izveštavao samo o Pajtiću.

Prosečno obavešten čestit čovek svakodnevno se pita je li moguće da nisu svesni razornih učinaka svojih delovanja? Je li moguće da ne znaju da su 2001. i 2003. prevarili građane za Solun i Bodrum? Kako je moguće da se 22 godine drže istih laži? Kako je moguće da čovek koji je svojom potpisom omogućio nestanak 4,5 miliona evra na gradnji Bulevara Evrope, uveri sebe da je nevin? Kako je moguće da uveri sebe da predstavlja etalon etike? S druge strane, Ciceron u Filozofskim spisima objašnjava i da je Gaj Julije Brut pisao filozofska dela o vrlini.

Komunikološka analiza po Lazarsfeldovom modelu upućuje na zaključak da je celokupna politika DS-a i celokupne opozicije fokusirana na zastrašivanje građana koji misle drugačije. Plasiranjem i ponavljanjem uvek istih neistina oni nastoje da poljuljaju poverenje građana u sopstveni razum. Da u njima probude sumnju u ispravnost ličnih zaključaka i delovanja. I zato njihova spinovanja o uzurpiranoj slobodi predstavljaju svesnu nameru da se uzurpira sloboda građana koji misle drugačije. Da se svako ko misli suprotno njima uplaši i postidi. Da prestane da govori pohvalno o politici SNS-a i rezultatima njihove vlasti. A kad se utiša, kad ostane sam sa sobom, lakše će moći da ga ucene da glasa za njih - po principu, ako nisi s nama, protiv nas si, a to znači da si protiv slobode i demokratije.

To nema nikakve veze s demokratijom. Takve ideje se ne mogu naći ni kod jednog liberalnog političkog mislioca. Ali, moguće ih je naći u komunističkoj i anarhističkoj propagandi. U priručniku za nenasilnu revoluciju, na kojima je zasnovana njihova politička aktivnost, piše da je čoveka lakše zastrašiti kad ostane sam sa sobom. Kad počne da sumnja u sebe. Kad počne da smatra da će biti izopšten. Da će biti prepoznat kao osoba koja ne razume uzvišene političke ideje koje definišu pojedinci i partije, koji sebe smatraju elitom.

Politika opozicije počiva na ideologiji blamiranja neistomišljenika. Na kreiranju ideologije ponižavanja pripadnika stranke na vlasti i svih koji ih podržavaju. Na izrugivanju njihovom izgledu, interesovanjima, shvatanjima, odlukama. Oni nastoje da u njima aktiviraju kompleks niže vrednosti. Da građani posumnjaju. Da se uplaše. Da pomisle da rezonuju pogrešno. Da svojom privrženošću, ili naklonošću za politiku vlasti doprinose nečemu ružnom. Nečemu lošem. Da zbog njihove naklonosti, ili oduševljenja mnogi ljudi žive loše. To je suština opozicine propagande. To je pokušaj da se prečicom dođe do željenog cilja. Da se bez mukotrpnog rada domognu vlasti, kroz širenje lažne slatkorečive slike o sopstvenoj izuzetnosti i izvrsnosti. Na kraju se ta izvrsnost svela na „zavaljivanje šamarčina„, na izjave „ja vas prezirem„, na rečnik ulice i navijačkih tribina.

Diverzija ne mora da ima svoje fizičko ovaploćenje. Diverzija nije partizanski film. Ne moraju da se seku telefonske žice ili miniraju mostovi. Nije ni anarhistički spektakl. Ne mora da se upada s motornim testerama u zgradu javnog servisa. U eri komunkacija diverzija je jezička podvala. Ona je zasnovana na neistinitom izokretanju perspektive, koje konzumentu masovnih medija može izgledati verovatno i logično. Ona je retoričko i propagandno lukavstvo kojim se manipuliše pretpostavljenim strahovima, predrasudama ili željama građana.

Diverzija je kada tvrde da je protest desničara sa snajperom održan u režiji vlasti. Diverzija je i kada neprestano tvrde da će Vučić priznati Kosovo. Diverzija je i kada tvrde da će Vučić pustiti Kosovo da uđe u UN. Diverzija je i kada tvrde da će Vučić uvesti sankcije Rusiji.

Hajne je upozoravao Francuze da ne potcenjuju moć ideja. Opozicija pada na ispitu političke zrelosti zbog neprestanog potcenjivanja intelektualne snage i kapaciteta SNS-a i građana Srbije. Kad se sve sumira, očigledno je da nema ideoloških niti programskih razlika među opozicijom. Dogovor Ćute i Zavetnika, postignut nedavno na Novoj S, dokazuje da je istina da njihov jedini program jeste rušenje Vučića, da bi svi zajedno mogli da se domognu vlasti.

Autor je stručnjak za odnose s javnošću i poslanik u Skupštini Srbije