REZON: Sindrom Mrnjavčevića, Gonerile i Regane u srpskoj politici

Osim što razotkriva da laskave reči kriju opasne namere, Šekspir nam u Kralju Liru razotkriva isto što i Vuk Karadžić u pretkosovskom ciklusu – stavljanje ličnog interesa iznad interesa naroda, katastrofalno je po državu. Gonerila i Regana, kao i Mrnjavčevići, ne hode stazom opšteg dobra. Njima je stalo samo do jednog. Do gole vlasti.

Nejedinstvena država, u kojoj jedan deo političke scene interese nacije prepostavlja ličnim interesima, dobra je samo strancima. U najkraćem. Dok Gonerila i Regana spletkare i prave planove kako da za sebe prigrabe veću moć i unište kralja i sestru Kordeliju, francuska vojska koristi priliku, i lako osvaja izdeljenu i nejedinstvenu zemlju. To je već poznato. Tako su nesložni velikaši oslabili i razdrobili srpsko carstvo. Sindrom Regane i Gonerile nema rod niti pol. On je sveobuhvatan. Reganu i Gonerilu ne interesuje što će se veliko kraljevstvo raspasti. Što će oslabiti i biti lak plen osvajačima. One žele da dobiju svu vlast. Da se domognu moći. I zato s radošću rade protiv Lira i Koredelije, čiju lojalnost ocu i kraljevstvu ismevaju i proglašavaju konzervativnom zabludom, koja je usmerena na sprečavanje progresa.

Da to iz apstrakcije prevedemo u stvarnost. Postoji jedan značajan broj srpskih političara i intelektualaca koji mole strance da suspenduju volju naroda Srbije i omoguće im da dođu na vlast. Oni veruju da nepotkrepljene i spinovane tvrdnje o krađi izbora koje su slavodobitno odneli u Strazbur mogu lako zagospodariti srcima poštenih ljudi. Da će ih zbog svoje naivnosti i straha za svoju budućnost prihvatiti kao istinu. Svako lukavstvo i svaka obmana često obmanu svog tvorca. “Što skri lukavstvo, vreme razotkriva, ko krije mane, brukom kažnjen biva.” Kaže Šekspir.

Evroparlamentarci ne rade u korist Srbije. Njihova podrška tendencijama opozicije je razumljiva. Cezarovo geslo “zavadi pa vladaj”, uzidano je u temelje zapadne vojne i političke nadmoći, mada vešto sakriveno iza maske prefinjene posvećenosti razvoju demokratskih vrednosti. Oni političare malih država navode da se kreću u pravcu u kom oni žele, iz razloga za koje veruju da su njihovi, sopstveni. U pozadini njihovih akcija postoji čitav niz nevidljivih interesa suptilno skrivenih iza hipoteze o borbi za veća demokratska prava.

Ne treba se čuditi što opozicija slavi rezoluciju Evropskog parlamenta. To je očajnička nada da će Evropska komisija primorati Vučića, Vučevića i SNS da prestanu trezveno rasuđivati o prioritetima. Da će povući neki pogrešan potez. I da će doći do međunarodne istrage o izborima. Tu postoje dva problema. Vučić i Vučević su pokazali da ne greše. Da su uigrani tandem koji pobeđuje zato što suštinski razume potrebe naroda. S druge strane, u visokoj međunarodnoj politici sve je obmana. Sve je dvostruka igra. Rezolucijom se do očajanja agresivna opozicija uverava u ozbiljne “antivučićevske” namere Evrope, a iza kulisa se nastavlja politika saradnje sa najjačim poltičkim činiocem, koji ima podršku većine građana i koji ima snagu da sprovede neophodne reforme. Evo dokaza. Dan pred sednicu EP, Evropska banka za investicije i razvoj objavila dokument je da je udvostručen broj građana Srbije koji bolje žive. Druga stvar? Politka EU se ne vodi u parlamentu. Politiku EU vodi Evropska komisija. Pritom treba imati na umu da se na izbornu krađu žele političari za koje sam matematički precizno dokazao da su pokrali svake izbore od 2000. do 2012. Da su za 12 godina uvećali birački spisak za blizu 300 hiljada ljudi, iako je Srbija u tom periodu izgubila 400 hiljada stanovnika. Osim toga, pre nekoliko dana su sve svoje primedbe o krađi izbora sveli na jednu vapijuću misao. Treba zabraniti da se ime Aleksandra Vučića nađe na bilo kojoj izbornoj listi naprednjaka. Taj vapaj, taj očajnički ultimatum je zapravo priznanje da nisu kadri da odnesu pobedu, dokle god Vučić stoji naspram njih.

Rezolucija je fantomska pretnja. Savremena verzija “fortitjuda”. Kao pri iskrcavanju u Normandiju. Tvrdi se jedno da bi se ostvarilo drugo. Kad želiš da stvari teku bez otpora javno učiniš ono što se od tebe traži, a nastaviš kao da se ništa nije desilo. Rezolucija treba da onemogući jačanje opozicionog defetizma izvan određenih korisnih granica. Dokle god Đilas i njegovi vreme troše na pretnje uličnom revolucijom i opanjkavanje Vučića na njih se u centrima moći neće ozbiljno računati, ali će ih naglas podržavati.

Ali i bez toga, odlazak u Strazbur bio je dvostruka greška. Na spoljnopolitičkom i unutašnjem planu. EU je mogla jasno da se uveri u razmere njihove političke slabosti. S druge strane, dodatno su poljuljali svoju poziciju među građanima Srbije koji s pravom imaju ogromnu dozu opreza prema političarima koji više cene strance nego svoj narod. Zato za njih sve zajedno glasa manje od milion ljudi. Narod je deoničar koji na izborima svoj kapital poverava političarima za koje veruju da će uvećati njegovu vrednost. Onaj ko ne uliva poverenje da će deonice biti sigurne i oplođene, radi jalov posao. Ljudi koji su spremni otvoreno moliti strance da uh dovedu na vlast ne garantuju opstanak i uvećanje vrednosti deonica, niti veći životni standard deoničara.

Nije im kriv Vučić. Sami su se nasukali na izolovani sprud očaja. Bezizlaznost nastupa kad nema više nikakve neizvesnosti. Kad je sve što radiš osuđeno na neuspeh. Jer je sve zasnovano na pogrešnim idejama.

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću