Rezon: Šamarčina pristojnosti i demokratiji

. Potvrđeno je i ono što dokazujem 22 godine. Lažno uzvišeni će, kad se ogoli njihova nemoć, pokazati svoje pravo lice. Sami će, svojim postupcima, obelodanti da se iza umišljene nadmoći, iza navodnog elitizma, krije primitivizam. Ali će „elitni„ mediji, koji reklamiraju sebe kao samopregorne branioce demokratije i pristojnosti, zatajiti taj elitni varvarizam. Prećutati ga. Minorizovati njegov značaj. Nasilnike će predstavljati kao žrtve. Kabadhije kao ponižene.

Počelo je kako i priliči eliti - šamarčinom! Zoran Lutovac, predsednik poslaničke grupe Demokratske stranke, po sopstvenom priznanju, predvodnik najelitnije političke grupacije u Srbiji, pretio je nakon prvog dana sednice, na kojoj se raspravljalo o buyetu za 2023. godinu, da će „zavaliti šamarčinu, bre„ šefu poslaničke grupe SNS-a Milenku Jovanovu. Postoji snimak koji to dokazuje! I, da li se Lutovac sutradan izvinio Jovanovu? Nije! Da li je nastavio da insistira na svom elitizmu? Jeste! Elita ne preti, ne vređa, ne psuje i ne koristi uličarski žargon. Time što se nije izvinio, uzvišeni „aristokrata„ Lutovac je potvrdio da je njegova pretnja bila ozbiljna, i da nije predstavljala afektivni ispad. Afekt je nepredvidiva i moguća reakcija, posle koje se svaki civilizovan čovek izvini onom koga je uvredio, ili povredio svojim verbalnim nasrtajem. Međutim, samoproglašeni elitizam ima ograničenje. Budući da je glumljen, on nema svest o vrednosti svojih postupaka. On smatra da mu ta lažna uzvišenost dozvoljava da se ponaša nadmeno. I da je njegovo nasilništvo akt demokratičnosti. I gospodstva.

Jesu li mediji koji podržavaju elitu od Lutovčeve šamarčine napravili skandal? Nisu! Jesu li tražili njegovu ostavku? Nisu! Jesu li pravili specijalne TV emisije? Nisu! Da li bi to uradili da se desilo obrnuto? Naravno! Je li se intelektualna elita, koja podržava DS, zgrozila nad takvim rečnikom i takvim postupanjem? Nije! Da li bi da se desilo suprotno predložila raspuštanje Skupštine i izlazak na ulice? Apsolutno! Je li međunarodna zajednica, koja se tako rado meša u političke odnose u Srbiji, oštro osudila pretnje nasiljem? Nije! Da li bi da se desilo suprotno tražila vanredne izbore u Srbiji? Svakako!

- Kako su pretili u kampanji, očekivao sam da će na SNS udariti elokvencijom i erudicijom. Ali sam brzo shvatio da će performansi i bahatost postati njihov jedini argument - reče mi jedan njihov bivši privrženik, koji se distancirao još u vreme kad su Tadić, Đilas i Pajtić, Srbiju držali u svom yepu, kao privatni novčanik.

Sve što sam naveo je bilo očekivano. Interesni holding, sačinjen od stranaka opozicije, medija koji ih podržavaju, njima bliskih intelektualaca, i jednog broja činovnika i političara iz Brisela, funkcioniše kao laboratorija opsenarstva. Njihov kredo je obmana. Njihov program počiva na preventivnom plasiranju spinova kojima sebe stavljaju u ulogu žrtve, a funkcionerima vlasti dodeljuju ulogu nasilnika. Kroz njihovo delovanje, javno mnjenje suprotno Gocinijevom mišljenju, prestaje da bude kontrolor, i postaje marioneta u rukama krupnog biznisa, grupe opozicionih političara i vlasnika medija.

Sramotna pretnja šamarčinom nije jedini primer! Da bi prikrili nepoznavanje pravnih i skupštinskih procedura, pribegli su obmani. Okružili su predsedavajući sto s podignutim poslovnicima, tvrdeći da im se uskraćuju prava za diskusiju po poslovniku. U unapred režiranom performansu nije bilo ni reči istine. Opozicioni poslanici reklamiranje povreda poslovnika redovno pokušavaju da koriste za iznošenje replika, iako poslovnik, na koji se pozivaju, to izričito zabranjuje. Istovremeno, podnošenje ogromnog broja amandmana koriste ne da bi diskutovali o temi dnevnog reda, već za promociju svojih političkih stavova i optužbi na račun vlasti. Naravno, u središtu njihove zloupotrebe skupštinske debate nalazi se Aleksandar Vučić. Napadi na njega predstavljaju epicentar njihove političke orbite. Takav pristup nimalo ne šteti Vučiću, niti Srpskoj naprednoj stranci. Naprotiv, šteti opoziciji. Ali, u svojoj fascinaciji Vučićem, ona nije u stanju to da vidi.

Skupština nije jedino mesto širenja opozicionih obmana. Suštinski deo holdinga borbe za vlast predstavlja konglomerat od 25 medija. Tamo se snimaju i emituju filmovi kakvi nisu viđeni ni u najgore vreme Miloševićeve propagande. Čak i ovlašnom primenom etičkih pravila žurnalizma može se izvesti zaključak da filmovi o „junacima doba zlog„ ne spadaju ni u jedan vid etičkog postupanja.  Ne širi glasine! Ne objavljuj klevete i uvrede! Ne objavljuj tvrdnje koje sadrže mišljenje umesto činjenica! Ne stavljaj se ni na čiju stranu! Uvek proveri istinitost navoda i motive svojih sagovornika! Svako saznanje proveri kod tri nezavisna izvora! Šest su od 20 zapovesti dobrog novinarstva. Filimovi kakve snima N1, u direktnom su sukobu sa ovih šest, ali i sa svih preostalih 15 principa dobrog novinarstva. Novinarska etika predstavlja skup pravila čija primena obezbeđuje razlikovanje dobra od zla. Ispravnog od pogrešnog.

Volter Lipman je smatrao da su mediji u prvom stadijumu razvoja podređeni monopolu vlasti. U drugom uticaju političkih partija. U trećem postaju nezavisni. I u četvrtom se stavljaju u službu ideala - stremljenja ka istini. Kad bi Lipman video serijal N1, odrekao bi se svoje doktrine, jer filmovi kakve snimaju o Vučiću, njegovoj porodici i saradnicima stremi svemu samo ne istini. Poslednja epizoda posvećena je Milošu Vučeviću. Kao i svi prethodni, i ovaj uradak predstavlja nasilje nad razumom. I istinom.Medijska industrija ima dva pravila. Ako želiš da ljudi u nešto poveruju potrudi se da to ne izgleda kao propaganda, već kao objektivna analiza nepristrasnih ljudi. Ukoliko želiš da ljudi u nešto ne poveruju snimi loš film. S pogrešnim akterima.

Bojan Pajtić i Borislav Novaković već odavno ne predstavljaju egzemplare istine. Još od kada ga je Milan Paroški, posle zajedničke četničke faze, „poklonio„ Demokratskoj stranci, Pajtić je učestvovao u nizu afera, koje nikada nisu razjašnjene. Njegov put vodio je preko Bodruma, kada je bio šef poslaničkog kluba DS-a u Skupštini Srbije, preko lažnih pogona novih tehnologija do Razvojne banke Vojvodine i Tesla banke. Novaković je bio njegov najverniji epigon. Sledio ga je u stopu. To što se afera Solun desila pre Bodruma, predstavlja čistu slučajnost. Svi Novosađani znaju za njegovu sudski nerazjašnjenu umešanost u nestanak 4,5 miliona evra na gradnji Bulevara Evrope i štetu od 1,5 miliona evra na gradnji hotela „Holidej In„. Novosađani znaju da Novaković nije oslobođen sudskom presudom. Znaju i da optužba protiv njega nije odbačena. Znaju i da u sudskom postpuku nije dokazao svoju nevinost. Znaju da se korišćenjem pravnog instituta da nikom ne može dva puta biti suđeno za isto delo, prvo prijavio prekršajnom sudu, a onda u krivičnom postupku pred specijalnim sudom pozvao na rešenje iz prekršajnog postupka.

Jesu li Bojan Pajtić i Borislav Novaković nezavisni izvori i sagovornici? Nisu! Jesu li objektivni? Ni slučajno! Jesu li kredibilni tumači novosadske i srpske političke scene? Ni najmanje! Pajtić i Novaković su zainteresovani za pad rejtinga Srpske napredne stranke, jer im to omogućava politički i lični prosperitet. Samim tim su veoma zainteresovani da političke protivnike prikažu na najgori mogući način.

Pre nego su snimili i prihvatili njihove izjave kao relevantne, autori su trebali da ih pitaju ima li razlike između zloupotrebe službenog položaja i nenamenskog trošenja novca u politici? Trebali su da zatraže od Pajtića, kao profesora Pravnog fakulteta, da im objasni da li je pravično da osnivač nekog udruženja građana koje nije imalo promet bude uhapšen ako ne preda završni račun, a da predsednik Pokrajinske vlade koja je, tokom 16 godina, neustavno i nezakonito oštetila buyet pokrajine za više od 40 milijardi dinara, bude aboliran od odgovornosti, i da se predstavlja etalon etičnosti? Trebali su da traže objašnjenje šta je sa stanovišta običnih građana teži prestup, kada vlasnik privatne firme podgine pare s računa, i zbog toga završi u zatvoru zbog zloupotrebe službenog položaja, ili kad političar potroši milijarde državnog novca na nezakonit način?

Svaka ostrašćenost u svojoj suštini ima sužene uvide. I nanosi štetu onom ko joj podleže. Budući da je urađen na krajnje neprofesionalan način, serijal „Junaci doba zlog„, nije koristan za opoziciju, ali jeste za Vučića i SNS. Serijal je krunski dokaz da su mediji u Srbiji slobodni. U diktaturama se o ličnostima na vlasti i pojavama u društvu ne govori direktno već se pribegava ezopovskom jeziku i alegorijama.

Ali mi nismo gledali Yonatana Svifta. To nisu bila Guliverova putovanja. Niti smo slušali izvode iz Monteskjeovih „Persijskih pisama„. Niti parafrazu Orvelove „84”. Gledali smo najogoljenije klevetanje. Iznošenje vrednosnih sudova. Tračeraj. Širenje i komentarisanje glasnina kao proverenih činjenica. Spinovanje političkih projekcija kao nesumnjivih fakata.

- Kada bi neistina, poput istine, imala samo jedno lice, bili bismo u boljem položaju, jer bismo onda kao sigurno prihvatali sve suprotno onome što lažov izgovori. Ali, suprotnost istine ima stotine hiljada oblika i beskrajno polje širenja - smatrao je Montenj.

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću i poslanik u Skupštini Srbije