Резон: Шамарчина пристојности и демократији

. Потврђено је и оно што доказујем 22 године. Лажно узвишени ће, кад се оголи њихова немоћ, показати своје право лице. Сами ће, својим поступцима, обелоданти да се иза умишљене надмоћи, иза наводног елитизма, крије примитивизам. Али ће „елитни„ медији, који рекламирају себе као самопрегорне браниоце демократије и пристојности, затајити тај елитни варваризам. Прећутати га. Миноризовати његов значај. Насилнике ће представљати као жртве. Кабадхије као понижене.

Почело је како и приличи елити - шамарчином! Зоран Лутовац, председник посланичке групе Демократске странке, по сопственом признању, предводник најелитније политичке групације у Србији, претио је након првог дана седнице, на којој се расправљало о buyеtu за 2023. годину, да ће „завалити шамарчину, бре„ шефу посланичке групе СНС-а Миленку Јованову. Постоји снимак који то доказује! И, да ли се Лутовац сутрадан извинио Јованову? Није! Да ли је наставио да инсистира на свом елитизму? Јесте! Елита не прети, не вређа, не псује и не користи уличарски жаргон. Тиме што се није извинио, узвишени „аристократа„ Лутовац је потврдио да је његова претња била озбиљна, и да није представљала афективни испад. Афект је непредвидива и могућа реакција, после које се сваки цивилизован човек извини оном кога је увредио, или повредио својим вербалним насртајем. Међутим, самопроглашени елитизам има ограничење. Будући да је глумљен, он нема свест о вредности својих поступака. Он сматра да му та лажна узвишеност дозвољава да се понаша надмено. И да је његово насилништво акт демократичности. И господства.

Јесу ли медији који подржавају елиту од Лутовчеве шамарчине направили скандал? Нису! Јесу ли тражили његову оставку? Нису! Јесу ли правили специјалне ТВ емисије? Нису! Да ли би то урадили да се десило обрнуто? Наравно! Је ли се интелектуална елита, која подржава ДС, згрозила над таквим речником и таквим поступањем? Није! Да ли би да се десило супротно предложила распуштање Скупштине и излазак на улице? Апсолутно! Је ли међународна заједница, која се тако радо меша у политичке односе у Србији, оштро осудила претње насиљем? Није! Да ли би да се десило супротно тражила ванредне изборе у Србији? Свакако!

- Како су претили у кампањи, очекивао сам да ће на СНС ударити елоквенцијом и ерудицијом. Али сам брзо схватио да ће перформанси и бахатост постати њихов једини аргумент - рече ми један њихов бивши приврженик, који се дистанцирао још у време кад су Тадић, Ђилас и Пајтић, Србију држали у свом yеpu, као приватни новчаник.

Све што сам навео је било очекивано. Интересни холдинг, сачињен од странака опозиције, медија који их подржавају, њима блиских интелектуалаца, и једног броја чиновника и политичара из Брисела, функционише као лабораторија опсенарства. Њихов кредо је обмана. Њихов програм почива на превентивном пласирању спинова којима себе стављају у улогу жртве, а функционерима власти додељују улогу насилника. Кроз њихово деловање, јавно мњење супротно Гоцинијевом мишљењу, престаје да буде контролор, и постаје марионета у рукама крупног бизниса, групе опозиционих политичара и власника медија.

Срамотна претња шамарчином није једини пример! Да би прикрили непознавање правних и скупштинских процедура, прибегли су обмани. Окружили су председавајући сто с подигнутим пословницима, тврдећи да им се ускраћују права за дискусију по пословнику. У унапред режираном перформансу није било ни речи истине. Опозициони посланици рекламирање повреда пословника редовно покушавају да користе за изношење реплика, иако пословник, на који се позивају, то изричито забрањује. Истовремено, подношење огромног броја амандмана користе не да би дискутовали о теми дневног реда, већ за промоцију својих политичких ставова и оптужби на рачун власти. Наравно, у средишту њихове злоупотребе скупштинске дебате налази се Александар Вучић. Напади на њега представљају епицентар њихове политичке орбите. Такав приступ нимало не штети Вучићу, нити Српској напредној странци. Напротив, штети опозицији. Али, у својој фасцинацији Вучићем, она није у стању то да види.

Скупштина није једино место ширења опозиционих обмана. Суштински део холдинга борбе за власт представља конгломерат од 25 медија. Тамо се снимају и емитују филмови какви нису виђени ни у најгоре време Милошевићеве пропаганде. Чак и овлашном применом етичких правила журнализма може се извести закључак да филмови о „јунацима доба злог„ не спадају ни у један вид етичког поступања.  Не шири гласине! Не објављуј клевете и увреде! Не објављуј тврдње које садрже мишљење уместо чињеница! Не стављај се ни на чију страну! Увек провери истинитост навода и мотиве својих саговорника! Свако сазнање провери код три независна извора! Шест су од 20 заповести доброг новинарства. Филимови какве снима Н1, у директном су сукобу са ових шест, али и са свих преосталих 15 принципа доброг новинарства. Новинарска етика представља скуп правила чија примена обезбеђује разликовање добра од зла. Исправног од погрешног.

Волтер Липман је сматрао да су медији у првом стадијуму развоја подређени монополу власти. У другом утицају политичких партија. У трећем постају независни. И у четвртом се стављају у службу идеала - стремљења ка истини. Кад би Липман видео серијал Н1, одрекао би се своје доктрине, јер филмови какве снимају о Вучићу, његовој породици и сарадницима стреми свему само не истини. Последња епизода посвећена је Милошу Вучевићу. Као и сви prеthodni, и овај урадак представља насиље над разумом. И истином.Медијска индустрија има два правила. Ако желиш да људи у нешто поверују потруди се да то не изгледа као пропаганда, већ као објективна анализа непристрасних људи. Уколико желиш да људи у нешто не поверују сними лош филм. С погрешним актерима.

Бојан Пајтић и Борислав Новаковић већ одавно не представљају егземпларе истине. Још од када га је Милан Парошки, после заједничке четничке фазе, „поклонио„ Демократској странци, Пајтић је учествовао у низу афера, које никада нису разјашњене. Његов пут водио је преко Бодрума, када је био шеф посланичког клуба ДС-а у Скупштини Србије, преко лажних погона нових технологија до Развојне банке Војводине и Тесла банке. Новаковић је био његов највернији епигон. Следио га је у стопу. То што се афера Солун десила пре Бодрума, представља чисту случајност. Сви Новосађани знају за његову судски неразјашњену умешаност у нестанак 4,5 милиона евра на градњи Булевара Европе и штету од 1,5 милиона евра на градњи хотела „Холидеј Ин„. Новосађани знају да Новаковић није ослобођен судском пресудом. Знају и да оптужба против њега није одбачена. Знају и да у судском постпуку није доказао своју невиност. Знају да се коришћењем правног института да ником не може два пута бити суђено за исто дело, прво пријавио прекршајном суду, а онда у кривичном поступку пред специјалним судом позвао на решење из прекршајног поступка.

Јесу ли Бојан Пајтић и Борислав Новаковић независни извори и саговорници? Нису! Јесу ли објективни? Ни случајно! Јесу ли кредибилни тумачи новосадске и српске политичке сцене? Ни најмање! Пајтић и Новаковић су заинтересовани за пад рејтинга Српске напредне странке, јер им то омогућава политички и лични просперитет. Самим тим су веома заинтересовани да политичке противнике прикажу на најгори могући начин.

Пре него су снимили и прихватили њихове изјаве као релевантне, аутори су требали да их питају има ли разлике између злоупотребе службеног положаја и ненаменског трошења новца у политици? Требали су да затраже од Пајтића, као професора Правног факултета, да им објасни да ли је правично да оснивач неког удружења грађана које није имало промет буде ухапшен ако не преда завршни рачун, а да председник Покрајинске владе која је, током 16 година, неуставно и незаконито оштетила buyеt покрајине за више од 40 милијарди динара, буде аболиран од одговорности, и да се представља еталон етичности? Требали су да траже објашњење шта је са становишта обичних грађана тежи преступ, када власник приватне фирме подгине паре с рачуна, и због тога заврши у затвору због злоупотребе службеног положаја, или кад политичар потроши милијарде државног новца на незаконит начин?

Свака острашћеност у својој суштини има сужене увиде. И наноси штету оном ко јој подлеже. Будући да је урађен на крајње непрофесионалан начин, серијал „Јунаци доба злог„, није користан за опозицију, али јесте за Вучића и СНС. Серијал је крунски доказ да су медији у Србији слободни. У диктатурама се о личностима на власти и појавама у друштву не говори директно већ се прибегава езоповском језику и алегоријама.

Али ми нисмо гледали Yonatana Свифта. То нису била Гуливерова путовања. Нити смо слушали изводе из Монтескјеових „Персијских писама„. Нити парафразу Орвелове „84”. Гледали смо најогољеније клеветање. Изношење вредносних судова. Трачерај. Ширење и коментарисање гласнина као проверених чињеница. Спиновање политичких пројекција као несумњивих факата.

- Када би неистина, попут истине, имала само једно лице, били бисмо у бољем положају, јер бисмо онда као сигурно прихватали све супротно ономе што лажов изговори. Али, супротност истине има стотине хиљада облика и бескрајно поље ширења - сматрао је Монтењ.

Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за односе с јавношћу и посланик у Скупштини Србије