Rezon: Pogubnost zablude da je uzvišen svako ko podržava opoziciju, a propalica ko podržava Vučića

Piše: Milorad Bojović

Tačno znam šta Vučića čeka u narednih pet meseci! Da bi obezbedila alibi za svoj poraz, opozicija će već u decembru početi da tvrdi da će izbori biti neregularni. Iznosiće optužbe da će SNS krasti glasove. Spinovaće da su za njihov poraz krivi neobjektivni mediji. Vučićevi protivnici će me optužiti da ovim tekstom prejudiciram ishod izbora. I, kao i uvek, greše. Nije problem u analizi, niti u medijima. Ishod izbora uopšte nije teško prejudicirati jer dobar deo zasluga za pobedu SNS-a na prolećnim izborima, koja će, bar što se glasova tiče, biti neupitna, pripada i opoziciji.

U svojoj mržnji prema Vučiću oni nipodaštavaju pola Srbije. I to čak ni ne kriju. Već godinama dokazuju da su dva miliona građana koji glasaju za SNS nerazumni, nepsimeni šljam i da će se njima prvima osvetiti kad dođu na vlast. Nedavno je Boris Tadić izjavio da opozicija u svojoj kampanji treba da se obraća biračima kojima se nikad niko nije obratio, koji ne veruju ni vlasti ni opoziciji. Među tim ljudima, koje su svi zaboravili, smatra Tadić, nalazi se šansa opozicije. Osim što ne nudi ništa novo, niti originalno, jer predstavlja lošu parafrazu kampanje Dominika Kamingsa za Bregzit, Tadićeva ideja ujedno otkriva dve velike slabosti opozicije. On nedvosmisleno priznaje da su ih odbacili njihovi nekadašnji glasači. A da lideri opozicije preziru građane koji glasaju za SNS. Sve to ne znači da će ih oberučke prihvatiti bilo koji birači. Naprotiv!

I zato su moguća samo tri pravca njihovog delovanja. Nastojaće da u javnost plasiraju što više spinovanih informacija o autokratiji, cenzuri i gušenju ljudskih sloboda. Tvrdiće da su gradovi u Srbiji najzgađeniji na svetu, zbog loše industrije koju dovlači Vučić, i zbog rada naših termoelektrana i rudnika uglja. Optuživaće Vučića da su investicije u putnu i komunalanu infrastrukturu iz kineskih izvora nepotrebne, i da preko njih Srbija tone u dužničko ropstvo. Sve češće će slediti Đilasov primer i odlaziti u inostranstvo da od stranih moćnika traže da kazne Srbe i Srbiju. Kao plan za ekonomski napredak Srbije, s njima na prestolu, predlagaće uvođenje prvo političkih, zatim ekonomskih, i, na kraju, energetskih sankcija. Pretiće protestima i nemirima. U međuvremenu će nastaviti sa izazivanjem incidenata kojima žele da stvore lažnu sliku da je atmosfera u društvu postala nepodnošljiva.

Ako je to najbolje što mogu, nema im spasa. Sve je to već viđeno. Kada su 1999. godine zapadne sile bombardovale Srbiju da bi na vlast dovele stranke DOS-a, NATO generali su objašnjavali američkim medijima da je ubijanje civila, bacanje grafitnih i kasetnih bombi na civilne ciljeve bio deo strategije pritiska.

Kenet Rot, izvršni direktor Hjuman rajts voča, kazao je:

- NATO je bombardovao civilnu infrastrukturu ne zbog njenog doprinosa jugoslovenskim ratnim naporima, već zato što je uništavanje tih objekata navodilo građane da pritisnu Miloševića.

Negativna, novcem podstaknuta pisma nekolicine američkih kongresmena, pisma jednog ili dvoje evropalamentaraca, predstavljaće kao svoj doprinos boljem životu Srba. Prinude i iznude svake vrste predstavljaće kao šansu. Kao priliku.

Paralelno s tim, stvaraće virtuelnu realnost u kojoj su auto-putevi, pruge, metro, mostovi, kovid bolnice, propast za Srbiju jer je reč o nepostojećim projektima i korupcionaškim kombinacijama SNS-a. Izvrtaće i karikiraće reči i aktivnosti Vučiću odanih pojedinaca, a birače će etiketirati da su nepismeni sendvičarski botovi koji svoj glas, svoju sadašnjost i budućnost svoje dece prodaju za sok i sendvič. Novinari koji rade u medijima koji podržavaju rad vlade, već su označeni kao bića nižeg reda. Kao idioti, intelektualni evnusi, spodobe koje predstavljaju sramotu za profesiju. Istovremeno je fino naštelovan mehanizam koji im omogućuje da se novinarske nagrade dodeljuju samo kadru koji radi u medijima koji Vučića prikazuju kao autokratu i uzurpatora. Intelektualci, univerzitetski profesori, lekari, glumci, umetnici, sportisti koji pružaju podršku Vučićevoj politici, proglašeni su za klijenteliste, prodane duše, botove. S druge strane intelektualci, sportisti i umetnici koji navijaju za opoziciju, uzdignuti su do nivoa božanstava.

To lažno dekodiranje izmišljenog sveta predstavlja jednu vrstu informativnog terorizma, ali kao i svaki drugi, i ovaj plan opozicije pati od nedostataka. Niti je Đilas lider sa snagom koju su imali lideri DOS-a, niti je Srbija zemlja iz devedesetih. Srbija je danas pođednako partner Zapada i Istoka. Nemačke, britanske, američke, ruske, kineske, arapske i sve druge investicije, koje opozicija doživljava kao svog smrtnog neprijatelja, umnogome menjaju političke perspektive i potencijale Srbije, i, svakako Vučića i Vlade.

Izokretanje stvarnosti montažom informacija je zanimljiv fenomen, koji je imanentan levim liberalima. To najbolje ilustruje slučaj bacanja jaja na mural Ratku Mladiću, čiji lik i delo ni na koji način nisu značajni za budućnost Srbije, ali su značajni za obračun opozicije sa Srbijom koja im se ne sviđa. A to je Srbija koja ne glasa za njih.

Izazivanje incidenta šest meseci posle navršene desetogodišnjice hapšenja i izručenja građanina Mladića Haškom tribunalu, korespondira s jednom drugom zanimljivom godišnjicom. Pre 18 godina novinar Endrju Orlovski otkrio je i dokazao postojanje specijalne dezinformativne tehnike „guglvošing„, odnosno „čišćenje Gugla„. Orlovski je  utvrdio da „guglvošing„ omogućuje da se rejtingovanjem određenih novonastalih linkova na prvim stranama Gugla pojavljuju samo rezultati koji određenoj pojavi, ličnosti ili događaju daju drugačiji smisao i drugačiji kontekst od onog koji je stvaran. Internet predstavlja modernu Aleksandrijsku biblioteku. Internet je savest i đavolji advokat čovečanstva. Prividni anđeo beskrajne slobode i mračni demon za buđenje najgorih pobuda. Glavnim magistralama Gugla, Jutjuba, Instagrama, Fejsbuka, pored važnih i korisnih linkova krstare monstrumi laži i zabluda. Stvaranjem mreže linkova koji kao neizbežni putokazi vode posetioce, Internet je u stanju da učini sve. Tamo ivermektin nije lek za životinje već spasonosni lek od Kovida 19. U mračnim hodnicima Interneta vakcina potaje najveći neprijatelj čovekovog zdravlja. U špajzu veb univerzuma pohranjeni su podaci da je zemlja ravna ploča. U njegovim ostavama, u formi istine, lagerovani su lažni podaci da su Srbi bili krivi za NATO bombardovanje 1999. godine. A trenutno je na delu lagerovanje zaumnih laži da su Srbi fašisti, bez obzira što su uz Jevreje i Ruse najveće žrtve fašističkog terora, i veliki borci u pobedi nad fašizmom!

Već 10 dana se na prvim stranama Gugla nalaze naslovi o Aidinim jajima. I spinovane vesti da država koristi Ministarstvo unutrašnjih poslova da zaštiti mural s likom haškog osuđenika. Lično smatram da bi ceo događaj bio manje medijski interesantan da su performerke bez smetnji realizovale svoj, na društvenim mrežama zakazani, igrokaz. I zato se ne bih kladio da nije bilo planskog štelovanja okolnosti performansa. Vlastima sigurno nije pogodovalo da jedan, generalno banalan događaj, doživi tako nepotrebnu multiplikaciju vesti i linkova, i umesto jednog, traje deset dana. Ako strogo tumačimo pravila sistema koji je utvrdio Orlovski, Mladićevo medijsko vaskrsnuće najviše je odgovaralo kreatorima performansa. Gugl je kroz stvaranje ogromne mreže novih negativnih linkova ponudio drugačiji kontekst i drugačiju, lažnu istinu o Srbiji.

Cela zavrzlama s Mladićevim muralom dovela je do toga da se na Dan primirja, i u danima oslobođenja ne govori o srpskim pobedama u Prvom svetskom ratu. Niti o našem učešću u stvaranju politike mira u svetu, već da se u prvi plan istakne pseudo vest o muralu s Mladićevim likom. Na taj način je u drugi plan gurnuta činjenica da je Srbija svojim žrtvama zadužila Evropu. Pariski mirovni kongres i Versajski mir kojim je završen Prvi svetski rat rođeni su iz hrabre borbe naših slavnih predaka. Mala Srbija i čovečna hrabrost njene vojske uticali su na tokove svetske istorije i razvoj civilizacije. Novi svet, i ideja o Društvu naroda, koju je Vudro Vilson, prijatelj Srbije, promovisao u Versaju, imaju svoje korene na Ceru, Kolubari, Kajmakčalanu. Šta god pisali istoričari revizionisti, bez Solunskog fronta ne bi bilo Amijena, Soasona. Niti Versaja. Ali, ogromne srpske žrtve, koje smo uzidali u temelj svetskog mira, u drugi plan su gurnula Aidina jaja.

Bacanje jaja inherentno je političkoj filozofiji Vučićevih protivnika koji usled nedostatka političkog plana nastoje da banalizuju sve društvene odnose i svedu ih na stalnu netrpeljivost u kojoj su oni apsolutno dobri, a naprednjaci apsolutno loši. U toj totalnoj isključivosti teško je videti sopstvenu uskogrudost. Opozicija stupa na vrlo problematičan teren kada ispostavlja zahteve da bude prihvaćena kao vrhovni cenzor želja, odluka i osećaja svih građana Srbije. I bude uvažena kao jedini arbitar svih vrednosti kom pripada čak i pravo da mimo izbora dođe na vlast. Takav faustovski stav o monopolu na ljudske živote nije ograničen etikom i brigom za građane i učiniće sve da zadovolji imperativ lične koristi. Odsudno pitanje za SNS jeste kako osigurati izbornu pobedu? Odgovor je jednostavniji neto što se čini - ubedljivim rezultatom.

Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću