REZON: Pismo biračima Milenijalcima
Važno je da znate ono što mojoj generaciji nije imao ko da kaže.
Politika nikad ne počinje od juče. Opozicioni lideri koji vam se udvaraju su isti oni ljudi koji su mojoj generaciji ukrali život.
Koji su se obogatili na patnjama vaših majki, očeva, baba i deda.
Njihova demokratija bila je festival pljačke, mita i korupcije
Dragi milenijalci, ne pišem vam zato što smatram da zbog malog broja godina imate manjak znanja ili talenta. Naprotiv. Uveren sam da je manjak znanja na strani nas pedesetogidišnjaka, zato što smo u jednom periodu svog života dopustili da budemo prevareni i da na naše oči bude opljačkano sve što su naši roditelji stvarali i gradili. Da nestane preko noći i završi u džepovima političara koji u vašem političkom i životnom neiskustvu vide priliku za svoj šibicarski povratak s političke margine.
Pišem vam iz krajnje dobre namere. Da vam otvorim oči za istine koje zbog nedostatka godina niste mogli da spoznate, a koje se vešto kriju od vas. Ili vam se predstavljaju u drugom, neistinitom svetlu.
Važno je da znate ono što mojoj generaciji nije imao ko da kaže. Politika nikad ne počinje od juče. Niti danas. Opozicioni lideri koji vam se udvaraju sa instagrama i TV ekrana nisu ono za šta se predstavljaju. Nisu nova lica, niti zastupaju nove političke ideje koje će vašoj generaciji doneti bolji život. Iza većine njih je višedecenijski staž. I katastrofalni rezultati. To su isti oni ljudi koji su mojoj generaciji ukrali život. Koji su uspeli da se bezobrazno obogate na patnjama običnih ljudi. Vaših majki, vaših očeva, ili vaših baba i deda.
Vi se ne sećate, ili imate maglovite uspomene na period njihove vladavine od 2000. do 2012. godine. Sve je to bio festival pljačke, mita i korupcije. Ali, njih nije mučila nemirna savest. Niti nesanica. Insomniju im je izazvalo nešto sasvim drugo. Vest da će svi lokalni izbori biti održani 2. juna.
Nije teško pogoditi ko u Novom Sadu nije oka mogao da sklopi zato što će se gradski izbori održati u junu, a ne na jesen. Jedan političar što preko leta voli da sakriven iza štafelaja spopada građane i plaši ih izmišljenim pričama. Pre nego je počeo da glumi novosadskog Apelu, trebalo je da u zatvorskom pozorištu igra ulogu Lihodejeva u Majstoru i Margariti, kad ga Voland teleportuje iz Moskve na Jaltu. Tu teleportaciju toliko je usavršio da je bio kadar da nekažnjeno iz budžeta u privatne džepove preusmeri 4,5 miliona evra i ceo jedan bulevar. Zatim, jedan bivši političar, koji, računajući na snagu zaborava, voli da se predstavlja isključivo kao profesor pravnog fakulteta. On bi, da pravosuđe nije reformisano u skladu s interesima njegove stranke, zajedno s Lihodejevim bio jedna od glavnih uloga u zatvorskom teatru. On je Voland, koji je učinio da Lihodejev sa štafelajem stekne moć teleportacije, a zajedno su uspeli da (o)vladaju čarolijom isisavanja para iz pokrajinskog i gradskog budžeta i pljačku razvojnih fondova i banaka. Njihova specijalnost bili su plaćeni, a neizvedeni radovi. Gde god zakopaš sve je bilo lažno. Fiktivno. Nepostojeće. Od ventilacije i klimatizacije, do kanalizacije, prečistača otpadnih voda i puteva.
Jedna gospođa koja je svojevremeno u Pokrajinskoj vladi bila ekspert za finansiranje nepostojećih sportova. Olimpijade u klisu i čobanskim zabavama.
Ko još? Jedan novopečeni gradski političar, poznat po tome što za njega sve do pedesete godine niko nikad nije čuo. I svih osam članova dva novonastala građanska politička pokreta koji blokadu gradnje mostova i snimanje telefonom svojih spinova vide kao vrhunac politike.
Ako se pitate zašto vam sve ovo pišem i otkud mi pravo da zapisujem svoje i njihove uspomene, na to je davno odgovorio Hercen. Čovek zapisuje ono čega narod mora da se seća. Kao što je njima zaborav početak sreće, vama strah od njihovog povratka na vlast treba da bude početak mudrosti.
Njihova nesanica nije proizvod brige za građane, kako to gromoglasno pokušavaju da podmetnu vama mladima, kojima politika nije centar interesovanja, kao što nije bila ni nama kad smo bilo mladi. Još manje je produkt iznenadnog napada etičnosti, intelektualnog i političkog poštenja. Njih plaši strah od nebitnosti. Jer, nevažnim ljudima niko ne veruje. Za nebitne ljude niko ne glasa. I zato glume da se bore za demokratiju. Da su uspeli da uplaše i slome SNS i iznude sve lokalne izbore u jednom danu. Još prvog dana pregovora, bilo je jasno da će SNS sve izbore organizovati 2. juna. A opozicija je, kako reče jedan njihov analitičar, sve vreme bila tačno gde SNS želi, van kampanje. SNS je promovisao svoj uspeh. Svoje rezultate. Puteve. Pruge. Bolnice. Škole. Plate. Penzije. Oni su se bavili sobom, svojim sitnim ličnim interesima. Šira slika im je izmicala. Nisu je videli uprkos njenoj očiglednosti. Od prvog dana su bili gubitnici. Sad kad su shvatili da su prevarili sami sebe, pokušavaju da svoje neznanje predstave kao pobedu. Uz to, strah raskrinkava njihovu opsenu da su jači od SNS-a. Kad si jak izađeš i pobediš. Kad si slab, kriješ se iza pravila.
Obmana je suština njihove politike. Oduvek. To je i sada. I biće to u budućnosti. Karakter je nepromenljiv. U istim ili sličnim okolnostima, čovek će uvek postupiti na isti ili sličan način. Kad bi uspeli da prevare birače, a to mogu samo ako prestanemo da se sećamo koliko su nam zala naneli kad su bili u prilici, ponovo bi radili sve što su radili ranije, samo efikasnije i bezočnije. Kad 2. juna uzmete olovku u ruke, nemojte imati nedoumica. Njihova demokratija imala bi dionizijski karakter. Kao od 2000. do 2012. Ono što bi oteli od naroda, podelili bi sebi i svojim ordonansima.
Autor je stručnjak za odnose s javnošću
Milorad Bojović
