REZON Koncept dematerijalizacije života

Temelj za takvu tvrdnju postavljen je davno, kada je u Skupštini Srbije inaugurisano pravilo da su turske plaže i grčki hoteli bolje mesto za glasanje od skupštinske sale. Ta pogrešna osnova učrvršćena je odlukom da podržavaju samo ono što šteti interesima građana.

Ustav Srbije, 15 godina bio je za nevladine aktiviste i sadašnje opozicionare najveći neprijatelj srpskog prosperiteta. I od Mitrovdana 2006. godine neprestano su tražili njegove izmene. Sada, kada su izmene predložene, ali ne na način koji bi njima odgovarao, onaj katastofalni Ustav, preko noći je postao najbolji pravni akt u istoriji čovečanstva. Međutim, ovaj salto mortale, ovaj kopernikanski obrt, ne predstavlja suštinsku privrženost ustavnim rešenjima iz 2006. Sve što su mislili tada, misle i danas. Sve što im je smetalo 2006, smeta im i 2021. godine. Smeta im svaka primisao na samostalnost Srbije.

Eksperti tvrde da će sudije i tužioci postati zavisni od politike i da će najavljene promene izbora na sudske i tužilačke funkcije uništiti demokratiju u Srbiji. Njihov predlog je da se izbor sudija i tužilaca potpuno izmesti iz Narodne skupštine, čije poslanike na neposrednim izborima biraju građani, ili, ako to nije moguće da se ostavi rešenje iz 2006. godine, koje im 15 godina ništa nije valjalo, niti odgovaralo.

U Sloveniji državnog tužioca na predlog ministra imenuje Vlada. U Italiji konkurs za tužioca objavljuje Ministarstvo pravde. Predsednik Nemačke na predlog ministra pravde imenuje saveznog tužioca. U Holandiji tužioca imenuje ministar pravde. Nezavisni tužilac ne postoji ni u Americi. Zavistan je od garonačelnika, guvernera, državnog sekretara, predsednika.

Tužioci u Srbiji već više od 20 godina nikome ne polažu račune za loš rad. Njihove greške skupo plaćaju građani. Zbog loše napisanih optužnica i oslobađajućih presuda iz budžeta Srbije su od 2000. godine isplaćene milijarde. Samo nakon akcije „Sablja”, bezrazložno uhapšenim, i bez dokaza optuženim građanima, isplaćeno je blizu 300 miliona dinara. Je li ijedan tužilac odgovarao zbog toga? Nije!

U Sjedinjenim Američkim Državama izbor sudije Vrhovnog suda direktno zavisi od

političke volje. Sudije na doživotnu funkciju predlaže predsednik, a imenuje ih Senat.

- Izbor sudije Vrhovnog suda jedan je od najznačajnijih i najuticajnijih događaja u cjelokupnoj američkoj politici. Proces izbora dizajniran je da bude politički - smatra Paul M. Collins, profesor i direktor pravnih nauka na Univerzitetu u Masčusetsu.

U Nemačkoj se sudije biraju u krajnje političkom postupku. Sudije imenuju savezni ministar i politička komisija u kojoj sede ministri pravde nemačkih pokrajina i osobe koje imenuje Savezna skupština. Ali ono što može Bundestag, ne može Skupština Srbije.

Nemci Srbe vide kao nove Gote. Savremene Vandale koji će srušiti Evropsku uniju, kao što je Odoakar srušio Rimsko carstvo. I zato od nas traže da izbor sudija poverimo „nezavisnom”, „stručnom” telu, bez ikakve mogućnosti provere i opoziva. Iza tog zahteva stoji navodna bojazan od korupcije i političkog uticaja na sudije. Ne sporim da među sudijama ima vrlo korumpiranih dama i gospode. Ne sporim ni mogućnost da ima političara koji od sudija traže da sude po babu i po stričevima i političkoj pripadnosti. Pitajte Tadića, Pajtića i Jeremića. Oni znaju šta znači „komunikativnost” sudija. Ne sporim ni da među poslanicima ima priprostog sveta i likova koji su više za cirkuske šatre, nego za Skupštinu. Ali ne sporim da je poslanike birao narod. Ne sporim ni da Skupština, kao jedino stvarno mesto s punim legitimitetom treba da ima mehanizam kontrole i ocene rada sudija. Sporim plan da se u Srbiji sprovede specijalni eksperiment proglašavanja sudija za nedodirljive bogove života i smrti, iznad naroda. U čije ime bi te, ničim ograničene sudije delile pravdu? Kojom vakcinom bi to „nezavisno” telo bilo pelcovano pa da bude imuno na korupciju? Na osnovu čega se može verovati da bi nekoliko osoba, koje povezuje isti interes, u odlučivanju o dostojnosti i časnosti imalo veći kredibilitet od legitimno izabranih predstavnika svih građana?

Nemci ne veruju u to. Ni Amerikanci. Englezi još manje. Pa zašto se onda i u čije ime od Srbije traži da isključi Narodnu skupštinu, odnosno narod, iz procesa izbora sudija i tužilaca? Odgovor je jednostavan. Kada sudije prestanu da odgovaraju građanima, i počnu da odgovaraju „nezavisnom” telu, centri moći imaće bolje i podesnije mehanizme kontrole i uticaja na društvene prilike u Srbiji. Pojedini ambasadori i tajkuni su se žalili da im je teško da proguraju „svoje” sudije, jer ne mogu da razgovaraju s tako mnogo poslanika. Izmeštanjem moći iz skupštine, ambasade i tajkuni bi dobili mogućnost da utiču na izbor „nezavisnog” tela. Oni znaju da je lakše postići dogovor s jednim nezavisnim telom nego s dve trećine narodnih poslanika.

Korupcija kao ideologija nije srpski izum. Kao i sve drugo, ona je izbor i rešenje Zapada? I podstiče se od malih nogu. Uvođenjem dečjeg rođendana kao najvažnijeg događaja u porodici i društvu, čovek se od najranijih dana izlaže korupciji kao maksimumu vrednosti. Čim progledaju, deci se poklon, dakle mito, nudi kao najvrednija stvar u njihovom detinjstvu. Dete, koje se rađa kao neiskvarena jedinka, sistematski se pretvara u srebroljubivu osobu. I čim postane svesno vrednosti poklona, počinje više da voli i ceni drugove i rođake koji donose skuplje darove. Po tom principu dete di svoje 18 godine postaje okoreli korupcionaš.

U kakvoj su korelaciji, skupi bicikli, jakne i patike s korupcijom u sudstvu? Idealnoj! Postoji samo prividna razlika, jer sudije više preferiraju skupa odela, markirane cipele, tašne. Luksuzna letovanja i automobile. Lagodan život. Smatraju da im to pripada, uvereni da rade odgovoran posao deljenja pravde u ime naroda. I onda kad isključite narod kao korektiv, kao kontrolnog sudiju, onih nekoliko izabranika u „nezavisnom” telu, mogu da čine šta god im padne na pamet. Neće biti nikoga ko će moći da ih pozove na odgovornost. A upravo to je potreba, upravo to je glavni imeprativ moćnika, kojima ne odgovara političko jačanje Srbije. Zato su im sudije i tužioci potrebni kao alat, kao oruđe, kao sila izvan svake srspke kontrole, kojom će moći da ucenjuju Srbe.

Iza tobožnje brige za samostalnost sudija i tužilaca krije se mnogo veći ulog. Mnogo krupniji razlog! Kosovo. I to ne zato što su emotivno, ili patriotizmom vezani za njega. Kosovo za njih predstavlja sredstvo za slabljenje Vučića. Mehanizam kojim pokušavaju da prekorenu srpsko političko klatno u drugom pravcu. Ucena kojom pokušavaju da zarobe srpsku slobodu.

Svesni da političke opcije na koje se pogrešno klade, kako vreme odmiče imaju sve manje šansi da na izborima postignu rezultat vredan pažnje, politički moćnici se okreću

konceptualizmu, oprobanom receptu rušenja legitimno izabranih vlada širom sveta. Zeleni pokreti, inicijative i neformalne grupe građana, javljaju se kao zamenski igrači, kao džokeri na srpskoj političkoj sceni. Oni svoja vatrena krištenja, svoju upotrebljivost pokušavaju da dokažu na mikro nivou, boreći se za očuvanje zelenih površina i prirode, kao garanta života u urbanim sredinama. U centru njihove pobune nazali se zaposlen čovek. Osoba koja ima rešenu egzistenciju. I zato su njihovi napadi fokusirani na sprečavanje realizacije bilo kakvih investicija. Od minihidrocentrala do fabrika vrednih milijarde. Svako radno mesto čije otvaranje spreče, svaka plata manje, predstavlja njihovu pobedu. Ta njihova mizantropija vešto je maskirana u altruizam. Lažno čovekoljublje maskirano je brigom za zdrav vazduh, vodu. Za čisto nebo. Za staništa ptica. I zdravlje ljudi. I borbom protiv „prljavih” industrija, i gradnje solitera. Istovermeno ih raduje svako izgubljeno radno mesto, svaka packa, svaka pretnja, svaka ucena koju političari sa Zapada upute Srbiji.

Zaštitnici su zapravo tirani. Konceptualizam u umetnosti zasniva se na ideji dematerijalizacije umetničkog dela. Koncept politike zelenih inicijativa nastoji da dematerijalizuje stvarne potrebe ljudi i zameni ih simulacijom života. Čuveni britanski umetnik Grejson Peri zapisao je da je konzumentu kulture danas teško da zna da li gleda u umetničko delo, ili u gomilu smeća. Kada je u pitanju konceptualizam u politici stvar je istovetna. 

Piše: Milorad Bojović

(Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću)