REZON Dogovor za poraz Srbije

Ako se desi čudo i njihov idol balzamovani Lenjin se povampiri, a oni pobede na izborima - izgubiće Srbija. To je, u najkraćem, suština pompezno najavljenog dogovora opozicije o zajedničkom, i, kakvom drugačije, do trijumfalnom izlasku na izbore. Naravno, reč je o ideji koja ima utemeljenje u realnosti isto koliko i sujeverje o uzvišenoj vrednosti levih liberala u odnosu na ostatak naroda. 

Ne možemo davati značaj svakoj pojedinačnoj beskorisnoj reči, ali analiza dogovora otkriva nekoliko za građane šokantnih informacija. Dogovor je direktni nastavak besmislene Deklaracije o sprečavanju ponovne propasti Srbije kojom se opozicija obavezala da nikad neće doći na vlast, pošto je Srbija najviše propadala u njihovo vreme. I dobro je što su građanima priznali da je Srbija pod njima bila uništena, i da je doživela uspon u poslednjih 10 godina. 

Kažu da je dogovor zapravo dokument o njihovom međusobnom nenapadanju. Što znači - ugovor kako da ne prevare jedni druge. Tvrde da ga potpisuju da bi se dogovorili kako da svi zajedno, udruženim snagama, obezbede dovoljan broj ljudi spremnih, da za dnevnicu od države, budu kontrolori na izbornim mestima, a da ne obmanu. Naravno, međusobno nepovrenje sakrivaju iza formulacija o izmišljenim izbornim prevarama i manipulacijama. Insistiraju na prisilnoj zajedničkoj kampanji, priznavajući da je evidentno da građani koji ne glasaju za SNS neće da glasaju za njih. I pogrešno veruju da će doći do srca i razuma naroda, ako mu umesto svog programa dovoljno često iznose što grublje klevete protiv SNS-a. Zanimljivo je da govore o uvažavanju i podršci ali u dogovoru ne mogu da se dogovore da li će imati jednu ili više izbornih lista. To znači da su već sad, iako izbori nisu ni raspisani, počeli da kalkulišu ko će da dobije veći deo plena. Da bi se delio, plen prethodno mora da se osvoji! Pritom je vrlo indikativno da politiku vide kao sredstvo za osvajanje plena, a ne aktivnost koja treba da obezbedi uslove za bolji život ljudi. Dogovorili su se da neće da sarađuju sa SNS-om i drugim vladajućim strankama. Nisu morali! Vladajuće sranke su se još pre 10 godina dogovorile da neće da sarađuju sa neoliberalnim boljševicima. 

Kažu da nisu važni koncepti, niti programi. Da nisu važne nepremostive razlike koje ih dele. U politici su koncepti i programi jedino važni. Kad ih negirate priznajete da vas interesuje jedino i isključivo gola vlast. Od toga je važnije još nešto. Gde su ljudi u vašim političkim razmišljanjima? U vašem dogovoru za pobedu? Nema ih! Ceo dogovor je posvećen vama i vašoj borbi za privlegije! Pošto u njemu nema jasnog plana za građane, već samo planova za vas, vaša nedostižna pobeda predstavlja poraz ljudi. I trijumf samodovoljnosti. Ne kažem to ja. Nemojte da se ljutite. Vi i vaši mediji kažete da je to suština teksta koji ste potpisali. 

Da pojednostavimo i objasnimo vaš dogovor. Vaš poziv za pobedu je podvala. Giljotina za državu i pristojne građane, gubitnike vaše „demokratske” tranzicije. Za vas slavoluk. Za šta se vi zapravo zalažete? Za ponovno zatvaranje fabrika. Za rušenje Beograda na vodi. Za rušenje novog mosta koji se gradi u Novom Sadu. Za uklanjanje spomenika. Tražite revanšizam prema građanima koji ne glasaju za vas. Želite da proterate kineske investitore. Da prognate investitore iz arapskih zemalja. Insistirate da se onemogući dolazak investitora sa Zapada koji bi zapošljavali pristojne, obične ljude, kojima su nedostupne, vama omiljene, haj-tek vrednosti liberalnog kapitalizma. Decidno se zalažete da se sruše sve termoelektrane. Da se zatvore rudnici uglja. Da se zabrani gradnja hidrocentrala, jer ometaju mrešćenje ribe. Zahtevate da se onemogući gradnja vetroparkova jer ometaju parenje ptica. Solarnih elektrana, jer utiču na razmnožavanje insekata i gmizavaca. Zahtevate da se ukinu diplome privatnih fakulteta iako mnogi od vas na njima rade kao profesori. Zalažete se za to da se, umesto na izborima vlast bira na uličnim protestima. Da se pravo glasa ukine svima koji ne podržavaju takav pristup politici. 

Vi građanima destrukciju nudite kao neminovnost. I taj zastrašujući podatak predstavlja suštinu vaše političke ideologije. Koncept vaše žudnje za vlašću. 

U politici je legitimno čeznuti za vlašću, ali je legitimnije imati plan za narod, a ne samo plan za kriminalizaciju političkih protivnika. Politika nije isprazna misao, već misao o neposrednom, praktičnom životu. To mučno preobilje ispraznih fraza o kriminalnoj, bahatoj, neodovornoj, mafijaškoj vlasti, ne predstavlja nov koncept, i nije njihov jedini nedostatak. Oni to, po uzoru na boljševičku propagandu, na isti način rade već 30 godina. Nedostatak boljih i konkretnijih ideja primorava ih da se guše u beskonačnoj trivijalnosti. Stiče se utisak da su birajući između karikature i ideala, odabrali karikaturu. Kad ih čuju, sve što građani mogu da pomisle jeste - nisu morali da se vraćaju, trebalo je da ostanu na Šabačkom vašaru. 

Prekomerni trud da Vučića i SNS kriminalizuju ima suprotan efekat od njihove namere. Nastojanje da se po svaku cenu bude slikovit, postaje nedvosmisleni simbol bezidejnosti. Kad se jedan politički lider i državnik svede samo na zbirku teških reči i optužbi, ceo taj poduhvat postaje apsurdan. Ne gradi Vučić kult od sebe. To radi opozicija. Oni čine da ga ima i tamo gde ga nema. Oni omogućavaju da njegovi putevi, izjave, govori, korpe s namirnicima postanu vidljivi. I sveprisutni. 

Eho je opasniji od namere. On dekonstruiše njenog autora. Što više podrivaju postojanje korisnosti njegove politike, opozicija sve više osnažuje Vučića. Izobilje reči se petvara u praznu galamu, u inflaciju pojmova bez smisla. Razlog je jednostavan. Politička reč predstavlja pojam, a on je po svojoj prirodi potpuno jasan i nedvosmislen. Politički govor koji pledira da bude ozbiljan umesto jasnih poruka ne može nuditi nedorečene pretpostavke. Ali u vašem obraćanju nema skrivenih značenja. Sve je ogoljeno. Svedeno samo na jedno. Na histerične ispade nematuriranog ega. To je brutalna opsednutost prinošenja žrtve božanstvu demagogije. To je jedna zbrka bezvrednih reči kojoj nedostaju vitalnost i snaga da demantuju očigledno. 

Ne doživljava čovek svoju tešku prošlost kao apstrakciju. On ima jasnu predstavu kad je i zašto živeo lošije, i zašto i kada živi bolje. Rast primanja predstavlja pozitivan uspon za svakog čoveka. Isto tako, novi putevi su korisni. Pruge takođe. Bolnice. Škole. Vrtići. Mostovi. To znači da se život prosečnog čoveka odvija na višoj ravni nego što se odvijao juče. A naročito pre 10 ili 20 godina. Svako sasvim jasno zna kakav je njegov život u odnosu na jučerašnjicu, sadašnjost i budućnost. Brodolomnici tranzicije žive bolje nego ikad. Lošije žive samo oni koji su svoj profit zasnivali na otimanju od njih. Ekstraprofiterima smeta što više nisu povlašćena elita. Zato i nastoje da sve one koji misle drugačije i sprečavaju ih da ponovo dođu u poziciju da otimaju, označe kao krezibu masu, kojoj ništa ne pripada. I da se ne svađamo. Još uvek nema zlatnog doba. Teško ga je postići. Ambis je bio toliko dubok da smo se uz mnogo truda i marljivosti tek nedavno dočepali površine. Treba još 10 godina rasta, da dostignemo život o kakvom ljudi sanjaju. 

Kao izuzetna elita, potpisnici dogovora o besmislenom, dužni su da građanima daju neke odgovore. I objašnjenja. Zašto, kad su bili na vlasti, nisu propustili priliku da pljačkaju? Zašto se nisu uzdržali? Zašto su otimali od gladnog naroda? Zašto ne priznaju da bi nestao javni dug kad bi se vratilo sve što su oteli? Neće hteti da objasne. Znači da se ne bi uzdržali nikada!  

Milorad Bojović

(Autor je stručnjak za odnose s javnošću i narodni poslanik)