Rezon: Deset godina koje su promenile Novi Sad

Sve što je tada video, počevši od neuredne, zapuštene stanične zgrade, koja je u ranim jutarnjim satima podsećala na zaostalu kulisu iz nekog predratnog filma, sada je drugačije. Čim izađe iz brzog, novog voza susrešće se sa uređenim peronima. Čista unutrašnjost renovirane i modernizovane zgrade sa liftom, bez golubova, i beskućnika, predstavljala bi novi šok. Pred zgradom bi ga umesto starih, zarđalih trafika dočekali moderni kiosci, uređen plato i sređena autobuska stanica.

Vozna i autobuska stanica predstavljaju prvi susret sa Novim Sadom. I prvi utisak o njemu. Međutim, nekadašnja politička elita to nije percipirala kao bitan segment za razvoj grada. Njihova perspektiva bila je ograničena na udobnost službenog automobila i restorana zatvorenog tipa, u kojima su sa svojim istomišljenicima, pobornicima dobre zabave o trošku građana, organizovali raspusna druženja. Postojalo je nekoliko takvih mesta. Mošina vila, hotel na Andrevlju, hotel Lovac u Novom Kneževcu, lovačka kuća u Vrbasu, više vinarija koje su se razvijale zahvaljujući ogromnim subvencijama iz budžeta. Teško je pobrojati sve te hramove nezasluženog i nepotrebnog hedonizma, izgrađene i uređene novcem građana u korist užitka nekolicine.

Luksuz i glamur iz vidokruga odstranjuju živote i potrebe građana. Čine ih nebitnim, nevažnim, efemernim stvarima. Mnogo je bilo lakše prepustiti se raskalašnim zabavama i dislokaciji budžetskih sredstava u privatne džepove preko fiktivnih projekata. Naravno, turista o tome uglavnom ne zna ništa, on samo vidi da se grad promenio nabolje. Da se modernizovao. Da prerasta u savremenu urbanu celinu, koja u fokusu ima udobnost života svojih stanovnika. Mnogi će biti skloni osporavanju ovog zaključka, ali će im nedostajati dokazi. Da bi čovek živeo kvalitetno potrebni su mu posao i kvalitetan životni prostor. Studenti i radnici koji dolaze u Novi Sad više ne iznajmljuju dvorišne stanove bez kupatila, niti životni prostor dele sa svojim stanodavcima, već rentiraju moderno opremljene stanove, sa svim udobnostima primerenim čoveku 21 veka. U Novom Sadu je od 2012. otvoreno osam fabrika, u kojima je zaposleno više od 11.500 ljudi. Ali, nije samo reindustrijalizacija ono što je Novi Sad stavilo na drugo mesto po razvijenosti. Rast ekonomske moći i dobar privredni ambijent rezultovao je razvojem finansijskog sektora, ugostiteljstva, turističke privrede, IT sektora i preduzetništva.

Sa mnom će se sporiti malobrojni hvalitelji prošlih vremena. Oni će tvrditi da je Novi Sad do 2012. bio lepši i bolji. Nema argumenata za odbranu takve tvrdnje jer je ona zasnovana na neracionalnom nastojanju da se emocijama nadomesti razum. To je fikcija koja ne odgovara istini, koja je kreirana da se spinovana obmana ponudi kao argument. Ta obmana je deo šematskog prikaza, osmišljenog tako da predstavlja glavno uporište političke borbe protiv vlasti. Njeni kreatori se uzdaju u to da fikcija koju plasiraju nije obmanjujuća dokle god se nekom broju ljudi može učiniti verovatnom. Takvi stavovi, hajdegerovski kazano, mogu da se uporede s „pokušajem da se suština ribe proceni po tome koliko je ona u stanju da živi na suvom.”

- Mišljenje ne postaje akcija samo zato što iz nje prističe neki učinak ili što se ono primenjuje. Mišljenje dela tako što misli - kaže Hajdeger. A tvrdnje da je Novi Sad danas lošije mesto za život nego pre 15, 20 godina ili 50 godina ne sadrži ni zrno činjenične istine. Naprotiv, sve je drugačije. Pre nekoliko dana pročitao sam vest da se gradi nov dom zdravlja na Vidovdanskom naselju, u čiju gradnju i opremanje se ulaže 287 miliona dinara. Pamtim staru tužnu, oronulu zgradu, nekadašnje ambulante, kad sam kao novinar izveštavao o čestim tučama dve suprotstavljene grupe Aškalija. Ni spolja, ni iznutra nije odavala utisak da predstavlja mesto u kom ljudi mogu da dođu do kvalitetne zdravstvene usluge. Ne zbog ljudi koji u njoj rade, već zbog izgleda i ambijenta samog objekta.

Nova zgrada imaće više od 1.000 kvadrata i biće savremen zdravstveni centar. Mediji pišu da će objekat imati odeljenje opšte prakse sa osam lekara i sestara, pedijatriju sa četiri lekara i pet sestara, stomatologiju za decu i odrasle, na kojoj će raditi četiri stomatologa i pet sestara, ginekologiju i patronažu sa četiri patronažne sestre i dve medijatorke, i laboratoriju. To znači da stanovnici Vidovdanskog naselja, Klise i Slane bare neće više morati da putuju pola sata do Limana, Novog naselja ili Rotkvarije. Slična je situacija i na Adicama, gde je u martu otvoren Dom zdravlja, u čiju gradnju i opremanje je uloženo 270 miliona dinara.

U jednom tekstu nema mesta da se pobroje sve ulice, vrtići, škole, sportski objekti, bolnice, klinike, fabrike, koje su izgrađene. Niti za tim ima potrebe. Novosađani to vide svakog dana. Kad idu na posao. Po decu u školu, vrtić. Kod lekara, ili na rekreaciju. Kad pođu u Beograd mogu da vide skoro završenu fabriku „Kontinentala“ u kojoj će se pisati istorija moderne automobilske industrije. Napreduje i gradnja fabrike japanskog giganta „Nideka“. Ni nemačka ni japanska kompanija nisu došle u Novi Sad zato što je to grad jeftine, nekvalifikovane radne snage, koji se ne razvija, i koji nema investicioni i privredni potencijal. Naprotiv. Direktori obe kompanije su mi lično rekli da su Novi Sad odabrali zbog njegove posvećenosti razvoju, zbog njegovog dobrog privrednog ambijenta, i velikog broja školovanog kadra koji će razvijati inovativne skupe proizvode za svetsko tržište, i za to primati veliku platu.

Ne tvrdim da je Novi Sad grad iz bajke. Nijedan grad to nije. Postoje još mnoge stvari koje treba da se unaprede. Ništa ne može da se uradi za jedan dan, ili za deset godina. To je proces. Proces zahteva političku viziju i njenu realizaciju. Ali je činjenica da je Novi Sad u poslednjih 10 godina doživeo takav ubrzan razvoj, koji se graniči s progresom iz najsvetlijih godina komunizma. Miloš Vučević je tokom prethodnih 10 godina uspeo da grad izvuče iz stagnacije, stavi ga na noge, pokrene proces njegovog snažnog razvoja i usmeri ga ka boljoj budućnosti.

Grad nije imaginarna tvorevina. Grad nije prosti zbir zgrada i zbir ljudi koji u njemu žive. Grad nije ni nepromenljivi mitoepski artefakt. On je skup volja slobodne većine. I ta slobodna volja je inkorporirana u institucije vlasti. Suverenitet je samo jedan. Daje ga narod na izborima.  Grad je vizija koja se dopunjuje i razvija čuvajući osećanje istorijskog dostojanstva. A bilo je trenutaka kada je to dostojanstvo ugrožavano na najbizarnije načine. Nekoliko modernih zgrada u ulici Kralja Aleksandra, Miletićevom trgu i Zmaj Jovinoj ulici, izgrađenih između 2000. i 2004. godine, osim što predstavljaju najordinarniji kič, predstavljaju i nedopustivi atak na istoriju grada. Rušenje starih objekata je dokaz nesposobnosti tadašnje vlasti da se stara o nasleđu očeva Novog Sada. Da su ostali na vlasti plašim se da bi ceo Almaški kraj bio srušen i pretvoren u spavaonicu po meri njihovih investitora. To se na sreću nije desilo pa će na jesen početi uređenje celog Almaškog kraja, radi očuvanja njegovog istorijskog nasleđa. To je nastavak radova na konzervaciji i uređenju starih delova grada, centra i podgrađa Petrovaradinske tvrđave. U prethodnih nekoliko godina sređene su sve fasade koje decenijama niko nije održavao. Zgrade s kojih je otpadao malter prestale su da budu kulise nebrige i neodgovornisti, i ponovo su postale uglađeni svedoci nastanka i razvoja Novog Sada.

Šta građanima znače sve te investicije, fabrike, ulice, mostovi, auto-putevi, i obilaznice koje se grade o kojima pričam? Šta im znače novi bulevari koji su izgrađeni? Na koji način ih se tiču nove stambene i poslovne zgrade? Kako tumače činjenicu da će Spens biti rekonstruisan i modernizovan? Da li ih na bilo koji način dotiče podatak da će Radnički univerzitet i napušteni kompleks Novkabela prestati da budu obelisk propasti i postati jedan od repera uspona novosadske IT industrije? Hoće li nove pešačke mostove, novu plažu na Kameničkoj adi i nove mostove kod Petrovaradina i u produžetku Bulevara Evrope doživeti kao stagnacije, kako to tvrde Vučevićevi protivnici? Neće! Razumeće ih i prihvatiti kao potvrdu razvoja. Evo i zašto. 

Sve zamerke Vučevićevih političkih oponenata zasnivaju se na sofističkim prigovorima koji ne sadrže nijednu opipljivu činjenicu. Na taj paušalni način osporivo je sve. Međutim, Novosađani su svedoci pozitivne metamorfoze grada. I oni su to nagradili na izborima. Mišljenje građana je jedino važno, jedino relevatno. Demokratskoj vlasti legitimitet ne daju političke partije. Još manje mišljenje nekolicine, koji se smatraju uzvišenijima od svih ostalih. U demokratskom društvu svi ljudi imaju istu moć. Istu vrednost. Ti slobodni građani Novog Sada, glasali su po savesti, i svojom slobodnom voljom dali su saglasnost da Novi Sad nastavi da se modernizuje, i da investira u očuvanje istorijskog nasleđa i bolji život građana. I nijedno mišljenje koje smatra drugačije nije relevantno.

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću i narodni poslanik