Резон: Десет година које су промениле Нови Сад

Све што је тада видео, почевши од неуредне, запуштене станичне зграде, која је у раним јутарњим сатима подсећала на заосталу кулису из неког предратног филма, сада је другачије. Чим изађе из брзог, новог воза сусрешће се са уређеним перонима. Чиста унутрашњост реновиране и модернизоване зграде са лифтом, без голубова, и бескућника, представљала би нови шок. Пред зградом би га уместо старих, зарђалих трафика дочекали модерни киосци, уређен плато и сређена аутобуска станица.

Возна и аутобуска станица представљају први сусрет са Новим Садом. И први утисак о њему. Међутим, некадашња политичка елита то није перципирала као битан сегмент за развој града. Њихова перспектива била је ограничена на удобност службеног аутомобила и ресторана затвореног типа, у којима су са својим истомишљеницима, поборницима добре забаве о трошку грађана, организовали распусна дружења. Постојало је неколико таквих места. Мошина вила, хотел на Андревљу, хотел Ловац у Новом Кнежевцу, ловачка кућа у Врбасу, више винарија које су се развијале захваљујући огромним субвенцијама из буџета. Тешко је побројати све те храмове незаслуженог и непотребног хедонизма, изграђене и уређене новцем грађана у корист ужитка неколицине.

Луксуз и гламур из видокруга одстрањују животе и потребе грађана. Чине их небитним, неважним, ефемерним стварима. Много је било лакше препустити се раскалашним забавама и дислокацији буџетских средстава у приватне џепове преко фиктивних пројеката. Наравно, туриста о томе углавном не зна ништа, он само види да се град променио набоље. Да се модернизовао. Да прераста у савремену урбану целину, која у фокусу има удобност живота својих становника. Многи ће бити склони оспоравању овог закључка, али ће им недостајати докази. Да би човек живео квалитетно потребни су му посао и квалитетан животни простор. Студенти и радници који долазе у Нови Сад више не изнајмљују дворишне станове без купатила, нити животни простор деле са својим станодавцима, већ рентирају модерно опремљене станове, са свим удобностима примереним човеку 21 века. У Новом Саду је од 2012. отворено осам фабрика, у којима је запослено више од 11.500 људи. Али, није само реиндустријализација оно што је Нови Сад ставило на друго место по развијености. Раст економске моћи и добар привредни амбијент резултовао је развојем финансијског сектора, угоститељства, туристичке привреде, ИТ сектора и предузетништва.

Са мном ће се спорити малобројни хвалитељи прошлих времена. Они ће тврдити да је Нови Сад до 2012. био лепши и бољи. Нема аргумената за одбрану такве тврдње јер је она заснована на нерационалном настојању да се емоцијама надомести разум. То је фикција која не одговара истини, која је креирана да се спинована обмана понуди као аргумент. Та обмана је део шематског приказа, осмишљеног тако да представља главно упориште политичке борбе против власти. Њени креатори се уздају у то да фикција коју пласирају није обмањујућа докле год се неком броју људи може учинити вероватном. Такви ставови, хајдегеровски казано, могу да се упореде с „покушајем да се суштина рибе процени по томе колико је она у стању да живи на сувом.”

- Мишљење не постаје акција само зато што из ње пристиче неки учинак или што се оно примењује. Мишљење дела тако што мисли - каже Хајдегер. А тврдње да је Нови Сад данас лошије место за живот него пре 15, 20 година или 50 година не садржи ни зрно чињеничне истине. Напротив, све је другачије. Пре неколико дана прочитао сам вест да се гради нов дом здравља на Видовданском насељу, у чију градњу и опремање се улаже 287 милиона динара. Памтим стару тужну, оронулу зграду, некадашње амбуланте, кад сам као новинар извештавао о честим тучама две супротстављене групе Ашкалија. Ни споља, ни изнутра није одавала утисак да представља место у ком људи могу да дођу до квалитетне здравствене услуге. Не због људи који у њој раде, већ због изгледа и амбијента самог објекта.

Нова зграда имаће више од 1.000 квадрата и биће савремен здравствени центар. Медији пишу да ће објекат имати одељење опште праксе са осам лекара и сестара, педијатрију са четири лекара и пет сестара, стоматологију за децу и одрасле, на којој ће радити четири стоматолога и пет сестара, гинекологију и патронажу са четири патронажне сестре и две медијаторке, и лабораторију. То значи да становници Видовданског насеља, Клисе и Слане баре неће више морати да путују пола сата до Лимана, Новог насеља или Роткварије. Слична је ситуација и на Адицама, где је у марту отворен Дом здравља, у чију градњу и опремање је уложено 270 милиона динара.

У једном тексту нема места да се поброје све улице, вртићи, школе, спортски објекти, болнице, клинике, фабрике, које су изграђене. Нити за тим има потребе. Новосађани то виде сваког дана. Кад иду на посао. По децу у школу, вртић. Код лекара, или на рекреацију. Кад пођу у Београд могу да виде скоро завршену фабрику „Континентала“ у којој ће се писати историја модерне аутомобилске индустрије. Напредује и градња фабрике јапанског гиганта „Нидека“. Ни немачка ни јапанска компанија нису дошле у Нови Сад зато што је то град јефтине, неквалификоване радне снаге, који се не развија, и који нема инвестициони и привредни потенцијал. Напротив. Директори обе компаније су ми лично рекли да су Нови Сад одабрали због његове посвећености развоју, због његовог доброг привредног амбијента, и великог броја школованог кадра који ће развијати иновативне скупе производе за светско тржиште, и за то примати велику плату.

Не тврдим да је Нови Сад град из бајке. Ниједан град то није. Постоје још многе ствари које треба да се унапреде. Ништа не може да се уради за један дан, или за десет година. То је процес. Процес захтева политичку визију и њену реализацију. Али је чињеница да је Нови Сад у последњих 10 година доживео такав убрзан развој, који се граничи с прогресом из најсветлијих година комунизма. Милош Вучевић је током prеthodnih 10 година успео да град извуче из стагнације, стави га на ноге, покрене процес његовог снажног развоја и усмери га ка бољој будућности.

Град није имагинарна творевина. Град није прости збир зграда и збир људи који у њему живе. Град није ни непроменљиви митоепски артефакт. Он је скуп воља слободне већине. И та слободна воља је инкорпорирана у институције власти. Суверенитет је само један. Даје га народ на изборима.  Град је визија која се допуњује и развија чувајући осећање историјског достојанства. А било је тренутака када је то достојанство угрожавано на најбизарније начине. Неколико модерних зграда у улици Краља Александра, Милетићевом тргу и Змај Јовиној улици, изграђених између 2000. и 2004. године, осим што представљају најординарнији кич, представљају и недопустиви атак на историју града. Рушење старих објеката је доказ неспособности тадашње власти да се стара о наслеђу очева Новог Сада. Да су остали на власти плашим се да би цео Алмашки крај био срушен и претворен у спаваоницу по мери њихових инвеститора. То се на срећу није десило па ће на јесен почети уређење целог Алмашког краја, ради очувања његовог историјског наслеђа. То је наставак радова на конзервацији и уређењу старих делова града, центра и подграђа Петроварадинске тврђаве. У prеthodnih неколико година сређене су све фасаде које деценијама нико није одржавао. Зграде с којих је отпадао малтер престале су да буду кулисе небриге и неодговорнисти, и поново су постале углађени сведоци настанка и развоја Новог Сада.

Шта грађанима значе све те инвестиције, фабрике, улице, мостови, ауто-путеви, и обилазнице које се граде о којима причам? Шта им значе нови булевари који су изграђени? На који начин их се тичу нове стамбене и пословне зграде? Како тумаче чињеницу да ће Спенс бити реконструисан и модернизован? Да ли их на било који начин дотиче податак да ће Раднички универзитет и напуштени комплекс Новкабела престати да буду обелиск пропасти и постати један од репера успона новосадске ИТ индустрије? Хоће ли нове пешачке мостове, нову плажу на Каменичкој ади и нове мостове код Петроварадина и у продужетку Булевара Европе доживети као стагнације, како то тврде Вучевићеви противници? Неће! Разумеће их и прихватити као потврду развоја. Ево и зашто. 

Све замерке Вучевићевих политичких опонената заснивају се на софистичким приговорима који не садрже ниједну опипљиву чињеницу. На тај паушални начин оспориво је све. Међутим, Новосађани су сведоци позитивне метаморфозе града. И они су то наградили на изборима. Мишљење грађана је једино важно, једино релеватно. Демократској власти легитимитет не дају политичке партије. Још мање мишљење неколицине, који се сматрају узвишенијима од свих осталих. У демократском друштву сви људи имају исту моћ. Исту вредност. Ти слободни грађани Новог Сада, гласали су по савести, и својом слободном вољом дали су сагласност да Нови Сад настави да се модернизује, и да инвестира у очување историјског наслеђа и бољи живот грађана. И ниједно мишљење које сматра другачије није релевантно.

Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за односе с јавношћу и народни посланик