Rezon: Brza pruga, ili priča o uspehu!

Poslednjih 30 godina iz prve ruke svedočim o političkim prilikama u Srbiji. Dvadeset godina sam bio hroničar srpskog propadanja. U poslednjih 10 godina svedočim o razvoju Srbije. Taj razvoj neće da vide samo oni koji bi se obradovali kad bi nam Zapad uveo nove sankcije. Koji navijaju za to da nemačka ministarka spoljnih poslova primora Srbiju da raskine saradnju s Rusijom. Čiji je životni san da Srbija prizna nezavisnost Kosova. Koji ležu i ustaju sa željom da zatvorimo sve rudnike uglja i ugasimo sve termoelekrane i ukinemo subvencije za strane investitore. 

Niko od zagovornika tih ekonomskih i političkih besmislica ne nudi razumno objašnjenje na koji način bi to pomoglo građanima Srbije. Odgovor je jednostavan, zato što koristi za građane nema, ali ima za kreatore tog samoubilačkog projekta. Ukidanje subvencija stranim investitorima, rekao bi američki pionir borbe za slobodu građana Henri Dejvid Toro, omogućilo bi domaćim tajkunima da se ponovo obogate na grbači građana. Kao što su do 2012. godine dobijali sve povlastice da bi uništavali i zatvarali fabrike, tako bi i sada dobijali subvencije ne da podignu plate radnicima, već da dođu do ogromnog profita koji ne mogu da ostvare samostalno, u konkurentnoj tržišnoj utakmici. Dakle, ukidanje subvencija stranim invstitorima i njihovo preusmeravanje na domaće privrednike, direktno bi dovelo do pada plata i osiromašenja radnika. 

Ali, ovo nije tekst o političkim promašajima opozicije, zbog kojih će biti razočarani izbornim rezultatom 3. aprila, ovo je tekst o brzoj pruzi Novi Sad - Beograd. O njenom značaju za građane Novog Sada, Petrovaradina, Sremskih Karlovaca, Čortanovaca, Inđije, Beške, Stare i Nove Pazove, Zemuna, Batajnice i Beograda. 

Izgradnja brze pruge za vozove koji će ići brzinama od 200 kilometara na sat jedan je od najvažnijih događaja u 328 godina dugoj istoriji grada. Važniji od dana kada je 1883. godine, samo 14 godina nakon spajanja Union pacifik pruge i Centralnopacifičke pruge, otvorena pruga Novi Sad - Zemun. S jednom bitnom razlikom: Amerika je od tada postala najmoćnija, a Srbija je zahvljujući lošim političarima do 2012. bila među najzaostalijim ekonomijama sveta. Brza pruga je dokaz da se vraćamo u društvo uspešnih. To je razlog više da Novi Sad njenom otvaranju pristupi sa jačom fascinacijom nego pre 139 godina, kada je prošao prvi voz.

Dva su razloga. Prvi je što je Srbija uspela da dokaže da ima snagu i kapacitet da se podigne iz ponora propasti, da razume svoje nedostatke i pretvori ih u potencijale i da se po rastu investicija i BDP-a približi zapadnoevropskim zemaljama. Mukotrpno putovanje od nekoliko sati sada je postalo komforna vožnja od samo 36 minuta. Drugi razlog je još važniji. U obrenovićevskoj Srbiji, pruga je bila trasa za odlazak naših ljudi u svet. Način da se ode iz nerazvijene, ratovima i patnjama namučene Srbije. Pruga danas ima obrnutu funkciju. Ona predstavlja most za povratak naših ljudi iz sveta. Mnogi, koji su u vreme DOS-a zbog loših ekonomskih perspektiva, siromaštva i nebrige države otišli u pečalbu, prugu vide kao dokaz da se stvari menjaju i podsticaj da se vrate. Ujedno, to je dobra informacija za strane turiste i strane putnike. Srbija više nije balkanska zabit u kojoj se zbog rupa u drumovima ostaje bez bubrega, točkova i amortizera, niti u kojoj prestupna godina dolazi češće od redovnih vozova. 

Pruga ne predstavlja samo zbir betonskih pragova, čeličnih šina i eksera. Niti prosti zbir minuta za prelazak neke razdaljine. Brza pruga predstavlja model novog razmišljanja. Novu paradigmu srpske politike. I srpske ekonomije. Novi podstrek za dalji razvoj inovativnosti. Brza pruga menja dinamiku vremena i prostora. Ona je moćan instrument razvoja, napretka i trijumfa posvećenosti boljim prilikama za život. I nije se samo Beograd susreo sa Novim Sadom. Srbija je načinila korak ka adekvatnom povezanju sa razvijenim svetom. Ta veza biće potpuna kada se završi pruga Subotica - Novi Sad. 

Društvo spektakla, vreme brzih vesti, interneta i televizije, nastojaće da nepravedno skrajne današnje građevinare na sporedne stranice istorije. Postojaće ljudi koji će tvrditi da pruga ne postoji. Da je ona izmišljotina Vučićeve progapande i Vučićevih medija. To nije minus za prugu, nego za njih. Oni su zaključali sebe u jednu vrstu dobrovoljnog izgnanstva u kom sreću malo ili nimalo ljudi, čitaju samo vesti koje odgovaraju njihovim predubeđenjima i njihovim tumačenjima stvarnosti. Oni zaboravljaju da vesti nastaju tako što se fokus stavlja na jedne činjenice, dok se drugi fakti zapostavljaju, i da su pruga i brzi vozovi tu bez obzira na njihovo mišljenje. Bez obzira na njihovu tvrdoglavu odbojnost prema činjenicama. 

Postojaće neki koji će tvrditi da to s prugom nije bog zna šta. Da brza pruga u 21. veku nije neko specijalno dostignuće. I nikad više neće pogrešiti. Nikad se više neće ogrešiti o činjenice. To možda nije događaj za Veliku Britaniju, Švajcarsku, ili Japan. Ali za Srbiju je to ravno čudu. Do pre samo pet godina putovali smo brzinom od 26 kilometara na sat. Razdaljinu od 120 kilometara prelazili smo za tri i po sata. Na Internetu postoje i podaci da je prosečna brzina bila 42 kilometra. Čak i u tom slučaju smo putovali 2,2 sata. Sada će najduže putovanje trajati 50 minuta. To je ušteda od sat i po samo u jednom pravcu. U oba pravca cela tri sata. Za 10 meseci 30, a za 100 meseci, ili osam godina, celih 300 sati uštede. Dobićemo dodatnih 12,5 dana života, koje smo ranije gubili na putovanje. 

Novosađani će do Beograda stizati za isto vreme koje im je sada potrebno da stignu do Futoga, Kaća, Čeneja, ili Petlovog salaša. Dakle, moći će sa porodicom da za pola sata stignu na koncert, pozorišnu predstavu, književno veče, večeru, na poslovni sastanak, i vrate se kući. Bez nervoze. Bez stresa od vožnje, potrage za parkingom. 

Očigledno je, novoj pruzi nije potrebno priznanje kritičara da bi postojala. Ona govori sama za sebe. Ona je samostalni portparol koja nesumnjivim rečnikom saopštava istinite podatke o vrednosti projekta. I to ne samo u novcu. Već o korisnosti pruge za ljude. Bez ljudi, bez njihove dobrobiti pruga je samo prazan skup metalnih šina, betonskih pragova, šrafova i stubova s električnom energijom. Novosađani, Petrovaradinci, Karlovčani, žitelji Čortanovaca, Inđijci, Beščani, Zemunci, Beograđani, oni pruzi daju vrednost, jer su ponovo dobili svoje vreme nazad. Dobili su deo života, iskazan u jedinicama vremena, koji im je bio oduzet neulaganjem i nebrigom. 

Projekte poput brze pruge podržao bih i hvalio uvek. Ali, nije bilo prilike. Niko se nije setio. Niko nije uradio. Niko nije shvatao da je to važno. A još manje želeo da se potrudi da uradi to što je važno. Umesto toga radili su samo ono što je važno za njih. Uništavali su privredu, državu, građane, kroz kombinaciju najrazličitijih tehnika krađe para, mita, korupcije i tajkunizacije. Dok su zapadnoevropske zemlje osamdesetih i devedesegih godina prošlog veka gradile brze pruge, mi smo uništavali svoju privredu. 

Građani između 40 i 70 godina, zbog svih razočaranja i svih političkih prevara, bili su izgubili svaku nadu da može biti bolje. Nove generacije nisu zainteresovane za tradicionalne vidove transporta. Oni žive u ekranima svojih laptopova, pametnih telefona i tableta. Koriste taksi ili kar go prevoz. Voza, kao prevoznog sredstva mogu da se sećaju samo kao krajnje negativnog iskustva, ravnog hororu. 

Onda su razočarani dobili priliku da budu vraćeni u fokus interesovanja države. Da bi Srbija postala konkurentna i interesantna investitorima, nova  industrijalizacija zahtevala je ubrzavanje svih vrsta transporta. Ljudi, roba i usluga. 

Danas kada je ceo posao završen izgleda da je to bilo jednostavno. Ali, kada se pomisli na količinu kamena koja je morala biti doneta da bi se napravila podloga za šine, količine zemlje koje su morala biti iskopane da se izgrade tuneli, masa betona ugrađenog u tunele i vijadukte, stotine i stotine hiljada tona šina i metalnih šrafova, hiljade električnih stubova i nebrojeni kilometri žica. I kad se na to doda komplikovan rad, inženjerska briljantnost, novac i broj neophodnih radnika, tek tada se može nazreti šta je sve bilo potrebno da prvi voz krene brzinom od 200 kilometara na sat. 

Na dan otvaranja pruge na renoviranoj Železničkoj stanici, koja će napokon imati lift za osobe s invaliditetom, trudnice i majke s bebama, treba da bude ceo Novi Sad. Bez obzira na politička uverenja i stranačka opredeljenja. Bez obzira na ideološku pripadnost. Gradnja pruge nije priča o stotinama kilometrima čelika, niti milionima tona betona. Gradnja brze pruge je priča o građanima Srbije, koji će za 36 minuta moći da prevale radaljinu između dva najveća grada - Beograda i Novog Sada. To je pripovest o tome da će građani Inđije do Novog Sada ili Beograda stizati za 15 minuta. Otvaranje pruge za vrhunske Štadlerove vozove prilagođene svima je vrhunski poduhvat, šta god ko mislio o tome. 

Politika samo naivnim ljudima izgleda kao imaginarna delatnost. Sve u politici je merljivo, brojivo, proverljivo i uporedivo. Sve što ljudi treba da kažu samima sebi može se sažeti u jednu rečenicu „Da li nam je bolje sada ili pre 10 godina?” 

Ko ne veruje, neka 15. marta ode na jednu od železničkih stanica na trasi pruge, i neka proveri da li je Štadlerov voz bolji, brži, lepši i udobniji od vozova iz Đilasovog vremena. Ne treba da verujete televiziji. U sve treba da se uverite sami. Lepota i istina se nalaze u neposrednom doživljaju posmatrača. 

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću