POVRATAK DRŽAVE - NACIONALNI PREOKRET

Kako je nekadašnji američki predsednik Kenedi jednom prilikom lepo primetio, reč kriza napisana na kineskom jeziku sastoji se iz dva karaktera od kojih jedan označava opasnost, a drugi priliku. Dante, koji je o paklu pisao slojevitije nego ikada, rekao je da su njegova najmračnija mesta rezervisana za one koji ostanu po strani u vremenima moralne krize. Krize ne stvaraju karaktere, već ih, kako kaže Denis Liri, otkrivaju. U pravu je bio i američki filantrop Džon Hantsman rekavši da kriza stvara priliku da uronimo duboko u rezervoare našeg bića, da se podignemo do nivoa samopouzdanja, snage i rešenja za koje bi inače mislili da ih ne posedujemo, ali i veliki Napoleon koji je smatrao da neuobičajene okolnosti zahtevaju od nas primenu vanrednih mera. Kriza od jakih pravi još jače, od slabijih još slabije, uzdiže narod iz mase u naciju, od države pravi svrhu kao takvu. Kriza je doba kada državni razlog pobeđue partikularne interese, kada ,,nevidljiva ruka“ Adama Smita koja ,,oblikuje tržište“ mora da ustukne pred državnim intervencionizmom u ekonomske poslove, kada duhovnost i kultura potiru kič i šund, kada želja postaje volja, a volja postaje uspeh.

Našu Srbiju, našu jedinu kuću koju imamo, jedinu majku koja nas uvek čeka raširenih ruku gde god da odemo, njeni zabludeli sinovi i kćeri, koji su, ljubeći tuđe i prezirući svoje, zarobili sebe u tuđina, kako je to govorio veliki Njegoš, žele da uvedu u krizu kakvu ona u svojoj istoriji nikada nije videla. Mašu tuđim zastavama, gaze i kamenuju našu trobojku, izmišljaju nove zastave jer maštaju o novoj državi i nekom novom narodu, jer su se svog naroda i svoje države odavno odrekli. Peta i šesta kolona koja bi da našu zemlju pretvori u koloniju, uživajući u ulozi nekih novih gaulajtera i kusajući mrvice sa stola svojih zapadnih patrona. Sanjaju ,,srpski Majdan“, jer im nije dovoljna ruska prolivena krv zbog onog ukrajinskog, oni hoće i srpsku krv, hoće da ostvare nikad dosanjani san svojih patrona da udari Srbin na Srbina, brat na brata, prijatelj na prijatelja – da u Srbiji izbije građanski rat, da Srbija nalikuje Španiji 1930-ih, Koreji 1950-ih, Iraku i Siriji 2010-ih. Žele da ubede naš narod da mu dobro žele Alijini snajperisti, Tuđmanovi poslanici, Kurtijevi obožavaoci, Đukanovićevi jurišnici. Žele da Srbija stane da bi njima ,,krenulo“.

Zašto baš Narodni pokret za državu i zašto baš sad – pitaju ti i takvi podrugljivo. Na njihovih hiljadu zašto Srpska liga ima jedan i jednostavan odgovor – zbog Srbije. Sa narodom, kroz narod, za narod – to je čarobna, a zapravo sasvim jednostavna formula koju samo koncept poput Narodnog pokreta za državu može da sprovede u praksu. Zašto narodni? Zato što iz naroda izvire suverenost, a ne iz stranih ambasada. Zato što je volja naroda generator volje nacije, a volja nacije najbolji podstrekač volje države. Zato što je narod izvorište i ishodište onoga što nas okružuje. Zašto pokret? Partija, kako joj latinski koren pars, partis (deo) i govori, ima i neke svoje potrebe, interese, protivrečnosti. Ona stvara, htela ili ne, podele, makar one bile i one najsitnije, i u sebi i oko sebe. Pokret, samo mu ime kaže, traži od nas da se pokrenemo, da se trgnemo iz ništavila i bunila, da se okupimo, da se ujedinimo, da se borimo i da pobedimo. Pokret je nesebičan, pokret je dinamičan jer stremi ka cilju bez koga gubi svaku svrhu, pokret je naddruštveni, nadpartijski i nadlični. Pokret je sredstvo za uklanjanje mrlja koje partije stvore. On je više od prostog zbira partija i organizacija, on je pojava koja u politici stvara novu i višu vrednost. Zašto za državu? Država, to je, kako joj samo značenje kaže, ono što nas drži, što ne pušta da padnemo i propadnemo, ono na šta možemo da se oslonimo. Za šta drugo biti u vremenima smutnji, avanturizma i nepodnošljive lakoće neodgovornosti, ako ne za državu, razume se onu našu, Srbiju. Kao što je Srbija zemlja imperijalnog duha zarobljena u telu male države, tako je i zemlja mladalačkih želja zarobljenih u telu srednjovečnog čoveka. Prosečna starost u našoj zemlji danas iznosi 43,8 godina. Čerčil je rekao da ko u starosti nije konzervativac nema mozga, a naši ljudi, posebno u zreloj životnoj dobi, i te kako imaju i mozga i razuma. Njima su potrebni politički negovatelji, ljudi koji će razumeti njihovu potrebu za stabilnošću, sigurnošću, izvesnošću i predvidljivošću. Socijalni angažman Srba u društvu i državi jeste delatno služenje na šta nas poziva sam Hristos rečima: „Gladan bejah i nahraniste me, žedan bejah i napojiste me, jer kada učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste“ (MT. 25; 35,40).

Zato su Srbiji potrebni ljudi koji se neće plašiti političke evolucije, ali ko neće dozvoliti revoluciju. Neko ko će delati kroz institucije za bolje institucije, a ne rušiti i paliti iste. Neko ko će Srbiju držati u uzburkanoj međunarodnoj areni u ulozi subjekta, a ne objekta. Neko ko će Srbiju držati za stolom pregovora između svetskih moćnika, a ne na stolu, na njihovom meniju. Neko ko će se boriti protiv nasilja i nad našom decom u beogradskim školama i nad našom decom u Leposaviću i Zvečanu. Neko ko će uporedo raditi na povećanju plata i penzija. Neko ko će nastaviti da oživljava gotovo zapustela srpska sela. Neko ko će nastaviti da građanima obezbeđuje najjeftiniji gas i struju. Narodu je potreban neko ko neće dozvoliti da Srbija stane. Narodu je potreban on sam, pretočen u pokret, zarad opstanka naše države. Mi Srbi imamo sopstveni koncept nacije, države, vere, porodi- ce, vojske, mi imamo naš osećaj za istoriju, kulturu, duhovnost, kao i vrednosti bez kojih ne možemo da zamislimo sebe i svet oko nas – kao što je to slučaj sa slobodom. Globalni krah liberalizma pokazao je sve njegove slabosti, a pobednici ideološke tranzicije su zemlje koje su očuvale sve bitnije ingerencije države - od ekonomije i kontrole tržišta, do ingerencija nad životom pojedinca. Zato su danas reči Svetog Vladike Nikolaja Velimirovića aktuelnije nego ikad: “Sve zavisi od nas, a mi od Boga.”

Aleksandar ĐURĐEV, poslanik i predsednik Srpske lige