Nećemo povući zakon, Vučiću otvoren poziv da dođe u Crnu Goru

Da smo smatrali da taj zakon treba da bude povučen, sigurno ga ne bismo donosili. Sve argumente koje smo čuli protiv tog zakona, čuli smo u prethodne četiri godine, kaže Đukanović.

Ovo je vazan period emancipacije Crne Gore napominje, u kome treba stvoriti sve institucionalne pretpostavke za dalji državni i duhovni razvoj crnogorskog društva, pa i obnovu, kako kaže, autokefalnosti Crnogorske pravoslavne crkve.

Na pitanje Tanjuga - ako nema povlačenja zakona, koji je izazvao proteste i veliko nezadovoljstvo vernika SPC i građana srpske nacionalnosti, koji su taj zakon doživeli kao nepoštovanje njihove volje, a time i prava - na koju vrstu dijaloga vlada Crne Gore poziva SPC, Đukanović kaže: "Na razgovor kako implementirati taj zakon".

Predsednik Crne Gore, u razgovoru u kojem je nabrojao, kako on to vidi, sve istorijske, pravne i političke razloge koji su opredelili vlast Crne Gore na ovakav potez, te odbacio argumente protivnika Zakona, ističe da je na sceni mnogo manipulacija, a osnovna je, kaže, ta da je ovaj zakon legitimisao nameru države da otme imovinu SPC u Crnoj Gori:

Reč je o brutalnoj izmišljotini i zameni teza, kaže Đukanović i navodi da je imovina SPC zapravo imovina države Crne Gore, a da je uzurpirana u periodu od 1986. do 2000.

O tome, tvrdi, svedoče "neupitne istorijske činjenice".

Zakon, dodaje, neće ugroziti verske slobode srpskog naroda u Crnoj Gori, niti će im uskratiti pravo da koriste crkve i manastire, koje je i do sada koristila Srpska pravoslavna crkva.

Potrudiće se, kaže, da s ciljevima ovakve svoje politike objektivno upoznaju svakog građanina Crne Gore.

A oni, naravno, imaju demokratsko pravo da se zalažu za svoja uverenja, uključujući proteste i okupljanja u organizaciji crkve, poručuje Đukanović.

Crnogorski predsednik navodi da mu je "žao što je deo srpskog nacionalnog korpusa u Crnoj Gori zaveden upornom, veoma grubom, a u sustini inferiornom političkom manipulacijom lidera prosrpskih partija", nezadovoljnih, kako kaže, što su 30 godina kontinuirano doživljavali izborne i političke poraze.

Oni, kaže Đukanović, svesni svoje nekonkurentnosti traže "alternativni teren političkog delovanja, izmišljajući ugroženost srpskog naroda u Crnoj Gori i namećući se kao njegovi tobožnji zaštitnici”.

Na pitanje kako vidi optužbe jednog dela crnogorske vlasti na račun Beogada, pa i predsednika Srbije Aleksandra Vučića, da stoje iza pokušaja da se uzdrma politička scena Crne Gore, odnosno da li predsedniku Srbije zamera što podržava prava

Od strane državnih zvaničnika Crne Gore nije bilo nikakvih uvredljivih tonova, niti neprijateljskih poruka. Dakle, nema nikakvog uznemirenja, niti osećaja nestabilnosti, mi samo obavljamo svoje državno političke odgovornosti, ocenjuje Đukanović.

Razumem, naravno, zainteresovanost predsednika Vučića, dodaje, da "isprati ostvarivanje prava građana srpske nacionalnosti u CG i u drugim sušednim državama i njegovu zainteresovanost za položaj SPC na prostorima drugih država, gde ona deluje".

Ali, naše upozorenje uvek je bilo neskriveno i vrlo direktno - da se ta politika mora voditi veoma suptilno, ističe Đukanović i napominje da je još u svežem sećanju 1990. godina i tadašnji pokušaj da se uređuju prava građana sprske nacionalnosti u, kako on tvrdi, drugim državama u regionu.

Kako se to završilo, mogli smo da vidimo, poručuje uz konstataciju:

"Neodmereno, nedovoljno pažljivo bavljenje tim pitanjima, sa pozivom na brigu o pravima Srba gde god da oni žive moze odvesti u neprimjereni paternalizam I opasno ugrožavanje suvereniteta drugih država u našem regionu".

Niko neće oteti crkve, tvrdi Milo Đukanović, predsednik Crne Gore, i dodaje da niko vernicima neće uskratiti pravo da koriste pravoslavne hramove, niti je to, kaže, suština Zakona o slobodi veroispovesti.

Država Crna Gora ne otima imovinu Srpskoj pravoslavnoj crkvi, jer je ta imovina zapravo vlasništvo države Crne Gore, koje je uzurpirano u periodu između 1986. i 2000, ključni je argument na koji se poziva crnogorski predsednik "braneći" Zakon o slobodi veroispovesti, koji je u delu javnosti Srbije, ali i Crne Gore doživljen kao "otimanje" imovine, pre svega hramova i manastira Srpske pravoslavne crkve.

Za vreme trajanja nezavisne crnogorske države, do 1918, i takođe trajanja Crnogorske pravoslavne crkve, do 1920, sva imovina, kojom je raspolagala ta crkva, nema nikakve dileme, bila je u državnoj svojini. Tako stoji u svakom aktu. Od odluke glavarske Skupstine iz 1868. preko Opšteg imovinskog zakonika od 1888. do Ustava Svetog Sinoda u Knjazevini Crnoj Gori iz 1903. i Ustava pravoslavnih konsistorija u Knjaževini Crnoj Gori iz 1904, navodi Đukanović kako on tumači istorijske događaje i pravne akte.

Ni nakon nestanka crnogorske države, dodaje Đukanović, ni u vreme Kraljevine SHS i kraljevine Jugoslavije, niti u periodu socijalizma, sve do poslednjih njegovih godina, niko nije posezao za državnom svojinom nad objektima koje je koristila nekadašnja Crnogorska pravoslavna crkva.

Prema njegovim rečima, do bespravnog otuđivanja dolazi u periodu između 1986. i 2000. godine, kada Crna Gora pokušava da ustanovi svoj katastar i poziva sve subjekte da registruju svojinska prava.

Tada SPC, koristeći se raznim titularima, uključujući Crnogorsku mitropoliju, druge eparhije SPC u Crnoj Gori i privatna lica iz reda najviših crkvenih velikodostojnika SPC u Crnoj Gori, dobar deo te državne imovine upisuje na svoje ime, tvrdi crnogorski predsednik i dodaje da zato nije reč o otimanju imovine SPC, "već o odgovornom poslu povratka državi imovine, koja je od nje uzurpirana poslednjih 30-ak godina".

SPC, "koja se upisala na državnu imovinu", nema, uveren je Đukanović, nikakvih dokaza o pravno valjanom sticanju te imovine, jer ih ne može ni imati.

Đukanović je uveren i da će obnova autokefalnost Crnogorske pravoslavne crkve doprineti prevazilaženju nesporazuma i raskola unutar pravoslavnog bića Crne Gore.

Nije, međutim, naša ideja da arbitriramo između dve pravoslavne crkve i da pomažemo jednoj da iz pravoslavnih hramova izgoni vernike druge crkve, samo zato što su, iako pravoslavci, pripadnici druge nacionalne zajednice. Naša ideja je stvaranje institucionalnih pretpostavki da svi vjerujući ljudi, nezavisno od njihove nacionalne pripadnosti, mogu slobodno zadovoljavati svoje verske potrebe, navodi predsednik Crne Gore.

Na pitanje koja bi to bila jedna crkva - Crnogorska pravoslavna crkva, Srpska pravoslavna crkva ili Pravoslavna crkva u Crnoj Gori - Đukanović odgovara:

"Ne bih se sada bavio kumovskim poslom, da krstim pravoslavnu crkvu u Crnoj Gori, ali sam u jednom intervjuu kazao da je za mene nacionalni predznak pravoslavne crkve u drugom planu".

Lično, rekao je, misli da je rešenje, možda, u nazivu Pravoslavna crkva u Crnoj Gori, koja bi, "integrisala" sve pravoslavne vernike, bez obzira na nacionalnost.

Na opasku da rešenja, niti tumačenja prava na nacionalni prefiks, kada je reč o Srpskoj pravoslavnoj crkvi nisu tako jednostavna, te da SPC osam vekova postoji i deluje i na prostoru Crne Gore, Srbije, Đukanović uzvraća da su to jednostrane interpretacije.

Kada pogledate Zakon o crkvama i verskim zajednicama države Srbije, videćete u članu 11 šta Srbija misli o kontinuitetu SPC. U članu 11 tog zakona kaže se da se SPC priznaje kontinuitet u odnosu na Načertanije o duhovnoj vlasti iz 1836. i Zakon o SPC iz 1929. Dakle, država Srbija priznaje 184 godine kontinuiteta i tradicije SPC, kaže Đukanović i dodaje da se ne može Crna Gora obavezivati navodnom tradicijom SPC od 800 godina, koju država Srbija svojim zakonima ne priznaje Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Reč je, smatra, o još jednoj od manipulacija emocijama, a od odgovorne državne politike se očekuje da je uvaži kao argument, što se, ističe Đukanović, u Crnoj Gori ne događa i neće ni dogoditi.

Na konstataciju da nije reč o emocijama, već o realnosti, a realnost je da gotovo trećina građana Crne Gore, srpskog porekla, smatra da joj je ugroženo jedno od osnovnih prava, Đukanović odgovara da je i to rezultat "ozbiljne manipulacije".

Na opasku da su Srbi u Crnoj Gori na neki način sledili vladiku Amfilohija kada je podržao ishod referenduma o nezavisnosti Crne Gore, a sada smatraju da su njihova očekivanja izneverena, Đukanović navodi da mitropolit nije imao "nikakve tajne dogovore sa državnim strukturama Crne Gore", niti je, kaže, pružao podršku nezavisnosti.

Naprotiv, branio je ideju da Crna Gora ostane u državnoj zajednici sa Srbijom, ali je rekao da će poštovati, kao što i jeste, demokratsku volju građana Crne Gore.

Da li je na mestu, pita Đukanović, očekivanje da se sada država Crna Gora u znak zahvalnosti odrekne svoje vredne imovine, dodajući da to nije realno očekivanje.

Na pitanje da li će iz ovih protesta, najvećih od kako je, već tri decenije, na vlasti, izaći kao pobednik, odgovara da nije reč o pobedi, već o odgovornosti da se stvore uslovi za multinacionalni, multikulturni i multiverski život po meri i standardima Evrope 21. veka.

”Donošenje Zakona o slobodi veroispivesti i povratak uzurpirane državne svojine, doprinos je vladavini prava, a obnova pravoslavne crkve u Crnoj Gori koja će okupiti i pomiriti pravoslavni narod doprinos je stabilnosti, dugovečnosti i razvoju Crne Gore“.

Saglasan je s konstatacijom da evropske vrednosti i standardi nisu deo nacionalnog identiteta, a na opasku da i on zapravo govori o zaokruživanju nacionalnih institucija i crnogorskog identiteta, te da li je onda važno da li je on Srbin ili Crnogorac, Đukanović je odgovorio: "Crnogorac sam, naravno".

Tako i Srbi u Crnoj Gori, nije im svejedno da li će se crkva zvati Pravoslavna ili Srpska pravoslavna crkva - na tu opasku odgovorio je "Naravno".

”Naravno" je i odgovor Đukanovića na konstataciju da sve što proističe iz Zakona o slobodi veroispovesti neće biti lako sprovesti:

"Neće ovo biti ni lak ni kratkotrajan proces, ali, kao i u drugim procesima, potrebno je izabrati pravilan kolosjek i napraviti prvi korak. Tako je bilo kad smo krenuli u obnovu državne nezavisnosti i kada smo odabrali put evropskih i evroatlantskih integracija, zaključuje Đukanović.

Upitan na čiju adresu je upućeno to upozorenje, Đukanović odgovara: "Svima koji tako postupaju".

Bili smo u prilici ovih dana da pročitamo određene izjave visokih beogradskih zvaničnika, uključujući i predsednika Vučića. On je govorio o svom legitimnom pravu da vodi računa o položaju građana srpske nacionalnosti, budući da ih ima oko 28 odsto u Crnoj Gori. Naravno, razumijem njegovu zaintresovanost za polozaj srpske manjine u CG. Ali, u elaboraciji takve politike govorio je i o Srbima u Crnoj Gori kao delu jedinstvenog srpskog nacionalnog korpusa, koji bi trebalo da sledi zajednički nacionalni interes, koji se, opet logično, definiše u Srbiji. A, odmah nakon toga smo mogli da čujemo i nezadovoljstvo zastupljenošću Srba u državnim organima Crne Gore, primećuje Đukanović.

On međutim ističe da građani Crne Gore, bilo koje nacionalnosti da su, treba da slede i poštuju, nacionalne interese Crne Gore, a ne drugih država.

Jer, nacionalni interesi drugih država, makar i susednih, mogu biti vrlo suprostavljeni našim nacionalnim interesima, ističe Đukanović i podseća na, kako kaže, "obnovu nezavisnosti Crne Gore, kao nacionalni interes, koji je bio suprotan nacionalnom interesu drzave Srbije. Takođe, interes Crne Gore da bude članica NATO, bio je suprotan nacionalnom interesu države Srbije".

Zato nije realno očekivati od Crne Gore, jasan je Đukanović u definisanju prava, da širi prostor za rad u državnim organima građanima koji pristaju da po političkom pozivu deluju suprotno nacionalnim interesima Crne Gore.

Na direktno pitanje ima li dovoljno Srba u organima Crne Gore, Đukanović odgovara da vlast nema viziju da "uređuje Crnu Goru kao konfederaciju nacionalnih zajednica", i da se pažljivo vodi računa o tome da državni organi budu konstituisani na bazi izborne volje građana i kriterijuma profesionalnosti.

Na pitanje da li zna da predsednik Vučić u Srbiji trpi kritike da je preblago reagovao na ponašanje Crne Gore povodom usvajanja zakona, i kad je reč o položaju Srba, te da se čuju opaske da on, Đukanović, ratuje sa delom srpskog naroda, kao i sa Srbijom, a da za to nije dobio adekvatan odgovor, što se tumači i prijateljskim odnosima sa predsednikom Vučićem, Đukanović konstatuje da i sam prolazi kroz takve situacije

Te zamerke, naime, vidi kao reakciju nacionalista i ljudi retrogradnog mišljenja "sa ove ili one strane".

Oni su često iskazivali nezadovoljstvo politikom koju vodim, ali nikada nisam osećao potrebu da se s nacionalistima nadmećem u demonstraciji lojalnosti državi, kaže Đukanović.

Preporučuje to, dodaje, svakome, uključujući i Vučića.

A šta misle velikosrpski nacionalisti i kako bi oni želeli da uređuju odnose sa Cnom Gorom, to smo imali priliku da vidimo - pir pokušaja paljenja crnogorske zastave u Beogradu, poziv na linč crnogorskog ambasadora, kao i poziv ministra spoljnih poslova Srbije na prebrojanjvanje Crnogoraca u Srbiji koji podržavaju politiku Mila Đukanovića, ocenjuje predsednik Crne Gore.

On dodaje da je reč "o retrogradnim političkim pojavama koje pripadaju prošlosti", te da veruje da "ljudi koji su dobili legitimitet većinske javnosti u Srbji i Crnoj Gori, moraju da se ponašaju odgovorno prema zajedničkom istorijskom nasleđu i projekciji zajedničke evorpske budućnosti".

Kada je reč o projekciji zajedničke evropske budućnosti, Đukanović primedbu Tanjuga da je rezervom prema ideji malog Šengena pokazao nedovoljnu solidarnost, uz argumentaciju da je Crna Gora daleko odmakla u procesu pregovora sa Evropom, kaže da to nije tačno.

Ističe da je argumentacija Crne Gore bila da ova inicijativa tretira pitanja slobode protoka ljudi, roba, kapitala i usluga, koja su već od 2011. obuhvaćena raznim drugim regionalnm inicijativama, u kojima učestvuju i Crna Gora i Srbija i Albanija i Severna Makedonija i druge države regiona.

Naše je pitanje bilo - čemu sada stvaranje još jedne regionalne inicijative, praćeno podsećanjem da je svaka inicijativa za regionalnu saradnju, što se nas tiče, kucanje na otvorena vrata, objašnjava Đukanović.

Međutim, Đukanović pitanje inicijative "mali Šengen" vidi i kroz prizmu aktuelnih problema, pa tako i, kako on kaže, međusobnog poverenja, odnosno nepoverenja, te političke zrelosti za više nivoe saradnje i povezivanja.

On to objašnjava opaskom da se pitanje poverenja logično postavlja kada, kako kaže, kao otreženjenje stignu pitanja koja su sada aktuelna u odnosima Srbije i Crne Gore, a koja "nažalost, opominju da još uvek nisu na pravi način apsolvirane neke važne teme".

Nismo izgleda svi jednako jasno shvatili i prihvatili da su u međuvremenu nastale nove nezavisne i suverene države, koje se moraju međusobno uvažavati i, polazeći od toga, graditi viši stepen poverenja i saradnje, što će olakšati život našim građanima".

Na pitanje da li to znači da ideju malog Šengena vidi kao velikosrpsku, Đukanović kaže:

Nije riječ o tome. U odnosu na ideju malog Šengena, kako sam već kazao, imali smo dilemu vezanu za njenu svrsishodnost, ali i napomenu svim partnerima u regionu i u EU da ta inicijativa ne bi smela nipošto da posluži kao supstitut za EU integracije.

A, dovođenje u vezu malog Šengena sa aktuelnim odnosima između Crne Gore i Srbije nije slučajno, zato što mi politička racionalnost govori da o višim nivoima međudržavne i regionalne saradnje možemo odgovorno govoriti nakon što svi prethodno konzistentno, na svakom pitanju , demonstriramo da prihvatamo i poštujemo nezavisnost i suverenitet svake od naših država, kaže Đukanović.

Ističe da odnose između Srbije i Crne Gore treba uređivati kao odnose dve susedne države, koje respektuju sve što smo kroz istoriju zajedno prošli i koje se odgovorno odnose prema zajedničkoj evropskoj budućnosti.

Želimo prijateljske odnose dve susedne države, koje imaju puno istorijskih i aktuelnih kulturoloških bliskosti, želimo odnose međusobnog uvažanja dve nezavisne i suverene države, poručuje Đukanović.

Na pitanje da li namerava da poseti Srbiju, s obzirom da mu je takav poziv javno uputio Aleksandar Vučić, odnosno može li predsednik Srbije očekivati sličan poziv, pošto mu je na neki način upućena poruka da nije dobrodošao u privatnu posetu na Badnji dan u Crnu Goru, Đukanović kaže da je spreman na razgovor.

Znam da imam otvoren poziv. Isti takav otvoren poziv ima i predsednik Vučić. Prema mom sećanju, predsednik Crne Gore je poslednji bio u zvaničoj poseti Srbiji, što znači da bi sada trebalo da predsednik Srbije poseti Crnu Goru, podseća Đukanović.

Dodao je da je u svim razgovorima koje su do sada imali on i Vučić potencirao otvorenost tog poziva.

Pogledaću, ako taj poziv nije i formalno upućen, on će da usledi, poručuje Đukanović.

Kada je reč o negativnim reakcijama na želju predsednika Vučića da ode u privatnu posetu u Crnu Goru na Badnji dan, kaže da nije bilo nijedne negativne reakcije zvaničnika Crne Gore.

Bile su, primećuje, takve reakcije "ljudi iz vrha SPC u Crnoj Gori".

Nisam imao najavu od predsednika Vučića, između ostalog i zato što sam u tom periodu bio izvan Crne Gore, ali svakako ne bih imao negativan stav prema tome da predsednik Srbije bude u CG u privatnoj poseti, kada god on to želi, kao što se to pravo, pretpostavljam, podrazumeva i za mene i druge zvaničnike Crne Gore kada je u pitanju Srbija, zaključuje Milo Đukanović.