MOJ NOVI SAD: Novi Sad kao idealni grad

A ”seljak”, ”zemljoradnik”, ”ratar”, ”paor”, ”kulak”… se oduvek smatrao sumnjivim, reakcionarnim, nedovoljno kontrolisanim elementom u novokomponovanom, revolucionarnom društvu.

I samo su se nezavisni intelektualci, oni van članstva u svemoćnoj komunističkoj partiji, smatrali gorim i opasnijim ”po poredak” od seljačkog staleža.

Otud i ona zloglasna, preteća hijerarhija: ”drugovi radnici, (pa tek onda) seljaci i (na samom kraju) poštena inteligencija”.

Ne govori se ovde o ”poštenim radnicima”, pa čak ni o ”poštenim seljacima”; oni se tu navode bez posebnih odrednica. Postavka je da su svi oni — pošteni (dok se ne pokaže drugačije).

Pa se samo intelektualci dele na ”poštene” i one druge, valjda ”nepoštene”...

Ali, ni seljaštvo ovde nije previše daleko od ovako javno iskazanog državnog nepoverenja.

I tako je bilo tokom pedesetih, šezdesetih, pa i sedamdesetih godina. Posle Titove smrti (glorifikovanog kao ”bravarskog radnika”) stvari su se, ipak, drugačije postavljale. Pa smo prvi put čuli za ”farmere”, ”rančere”, ”zemljoposednike”, ”porodična domaćinstva”, ”male preduzimače”… i druge oblike iz novog društvenog pojmovnika. A sa uvođenjem satelitske i kablovske televizije, mobilne telefonije, interneta, skajpa i zum konferencija… nekadašnje zapušteno i degradirano selo ponovo dobija svoj nekadašnji status i davno izgubljeno dostojanstvo.

Nekada su ti seoski atari bili sušti centar patrijarhalne civilizacije, pa i vojne regrutacije, mobilizacije i one docnije ”ratne sudbine” pretežno seljačke Srbije.

Čak je i stari kralj Petar sebe ponosno nazivao narodnim vladarom seljačkog porekla. On je i govorio o ”seljačkom plemstvu” srpskih dinastija, javno prezirući ondašnje snobove (danas bi to bile: ”gradske face”).  

RASPETI VELEGRAD

U međuvremenu se pojavio i naš jedini ”megapolis”, najurbanija balkanska metropola, sastavljena od ambicija i ”dođoša” svih vrsta, profesija i čežnji. Beograd je tako, rekao bih, ”prerastao” svoju istoriju, broj stanovnika i prirodne faze razvoja, nametnuvši se kao nešto potpuno izdvojeno od okoline i svakog planiranog konteksta. Tako je bilo i pre, i za vreme, i posle Tita. Grad-država (koji se neprestano širi u svim pravcima), ograđeni kontinent za sebe, poput, na primer, Hong Konga u Kini.

Idealna meta za zavist, instant poređenje i rasplamsanu mržnju svih ostalih gradova  u Srbiji, iako Beograd uopšte nije ”u konkurenciji”. Da ne govimo o samoraspeću i svim manama ovakvog položaja i statusa... 

I tek od skoro se evropska civilizacija osvestila i direktno suočila sa manama prevelikih super-gradova i njihovom posebnom osetljivošću na velike ekonomske i političke krize, nametnuta vanredna stanja (recimo, u vreme epidemije kovida ili posledica aktuelnih događanja u Ukrajini), te bezbrojne unutar-građanske, socijalne i ideološke sukobe i sva ona nasleđena, medijski umnožena i ogromno uvećana nepoverenja.

Pa je ”život na Vračaru”, prelazak preko zagušene Gazele, popodnevni povratak s posla, povremena i sve češća blokada glavnih saobraćajnica… postao primer skoro pa isključivo loših osobina velegrada, sa sve manje benefita i očekivanih prednosti.

A tendencija ide ka dodatnim komplikacijama, za koje sam Beograd (i njegove gradske vlasti) nije i ne može biti kriv. Jer je takva sudbina svega ”prebrzo poraslog”, svake rekordne godine i najnovijih masovnih doseljavanja. Posebno kada i najuspešniji stanovnici svih drugih mesta nalaze poslovne i kućne adrese u ovom ”sabirnom centru” Srbije (svedene na sopstveni glavni grad).

Ovakva centralizacija je pođednako opasna koliko i neizbežna, sa složenim i teško savladivim posledicama.

Tako je, recimo, Meksiko Siti gotovo progutao stanovništvo čitave zemlje u kojoj se nalazi, kao i Tokio, Singapur i drugi, tome slični primeri.

OD VAROŠI DO GRADA I NAZAD     

I sada konačno dolazimo do ključne poente ovog teksta i čitave moje komparativne analize. Do lepote grada sa merom i samokontrolom, do mog i našeg Novog Sada.

Novi Sad je postao optimalni primer udobno i vešto ušuškanog grada varoškog (srednjoevropskog) tipa, organizovanog oko svojih katedrala i trgova, bulevara i parkova, predratnih i najnovijih palata — u zlatnom preseku tradicije i savremenosti. Bez ičeg napadnog i pompeznog, sa kontrolisanim visinama i dobrim rasporedom višespratnica (koje ”ne deru nebu pod oblake” i ne zaklanjaju drevne prioritete visokih crkvenih tornjeva.

Teško da oni koji su odrasli u novosadskom okruženju i mogu da jasno primete ove diskretne, ali i očigledne vrline, koje izrastaju tek u pravilnom poređenju beogradske sveopšte hipertrofije sa ovdašnjim skladom organski razvijanog grada po ljudskoj meri.

Ja sam dolaskom iz Njujorka, pa, zatim, i rodnog Beograda, neposredno osetio tu nesagledivost svega nepopravljivo prevelikog i praktično neukrotivog u ova dva tipična primera (sa mnogo međusobnih sličnosti) gradova koji, iz godine u godinu, izlaze iz svih okvira i izrečenih predviđanja. Milioni tona betona, gvožđa, stakla i plastike se uspinju i uzrastaju kao građevinske vavilonske kule, kao iz one bajke o ”čarobnom pasulju”... 

A u Novom Sadu ljudi hodaju usporenim korakom, ne mnogo brže i užurbanije nego njihovi davni prethodnici.

Ovde se staje pešacima na uličnim prelazima i ne trubi se besomučno u saobraćaju.

Oseća se i dalje nasleđena koncentracija društvenog značaja u Gradskoj kući, Matici Srpskoj, Vladičanskom dvoru i Srpskom narodnom pozorištu. I to je nepromenljiva mapa važnosti u Novm Sadu, kako nekad, tako i sada...

A poslovne zgrade i tržni centri, sportske hale i one pokrivene pijace ne zauzimaju položaj koji im suštinski nikako ne pripada, već se uredno sklanjaju i razmeštaju sa glavnih sokaka, ulica i bulevara.

Baš kako treba, kako ljudi hoće i kako Bog zapoveda.   

TELO I DUH NOVOG SADA

S tim da su se ovde srećno spojile seoska sloboda i neposrednost sa građanskom pristojnošću i lepim vaspitanjem, a profesori, umetnici i intelektualci zauzimaju svoje nenametnuto, prirodno mesto.

Tako uspostavljen gradski život nikada neće izgubiti svežinu i običaje svog zaleđa, niti će ma ko moći da istisne iz svesti Novosađana njihove: čika Jovu Zmaja i Svetozara Miletića, vladike Danila Krstića i Irineja Ćirića, neponovljivog Miku Antića i sveznadara poput Draška (i Jelke) Ređep, pa Isidora Bajića i Janiku Balaža, Momčila Tapavicu i Vujadina Boškova, Milevu Marić Ajnštajn i Laneta Jovanovića…

Neće oni nikada imati one probleme kakve imaju svi veliki Beograđani (od kralja Dragutina, preko Vinavera i Rakića, pa do Duleta Savića i Saleta Đorđevića, Šekularca i Moce Vukotića, Duška Radovića i Mome Kapora) da se izbore sa rekom i brzacima vremena što sve guta i potapa, sa uvek novim prvotimcima večno nedovršenog, ”idealnog beogradskog tima”.

Pa ako tragate za srećom i spokojem, normalnošću i uravnoteženošću, mestom za svoj mir i vaspitanje svoje dece, nečim što treba da liči na sve prednosti nekadašeg varoškog života (a sa evropskim štihom i srpskom aromom), nećete pogrešiti ako postanete živi deo buduće istorije Novog Sada.

Verujte mi, jer sam to lično proverio na svojoj koži i na sopstvenom primeru. I sve više uživam u ovoj svojoj avanturi, čiji se jedini ”adrenalin” sastoji od čistog uživanja i neponovljivog šarma koji vas odasvud prati i zasipa.

Dragoslav Bokan