Miloš Vučević: Deset godina borbe za grad koji volim

- Za ocene mog rada zaduženi su građani i javnost, nije korektno da ja to ocenjujem i ne mogu da budem objektivan. Vidim ovih 10 godina, kao godine borbe, godine i ustajanja i  leganja sa mislima o Novom Sadu. Verujem da smo za ovih 10 godina uspeli da probudimo grad, da ga stavimo na pravu trasu, da Novi Sad ne bude više uspavana lepotica, kako sam rekao još u kampanji 2012. godine, da ne bude grad koji se kreće lokalnim putevima, nego da izađemo na auto-put. Da smemo da se takmičimo, da smemo da budemo konkurentni, da naučimo da pobeđujemo, a da i kad izgubimo, ne patimo, nego ustanemo i idemo napred. Tako da sam zadovoljan i ponosan sa svih ovih  10 godina – rekao je Vučević u svojevrsnom uvodu.

Kako opisujete stanje grada kad ste ga preuzeli?

- Ne bih da ovo ispadne neko jadikovanje, ali da li je bilo dobro ono što sam zatekao 2012. godine – nije. Sumiraću samo da u mnogostruko boljoj kondiciji ostavljam Grad Novi Sad ako odem, nego što sam ga zatekao 2012. godine. Ne mislim samo u nekim brojevima, govorim o opštem ambijentu, o slici, o snazi Novog Sada, o atmosferi u Novom Sadu.  To je neuporedivo u odnosu na ono s čime sam se ja suočio tog septembra 2012. godine. Ja sam imao prvi dan situaciju da je Razvojna banka Vojvodine blokirala Spens za kredit koji je potrošen na plate, da „Radosno detinjstvo” duguje milijardu dinara, mahom za doprinose i poreze na zarade, da je štrajk u „Čistoći, da je „Vodovod i kanalizacija” 48 sati pre mog izbora potpisalo kredit sa Evropskom investicionom bankom na 15 miliona evra. Da je „Gradsko zelenilo” primilo više od 100 ljudi na neodređeno vreme. Tu su bili i JKP „Stan”, Apoteka „Novi Sad”, koji su propdali i u prvom delu mog mandata. „Toplana” je dugovala četiri milijarde dinara. Imam osećaj kao da je bila na Arktiku, a da je danas u Keniji, što se tiče klime. Imali smo i milijardu i po dinara u RBV, za koje mi je guvernerka Narodne banke gospođa Tabaković rekla, da ću, ako ih povučem, izazvati stečaj Razvojne banke Vojvodine i da neću moći da povučem te pare. Četvrti mesec mog mandata stigla je pravosudna i izvršna presuda u sporu ATP „Vojvodina” protiv Novog Sada na 1,7 milijardi dinara. A ja ni luk jeo, ni luk mirisao.

Kako ste reagovali na zatečenu situaciju?

- Rekao bih da smo se borili na najbolji mogući način. Ja sebe gledam kao deo tima, jesam bio kapiten i nisam se sklanjao ni od jedne odluke i nisam prebacivao odgovornost na moje sradnike. Često sam ja branio njihove greške, a oni nikada nisu branili neke moje stvari. Ono što je surova realnost na lokalnom nivou, gradonačelnik je često najusamljenija ličnost u gradu, koliko god to deluje nelogično. Vas će malo ko da brani, a vi morate da branite sve. Vi ste kišobran za sve, a oni misle da je to vaša obaveza. Jedan američki gradonačelnik je rekao: „Gradonačelnik je kriv kad padne kiša i nije zaslužan kad sija sunce”.

Da li je moglo bolje, odnosno šta biste voleli da ste uspeli da uradite, a niste?

- Pravili smo greške, voleo bih da sam manje grešio. Voleo bih da sam bio još odlučniji oko nekih stvari. Verovatno sam najodlučniji sada u ovom poslednjem mandatu, ali i za to je potrebno i vreme i neko životno doba. Mislim da sam najplodotvorniji za Novi Sad u ovom poslednjem mandatu, jer sam bio spreman da pokrenem neke najteže stvari. To nije lako, koliko god to teoretski zvučalo da su prirodne i podrazumevajuće, za neke stvari treba vremena. Kad sam bio mlađi, nervirala me je ta priča o potrebnom iskustvu i nekom životnom dobu, periodu, prosto praksi. Mislio sam da su znanje i energaija dovoljni, a onda sam video da su potrebne sve te tri stvari. Voleo bih da sam ranije krenuo i oko garaža, da sam bio brži oko četvrtog mosta, ali nisam mogao, borio sam se dugo da završimo Žeželjev most. Onda posle da obezbedimo pare za četvrti most. Nije to bilo pitanje volje ili želje, prosto morate da složite prioritete. Čak bih rekao da sam u prvom mandatu pravio grešku jer sam se bavio sa 100 tema. A trebalo je da se fokusiram na pet. Voleo bih da smo već raspisali tender za deponiju, ali zadovoljan sam što će početkom sledeće godine oni koji će me naslediti moći da krenu u izgradnju regionalne deponije. Voleo bih da smo još brže išli u izgradnju Centralnog prečistača, ali smo konačno i to ugovorili.

Kako vidite Novi Sad za 10 godina?

- Ja bih najviše voleo da se širimo na sremsku stranu. Nadam se da će me poslušati naslednici, da ćemo razvijati Mišeluk u jednom lepom koncepcijskom stilu, s nižom spratnošću, s još većim komforom za život. Zadovoljan sam što investitori vide da moraju da pružaju veći komfor da bi prodali stanove. Naravno, moraćemo da razvijamo i ove potese prema Sajlovu, Veterniku, Rumenki. Novi Sad vidim kao grad od 500.000 stanovnika, kao grad sa šest mostova, sa snažnom  industrijom, sa bogatim kulturnim životom i grad koji pulsira. To je dobro za Novi Sad, nije dobro za Vojvodinu i Srbiju. Zato što mi usisavamo druge opštine i gradove, plaši me ta koncentracija  stanovništva u velike gradove, ali se to ne dešava samo kod nas. Teško će ovu trku izdržati ostali gradovi, osim Beograda, Novog Sada i Niša, eventualno Kragujevca, i to je veliki izazov za ovu državu.

Možete li precizirati u kojim slučajevima je trebalo više te odlučnosti?

- Trebalo je ranije da stvari postavljam na mesto. Najviše gde sam grešio, jesu kadrovska rešenja. Ne možete nikada u potpunosti znati ko se kako ponaša na nekom mestu, dok ga ne vidite. Ja znam da svi imaju tu priču, ne valjaju oni, ne valjaju ovi, treba bolji tim. Nije to tako lako, to je kao selektoru koji pravi tim, igrate s onim čime možete, s čime raspolažete, nemate neograničen fond igrača. Često sam bio usamljen u nekim stavovima, u odnosu na saradnike i sve druge, voleo bih da sam nekad još čvršće zastupao neke stavove. Ponavljam, pravio sam greške i ne bežim od njih. Kada pričam sa onima koji bi sutra trebalo da vode grad, pre svega sam im naglašavao svoje greške, ne dobre stvari. Mislim da je mnogo plodotvornije za njih, da uče iz toga. Ja nisam imao tu priliku, ja sam morao sam da ustajem, hodam i kad padnem, ponovo ustanem. Veliko je to životno iskustvo. Znate, 50 meseci vođenja Novog Sada vam je kao 100 meseci običnog radnog staža, ne podcenjujući nijedan posao. Svakako u emotivnom i zdravstvenom smislu, ne možete to rečima da opišete, to je prosto jedna realnost.

Da li se sad vaš tim iskristalisao? Hoće li iz njega doći i kandidat za novog gradonačelnika?

- Da, mislim da ćemo imati dobrog gradonačelnika Novog Sada, ako budem predložen za člana vlade i povučem se. Očekujem da ćemo u nedelju na organima stranke donesemo tu odluku, ja ću verovatno već isti dan držati gradski odbor i predložiti novog kandidata. Onda bih u ponedeljak obavestio sveukupnu javnost grada. Daću lične garancije da će to biti gradonačelnik koji će dobro, a nadam se i bolje od mene voditi grad. Trebaće mu naravno i vremena i prostora, ali verujem da će biti na visini zadatka.

Kažete da nemate problem da se okružite boljima od sebe, bez obzira da li dolaze iz sfere politike ili ne. Postoji li veza između tog stava i titula evropske prestonice kulture i mladih?

- To je veliki uspeh, ne samo moj, nikad to nisam personalizovao, ali sam ponosan što sam bio na čelu grada. Napravio sam „politički kišobran” da se to napravi, jer je bilo skepse i nedovoljno političke volje da se to napravi. Prihvatio sam ljude koje nisam znao od ranije, nisam ih znao ni iz političko-stranačkog života. Ponosan sam što im se nikad nisam mešao u rad, osim što sam postavio margine za delanje. Rezultat je da smo prvi grad van Evropske unije koji ima te dve titule. 

Na šta se konkretno ponosni?

- Ponosan sam na Žeželjev most, na taj divni 1. septembar 2018. godine. Drago mi je što sam napravio Koncertu dvoranu, Muzičku i baletsku školu, što sam stare fabrike pretvorio u kulturne centre, što sam doneo dve evropske titule, što su obdaništa besplatna i što subvencionišemo decu u privatnim vrtićima. Drago mi je što je Novi Sad danas daleko, daleko snažniji nego što je bio. Zato je i atraktivniji za sve one koji žele da ga preuzmu. Ja ću ostaviti mnogo više para na računu mojim naslednicima nego što sam ja zatekao. A rekli su 2012. godine da sam došao da ga poharam i da će sve pare nestati. Kažu da sam imao sreće što sam došao u trenutku kada se grad razvijao. Ne znam za početak, a poslednje dve godine imao sam koronu i jednu godinu gotovo svetskog rata. Ako je to sreća, neka mi se pripiše, ali sreća prati hrabre. Naravno, najponosniji sam na svoju porodicu, svoje sinove i ono što nikad neću moći da im vratim, jesu ovih 10 godina. Mnogi misle da su imali privilegije, ali bilo je mnogo više problema i nikad nisu kukali. I sigurno sam im oduzeo deo normalnog detinjstva ovim poslom, ali to je cena na koju sam ja pristao i koju je moja porodica prihvatila, živeći sa mnom. Nije ovo jeftin posao, emotivno, ali opet bih to uradio da imam šansu. I hvala Novosađanima na istorijskoj prilici da više od 10 godina vodim Grad Novi Sad. Iskreno sam im zahvalan i nek buduće genereacije cene kako sam i koliko sam radio za Novi Sad. To je najpoštenije, to je jedino fer. 

Šta su te titule donele Novom Sadu, da li su bile vredne truda?

- Donele su veću prepoznatljivost i popularnost grada. To vidite u stotinama sastanka sa stranim delegacijama, pre svega po ukupnoj kulturnoj ponudi grada i odnosu prema mladima. Što se tiče EPK, nikada nismo imali toliki broj događaja, uključenih ljudi, na toliko lokacija. Grad nikad nije živeo u takvom ambijentu. I to kad izlazimo iz dve godine korone i imamo ovaj, gotovo svetski, rat. Mi smo uspeli da se ne opredeljujemo, da se ne uključujemo u podele i prikažemo našu i evropsku kulturnu baštinu. Zaista je veliki uspeh i ovi „klinci” koji su to vodili zaista su dobro radili i ponosan sam na njih. Nemam dilemu da se taj rizik isplatio, biće večno upisan u CV ovog grada, ozbiljni ljudi znaju da se to ne dešava slučajno, ne može samo da se kupi.

Kad smo kod rizika, da li u njih računatei i ulaganje Grada u Radnu zonu “Sever 4”?

- Da. To je bila takva zaparložena livada i utrina, ali sa dobrom lokacijom uz auto-put, u vreme kad nismo imali industrijsku zonu i šta da nudimo investitorima. Ovo što je bilo od fabrika je privatizovano, uništeno. Kako god, nisu radile. Išao sam u Beograd, kukao, tražio neku fabriku za Novi Sad, koji nije dobio ništa. I to jeste posao gradonačelnika. To moraju da razumeju ljudi koji me zovu Vučićevim potrčkom. Imao sam dobru komunikaciju sa premijerom i kasnije premijerkom i to je plus za grad. Pa ja donosim Novom Sadu pare time, nisam nosio kući fabrike, mostove, Kreativni distrikt ili Muzičku školu... Kako bilo, tražio sam to zemljište od države bez naknade, mi smo to dobili, a onda smo krenuli da investiramo, a to se potpuno isplatilo. Ogromni su bili napadni na mene 2015. godine kada smo 3,5 milijarde investirali u „Sever 4”, a pogledajte sad.

Da li to znači da razvoj radne zone u Kaću više nije rizik, već uhodan postupak?  

- Nema više prostora na “Severu 4”, ostalo je možda desetak hektara. Radna zona u Kaću je fantastična i sada smo spremili novih 100 hektara sa desne strane puta ka Zrenjaninu. S leve strane je „Kontinental” i postojeće fabrike. Ono što ostaje pitanje za sledeće generacije, jesu stare industrijske zone, gde su stari industrijski kompleksi izgubili svrhu. Šta ćemo s „Jugoalatom”, sa „Jugodentom”, sa „Desom”? Vidite, gde je nekad bio „Albus” u Radničkoj ulici, sada će „Trilateral” i „Epik gejms” da prave neki svoj „hab”, IT centar, čudo neko neviđeno....     

Kada smo već kod IT sektora, čini se da je on u velikoj meri zaslužan za novo lice grada?

- Dvadeset godina je propala zgrada Radničkog univerziteta stajala kao opomena na propadanje grada. I svaka čast momcima iz „Vega IT” što su to kupili i što će napraviti moderan poslovni centar. „Kontinentalu” je mala „Pupinova palata”, a sećate se kakve sam napade morao da izdržim zbog nje. A onda su došle najjače kompanije tamo, vratile jermensku kosturnicu, podsetile da smo tamo pre 60-70 godina srušili Jermensku crkvu kad se širio bulevar. Sada su tamo svi stanovi prodati, svi poslovni prostori zauzeti, a stižu upiti za nove poslovne centre.

Stiče se utisak da ste najviše napada trpeli upravo zbog omogućavanja takvih investicija?

- Znate, trebalo je to izdržati. „Promenada” će potonuti, a ne samo ona, već i „Karađorđe”, Spens i pola Limana. Betoniraću Limanski park, kao što će novi most potopiti grad. Ne mogu svega ni da se setim. Nekada Novi Sad ima potrebu da sam sebe zaustavi. Možda jednog dana napišem neku reč o tome, jer ne mogu sebi da dočaram neke situacije i nelogičnosti. Sećam se kad mi je pokojni Đorđe Balašević rekao kada smo se upoznali, da mu je najteže bilo da organizuje koncert u Novom Sadu i da dobije aplauz za pesmu. Ali to je Novi Sad i ja ga volim, sa svim vrlinama i manama.

Svetozar Krstić

Kako komentarišete toliku upornost dela javnosti da se četvrti most preko Dunava ne izgradi?

- To je toliko mali deo javnosti: mi pričamo o desetinama ljudi u gradu od 400.000 stanovnika. Mogu politički da obrazložim, da neko počinje da se struktuira za buduće izbore na opozicionoj sceni, ko će biti lider. Oni verovatno misle da je to dobro uporište, da deo javnosti dobro na to reaguje. Za mene je neverovatno da je most upitan za bilo šta. Mogao sam da odložim početak radova dok ne odem, ali nisam hteo da se sklonim ni jednog trenutka zato što znam da sam potpuno miran i da je to dobra stvar za Novi Sad. Ucrtan pre 71 godinu, on sad dobija pun smisao, jer imamo Bulevar Evrope, vezu s auto-putem, a i gradi se Fruškogorski koridor, preko kojeg možemo da idemo ka Šapcu i Loznici ili na auto-put Miloš Veliki.

Navodno, kako tvrde protivnici ovog projekta, on ugrožava prirodu?

- Ja stvarno ne mogu da verujem da neko priča da most ne može na tom mestu, jer je tu izraslo neko drveće. Da li je trebalo da pre 71 godinu betoniraju tu trasu, da ništa ne izraste do izgradnje mosta? Ja sam odrastao na tom Šodrošu i sad bih da ga uništim? Da potopim Novi Sad, svoj grad i to kao njegov gradonačelnik? Kažu da bi most trebalo da bude kod Futoga i Begeča. Ne kažem da ti ljudi ne zaslužuju most, ali šta bi on suštinski doneo? Pređemo u Banoštor i Čerević, kupimo dobro vino i šta radimo, opet smo zaglavljeni, ne idemo nigde.

Zamerke javnosti odnosile su se i na prateću infrastrukturu za toliku urbanizaciju, pogotovo na hronični nedostatak parkinga?

- Ponosan sam na odluku kojom sam naterao investitore da svi moraju da imaju garaže ili parking prostore ili da plate penale od 20.000 evra po nedostajećem parking mestu. Ranije ih je bilo baš briga, oni prodaju stanove, a kupci, kad shvate da nemaju gde da parkiraju, počnu da vrše pritisak na Grad. Trebalo je mnogo petlje odlučiti se za izgradnju podzemne garaže u Ulici Modene. Sad smo sa novim GUP-om predvideli još veće obaveze investitora: oko zasada, oko zelenih površina, oko zauzeća javnih površina. 

Postoje kritike da je most deo „zapadne obilaznice” što podrazumeva i teretni saobraćaj kroz sam grad?

- Taj most je koncipiran kao Most slobode, to jest kao gradska saobraćajnica, neće imati teretni saobraćaj. On se vodi pod nazivom „Obilaznica” da bi bio projekat od nacionalnog značaja, da Republika to finansira, jer Grad nema 175,5 miliona evra. Ne znam kako to da objasnim ljudima. Mogao sam da odustanem od mosta, ali nemam pravo da kažnjavam ni njihovu, ni svoju decu. Mogao sam da budem komotan kao moji prethodnici. Zar stvarno mislite da bih ja opstao 10 godina radeći ovaj posao da me nije briga za ovaj grad?  Ja nisam došao ovde da uđem i da izađem. Ja hoću da nekada jednog dana možda neka ulica nosi moje ime u nekom novom delu grada. Ja hoću da moji potomci budu ponosni na ono što sam uradio za Novi Sad.

Da li vam je žao što novi most neće biti završen u vašem mandatu gradonačelnika ?

Nije mi žao, a nek negde bude upisano da sam se borio za taj most, da sam se borio za njega i da sam trpeo napade manjine, ali medijske većine, i nisam se pomerio ni jednog trenutka i ne bih se pomerio. Mislim da su me pogrešno procenili oni koji su politička konkurencija, odnosno opozicija. Nisam neko ko galami i ko se pravi preterano jak, ali sam mnogo hrabriji i odlučniji nego što to oni misle. Posebno u ovom trećem mandatu, kad sam raščistio neke stvari sam sa sobom i bio spreman da učinim najteže stvari. Žao mi je samo što nisam izgradio još neki most.