Милош Вучевић: Десет година борбе за град који волим

- За оцене мог рада задужени су грађани и јавност, није коректно да ја то оцењујем и не могу да будем објективан. Видим ових 10 година, као године борбе, године и устајања и  легања са мислима о Новом Саду. Верујем да смо за ових 10 година успели да пробудимо град, да га ставимо на праву трасу, да Нови Сад не буде више успавана лепотица, како сам рекао још у кампањи 2012. године, да не буде град који се креће локалним путевима, него да изађемо на ауто-пут. Да смемо да се такмичимо, да смемо да будемо конкурентни, да научимо да побеђујемо, а да и кад изгубимо, не патимо, него устанемо и идемо напред. Тако да сам задовољан и поносан са свих ових  10 година – рекао је Вучевић у својеврсном уводу.

Како описујете стање града кад сте га преузели?

- Не бих да ово испадне неко јадиковање, али да ли је било добро оно што сам затекао 2012. године – није. Сумираћу само да у многоструко бољој кондицији остављам Град Нови Сад ако одем, него што сам га затекао 2012. године. Не мислим само у неким бројевима, говорим о општем амбијенту, о слици, о снази Новог Сада, о атмосфери у Новом Саду.  То је неупоредиво у односу на оно с чиме сам се ја суочио тог септембра 2012. године. Ја сам имао први дан ситуацију да је Развојна банка Војводине блокирала Спенс за кредит који је потрошен на плате, да „Радосно детињство” дугује милијарду динара, махом за доприносе и порезе на зараде, да је штрајк у „Чистоћи, да је „Водовод и канализација” 48 сати пре мог избора потписало кредит са Европском инвестиционом банком на 15 милиона евра. Да је „Градско зеленило” примило више од 100 људи на неодређено време. Ту су били и ЈКП „Стан”, Апотека „Нови Сад”, који су пропдали и у првом делу мог мандата. „Топлана” је дуговала четири милијарде динара. Имам осећај као да је била на Арктику, а да је данас у Кенији, што се тиче климе. Имали смо и милијарду и по динара у РБВ, за које ми је гувернерка Народне банке госпођа Табаковић рекла, да ћу, ако их повучем, изазвати стечај Развојне банке Војводине и да нећу моћи да повучем те паре. Четврти месец мог мандата стигла је правосудна и извршна пресуда у спору АТП „Војводина” против Новог Сада на 1,7 милијарди динара. А ја ни лук јео, ни лук мирисао.

Како сте реаговали на затечену ситуацију?

- Рекао бих да смо се борили на најбољи могући начин. Ја себе гледам као део тима, јесам био капитен и нисам се склањао ни од једне одлуке и нисам пребацивао одговорност на моје сраднике. Често сам ја бранио њихове грешке, а они никада нису бранили неке моје ствари. Оно што је сурова реалност на локалном нивоу, градоначелник је често најусамљенија личност у граду, колико год то делује нелогично. Вас ће мало ко да брани, а ви морате да браните све. Ви сте кишобран за све, а они мисле да је то ваша обавеза. Један амерички градоначелник је рекао: „Градоначелник је крив кад падне киша и није заслужан кад сија сунце”.

Да ли је могло боље, односно шта бисте волели да сте успели да урадите, а нисте?

- Правили смо грешке, волео бих да сам мање грешио. Волео бих да сам био још одлучнији око неких ствари. Вероватно сам најодлучнији сада у овом последњем мандату, али и за то је потребно и време и неко животно доба. Мислим да сам најплодотворнији за Нови Сад у овом последњем мандату, јер сам био спреман да покренем неке најтеже ствари. То није лако, колико год то теоретски звучало да су природне и подразумевајуће, за неке ствари треба времена. Кад сам био млађи, нервирала ме је та прича о потребном искуству и неком животном добу, периоду, просто пракси. Мислио сам да су знање и енергаија довољни, а онда сам видео да су потребне све те три ствари. Волео бих да сам раније кренуо и око гаража, да сам био бржи око четвртог моста, али нисам могао, борио сам се дуго да завршимо Жежељев мост. Онда после да обезбедимо паре за четврти мост. Није то било питање воље или жеље, просто морате да сложите приоритете. Чак бих рекао да сам у првом мандату правио грешку јер сам се бавио са 100 тема. А требало је да се фокусирам на пет. Волео бих да смо већ расписали тендер за депонију, али задовољан сам што ће почетком следеће године они који ће ме наследити моћи да крену у изградњу регионалне депоније. Волео бих да смо још брже ишли у изградњу Централног пречистача, али смо коначно и то уговорили.

Како видите Нови Сад за 10 година?

- Ја бих највише волео да се ширимо на сремску страну. Надам се да ће ме послушати наследници, да ћемо развијати Мишелук у једном лепом концепцијском стилу, с нижом спратношћу, с још већим комфором за живот. Задовољан сам што инвеститори виде да морају да пружају већи комфор да би продали станове. Наравно, мораћемо да развијамо и ове потесе према Сајлову, Ветернику, Руменки. Нови Сад видим као град од 500.000 становника, као град са шест мостова, са снажном  индустријом, са богатим културним животом и град који пулсира. То је добро за Нови Сад, није добро за Војводину и Србију. Зато што ми усисавамо друге општине и градове, плаши ме та концентрација  становништва у велике градове, али се то не дешава само код нас. Тешко ће ову трку издржати остали градови, осим Београда, Новог Сада и Ниша, евентуално Крагујевца, и то је велики изазов за ову државу.

Можете ли прецизирати у којим случајевима је требало више те одлучности?

- Требало је раније да ствари постављам на место. Највише где сам грешио, јесу кадровска решења. Не можете никада у потпуности знати ко се како понаша на неком месту, док га не видите. Ја знам да сви имају ту причу, не ваљају они, не ваљају ови, треба бољи тим. Није то тако лако, то је као селектору који прави тим, играте с оним чиме можете, с чиме располажете, немате неограничен фонд играча. Често сам био усамљен у неким ставовима, у односу на сараднике и све друге, волео бих да сам некад још чвршће заступао неке ставове. Понављам, правио сам грешке и не бежим од њих. Када причам са онима који би сутра требало да воде град, пре свега сам им наглашавао своје грешке, не добре ствари. Мислим да је много плодотворније за њих, да уче из тога. Ја нисам имао ту прилику, ја сам морао сам да устајем, ходам и кад паднем, поново устанем. Велико је то животно искуство. Знате, 50 месеци вођења Новог Сада вам је као 100 месеци обичног радног стажа, не подцењујући ниједан посао. Свакако у емотивном и здравственом смислу, не можете то речима да опишете, то је просто једна реалност.

Да ли се сад ваш тим искристалисао? Хоће ли из њега доћи и кандидат за новог градоначелника?

- Да, мислим да ћемо имати доброг градоначелника Новог Сада, ако будем предложен за члана владе и повучем се. Очекујем да ћемо у недељу на органима странке донесемо ту одлуку, ја ћу вероватно већ исти дан држати градски одбор и предложити новог кандидата. Онда бих у понедељак обавестио свеукупну јавност града. Даћу личне гаранције да ће то бити градоначелник који ће добро, а надам се и боље од мене водити град. Требаће му наравно и времена и простора, али верујем да ће бити на висини задатка.

Кажете да немате проблем да се окружите бољима од себе, без обзира да ли долазе из сфере политике или не. Постоји ли веза између тог става и титула европске престонице културе и младих?

- То је велики успех, не само мој, никад то нисам персонализовао, али сам поносан што сам био на челу града. Направио сам „политички кишобран” да се то направи, јер је било скепсе и недовољно политичке воље да се то направи. Прихватио сам људе које нисам знао од раније, нисам их знао ни из политичко-страначког живота. Поносан сам што им се никад нисам мешао у рад, осим што сам поставио маргине за делање. Резултат је да смо први град ван Европске уније који има те две титуле. 

На шта се конкретно поносни?

- Поносан сам на Жежељев мост, на тај дивни 1. септембар 2018. године. Драго ми је што сам направио Концерту дворану, Музичку и балетску школу, што сам старе фабрике претворио у културне центре, што сам донео две европске титуле, што су обданишта бесплатна и што субвенционишемо децу у приватним вртићима. Драго ми је што је Нови Сад данас далеко, далеко снажнији него што је био. Зато је и атрактивнији за све оне који желе да га преузму. Ја ћу оставити много више пара на рачуну мојим наследницима него што сам ја затекао. А рекли су 2012. године да сам дошао да га похарам и да ће све паре нестати. Кажу да сам имао среће што сам дошао у тренутку када се град развијао. Не знам за почетак, а последње две године имао сам корону и једну годину готово светског рата. Ако је то срећа, нека ми се припише, али срећа прати храбре. Наравно, најпоноснији сам на своју породицу, своје синове и оно што никад нећу моћи да им вратим, јесу ових 10 година. Многи мисле да су имали привилегије, али било је много више проблема и никад нису кукали. И сигурно сам им одузео део нормалног детињства овим послом, али то је цена на коју сам ја пристао и коју је моја породица прихватила, живећи са мном. Није ово јефтин посао, емотивно, али опет бих то урадио да имам шансу. И хвала Новосађанима на историјској прилици да више од 10 година водим Град Нови Сад. Искрено сам им захвалан и нек будуће генереације цене како сам и колико сам радио за Нови Сад. То је најпоштеније, то је једино фер. 

Шта су те титуле донеле Новом Саду, да ли су биле вредне труда?

- Донеле су већу препознатљивост и популарност града. То видите у стотинама састанка са страним делегацијама, пре свега по укупној културној понуди града и односу према младима. Што се тиче ЕПК, никада нисмо имали толики број догађаја, укључених људи, на толико локација. Град никад није живео у таквом амбијенту. И то кад излазимо из две године короне и имамо овај, готово светски, рат. Ми смо успели да се не опредељујемо, да се не укључујемо у поделе и прикажемо нашу и европску културну баштину. Заиста је велики успех и ови „клинци” који су то водили заиста су добро радили и поносан сам на њих. Немам дилему да се тај ризик исплатио, биће вечно уписан у ЦВ овог града, озбиљни људи знају да се то не дешава случајно, не може само да се купи.

Кад смо код ризика, да ли у њих рачунатеи и улагање Града у Радну зону “Север 4”?

- Да. То је била таква запарложена ливада и утрина, али са добром локацијом уз ауто-пут, у време кад нисмо имали индустријску зону и шта да нудимо инвеститорима. Ово што је било од фабрика је приватизовано, уништено. Како год, нису радиле. Ишао сам у Београд, кукао, тражио неку фабрику за Нови Сад, који није добио ништа. И то јесте посао градоначелника. То морају да разумеју људи који ме зову Вучићевим потрчком. Имао сам добру комуникацију са премијером и касније премијерком и то је плус за град. Па ја доносим Новом Саду паре тиме, нисам носио кући фабрике, мостове, Креативни дистрикт или Музичку школу... Како било, тражио сам то земљиште од државе без накнаде, ми смо то добили, а онда смо кренули да инвестирамо, а то се потпуно исплатило. Огромни су били нападни на мене 2015. године када смо 3,5 милијарде инвестирали у „Север 4”, а погледајте сад.

Да ли то значи да развој радне зоне у Каћу више није ризик, већ уходан поступак?  

- Нема више простора на “Северу 4”, остало је можда десетак хектара. Радна зона у Каћу је фантастична и сада смо спремили нових 100 хектара са десне стране пута ка Зрењанину. С леве стране је „Континентал” и постојеће фабрике. Оно што остаје питање за следеће генерације, јесу старе индустријске зоне, где су стари индустријски комплекси изгубили сврху. Шта ћемо с „Југоалатом”, са „Југодентом”, са „Десом”? Видите, где је некад био „Албус” у Радничкој улици, сада ће „Трилатерал” и „Епик гејмс” да праве неки свој „хаб”, ИТ центар, чудо неко невиђено....     

Када смо већ код ИТ сектора, чини се да је он у великој мери заслужан за ново лице града?

- Двадесет година је пропала зграда Радничког универзитета стајала као опомена на пропадање града. И свака част момцима из „Вега ИТ” што су то купили и што ће направити модеран пословни центар. „Континенталу” је мала „Пупинова палата”, а сећате се какве сам нападе морао да издржим због ње. А онда су дошле најјаче компаније тамо, вратиле јерменску костурницу, подсетиле да смо тамо пре 60-70 година срушили Јерменску цркву кад се ширио булевар. Сада су тамо сви станови продати, сви пословни простори заузети, а стижу упити за нове пословне центре.

Стиче се утисак да сте највише напада трпели управо због омогућавања таквих инвестиција?

- Знате, требало је то издржати. „Променада” ће потонути, а не само она, већ и „Карађорђе”, Спенс и пола Лимана. Бетонираћу Лимански парк, као што ће нови мост потопити град. Не могу свега ни да се сетим. Некада Нови Сад има потребу да сам себе заустави. Можда једног дана напишем неку реч о томе, јер не могу себи да дочарам неке ситуације и нелогичности. Сећам се кад ми је покојни Ђорђе Балашевић рекао када смо се упознали, да му је најтеже било да организује концерт у Новом Саду и да добије аплауз за песму. Али то је Нови Сад и ја га волим, са свим врлинама и манама.

Светозар Крстић

Како коментаришете толику упорност дела јавности да се четврти мост преко Дунава не изгради?

- То је толико мали део јавности: ми причамо о десетинама људи у граду од 400.000 становника. Могу политички да образложим, да неко почиње да се структуира за будуће изборе на опозиционој сцени, ко ће бити лидер. Они вероватно мисле да је то добро упориште, да део јавности добро на то реагује. За мене је невероватно да је мост упитан за било шта. Могао сам да одложим почетак радова док не одем, али нисам хтео да се склоним ни једног тренутка зато што знам да сам потпуно миран и да је то добра ствар за Нови Сад. Уцртан пре 71 годину, он сад добија пун смисао, јер имамо Булевар Европе, везу с ауто-путем, а и гради се Фрушкогорски коридор, преко којег можемо да идемо ка Шапцу и Лозници или на ауто-пут Милош Велики.

Наводно, како тврде противници овог пројекта, он угрожава природу?

- Ја стварно не могу да верујем да неко прича да мост не може на том месту, јер је ту израсло неко дрвеће. Да ли је требало да пре 71 годину бетонирају ту трасу, да ништа не израсте до изградње моста? Ја сам одрастао на том Шодрошу и сад бих да га уништим? Да потопим Нови Сад, свој град и то као његов градоначелник? Кажу да би мост требало да буде код Футога и Бегеча. Не кажем да ти људи не заслужују мост, али шта би он суштински донео? Пређемо у Баноштор и Черевић, купимо добро вино и шта радимо, опет смо заглављени, не идемо нигде.

Замерке јавности односиле су се и на пратећу инфраструктуру за толику урбанизацију, поготово на хронични недостатак паркинга?

- Поносан сам на одлуку којом сам натерао инвеститоре да сви морају да имају гараже или паркинг просторе или да плате пенале од 20.000 евра по недостајећем паркинг месту. Раније их је било баш брига, они продају станове, а купци, кад схвате да немају где да паркирају, почну да врше притисак на Град. Требало је много петље одлучити се за изградњу подземне гараже у Улици Модене. Сад смо са новим ГУП-ом предвидели још веће обавезе инвеститора: око засада, око зелених површина, око заузећа јавних површина. 

Постоје критике да је мост део „западне обилазнице” што подразумева и теретни саобраћај кроз сам град?

- Тај мост је конципиран као Мост слободе, то јест као градска саобраћајница, неће имати теретни саобраћај. Он се води под називом „Обилазница” да би био пројекат од националног значаја, да Република то финансира, јер Град нема 175,5 милиона евра. Не знам како то да објасним људима. Могао сам да одустанем од моста, али немам право да кажњавам ни њихову, ни своју децу. Могао сам да будем комотан као моји prеthodnici. Зар стварно мислите да бих ја опстао 10 година радећи овај посао да ме није брига за овај град?  Ја нисам дошао овде да уђем и да изађем. Ја хоћу да некада једног дана можда нека улица носи моје име у неком новом делу града. Ја хоћу да моји потомци буду поносни на оно што сам урадио за Нови Сад.

Да ли вам је жао што нови мост неће бити завршен у вашем мандату градоначелника ?

Није ми жао, а нек негде буде уписано да сам се борио за тај мост, да сам се борио за њега и да сам трпео нападе мањине, али медијске већине, и нисам се померио ни једног тренутка и не бих се померио. Мислим да су ме погрешно проценили они који су политичка конкуренција, односно опозиција. Нисам неко ко галами и ко се прави претерано јак, али сам много храбрији и одлучнији него што то они мисле. Посебно у овом трећем мандату, кад сам рашчистио неке ствари сам са собом и био спреман да учиним најтеже ствари. Жао ми је само што нисам изградио још неки мост.