Ljajić: Normalizacija odnosa, u tri faze

Socijaldemokratska partija Srbije Aleksandru Vučiću izneće platformu za normalizaciju odnosa u tri faze, najavio je lider te partije i potpredsednik Vlade Rasim Ljajić, upozoravajući na to da „vreme nije na strani Srbije, niti na strani Srba na Kosovu i Metohiji”. Primetio je da javnost u Srbiji, kao ni na Kosovu, nije spremna za konačno rešenje, koje on vidi kao proces, u koji treba što pre da uđemo. 

„Cilj tog procesa treba da bude normalizacija, bez priznanja, i to u nekoliko faza“, kazao je Ljajić

Prva faza pregovora podrazumevala bi da se omogući potpuna ekonomska saradnja s Kosovom. U ovom trenutku preko administrativne linije izvozi se robe za više od 400 miliona evra godišnje, ali bi to, ističe, moglo biti dvostruko više, ukoliko ne bi postojale pravne i političke prepreke.

„Mislim na slobodan protok ljudi, robe i kapitala. Treba rušiti sve barijere koje to onemogućavaju. Srbija više ne može imati politički uticaj na Prištinu, ali ekonomski uticaj i te kako može zadržati kroz taj vid saradnje. Naš je interes da se sve prepreke otklone i da imamo razvijenu trgovinsku i svaku drugu saradnju s Kosovom“, rekao je Ljajić.

Drugi element bio bi otvaranje pitanja statusa Srba na Kosovu. ZSO treba, po Ljajićevom viđenju, da bude oblik samouprave Srba na Kosovu, a trebalo bi otvoriti i pitanje imovine i kulturne baštine Srbije na Kosovu.

„Treći korak bi bili pregovori o učlanjenju Kosova u međunarodne organizacije, osim u UN, uz jasne benefite – šta bi Srbija za tu saglasnost dobila. Ne možemo da pregovaramo u magli, da ćemo mi činiti ustupke, a za to ne dobijati ništa“, upozorio je Ljajić.

Napomenuo je i da u nekoj završnoj fazi svih pregovora treba otvoriti pitanje pregovora o konačnom statusu Kosova. Ključno je, ističe, da se u dijalogu koji je pokrenuo predsednik Vučić izbegavaju sve krajnosti, oslobodi se zabluda, a posebno treba izbegavati populističke predloge, na kojima bi se pridobila bilo naša javnost, bilo međunarodna zajednica.

„Treba ići s rešenjem koje ima šanse za uspeh, u smislu konačnog rezultata, uz elemenat očuvanja državnih interesa“, istakao je lider SDPS-a.

Dodao je da je po tom, verovatno najvažnijem pitanju u novijoj istoriji Srbije, u javnost izneto mnogo toga što se može oceniti kao krajnost – od toga da uopšte ne treba pregovarati, preko ideje da se hoće rešenje sad i odmah, do toga da čekamo da se taj „zamrznuti konflikt” sam od sebe reši.

„Iskreno, radi se o besmislicama. Nama stanje „zamrznutog konflikta” ne odgovara, iz prostog razloga što vreme u tom slučaju nije saveznik ni Srbije, a najmanje je saveznik Srba koji žive na Kosovu i drugih nealbanaca“, naveo je Ljajić.

Odgovarajući na pitanje šta bi to Srbija mogla tražiti zauzvrat, Ljajić je kazao da postoji niz stvari, od finansijske podrške za razvoj infrastrukture, do ubrzanog puta ka Evropskoj uniji. Optužbe da unutrašnji dijalog o Kosovu predstavlja pokušaj podele ili prebacivanja odgovornosti na nekog drugog smatra besmislenim jer, kako kaže – onaj ko vrši vlast na kraju mora da donese konačnu odluku, i hteo – ne hteo, prihvata svu odgovornost.

Na izjave pojedinih predstavnika opozicije da neće učestvovati u dijalogu odgovara da je legitimno pravo svakog da dođe ili da ne dođe, ali napominje da bi on, da je na mestu opozicije, došao i izneo svoj predlog.

Predsednik skupštinskog Odbora za KiM Milovan Drecun (SNS) podvukao je da ideja o unutrašnjem dijalogu ne znači spremnost Srbije da prizna Kosovo kao nezavisnu državu. Po njegovim rečima, predlog Srbije za rešavanje kosovskog problema treba kandidovati Albancima i međunarodnoj zajednici da bi se otvorio razgovor o svemu tome. Kako je kazao, budućnost Republike Srpske zavisi od odnosa Srbije prema kosmetskom problemu i od toga „kakvu ćemo nacionalnu strategiju da definišemo za 21 vek”. Kazao je da „predsednik Vučić ima svoj plan, ali neće da ga iznosi, već hoće da čuje i druga mišljenja”. Granica preko koje se neće preći, dodao je, jeste priznavanje nezavisnosti Kosova, jer mandat naroda, pojasnio je, nisu dobili da se prizna Kosovo kao nezavisna država.       

S. Stanković