JERMENSKI SCENARIO KAO POUKA I OPOMENA ZA SRBIJU

Srbija je zemlja koja se može pohvaliti dobrim, možemo reći i prijateljskim odnosima i sa Jermenijom i sa Azerbejdžanom i tako treba i da ostane. Simpatije unutar srpskog naroda pretežu na stranu Jermena, drevnog i monofizitskog hrišćanskog naroda, koji svoju snagu crpi u brojnim istorijskim zavetima predaka baš kao i srpski narod i koji se kroz istoriju, baš kao i mi, borio za slobodu od Turaka. Azerbejdžan je, sa druge strane, više puta pokazao da je ne samo dokazani ekonomski, već i politički prijatelj Srbije, te je ogromno poštovanje našeg naroda stekao kada je odbio da prizna nezavisnost tzv. Kosova uprkos tome što ga sa istim veže zajednička religija. U sukobima većeg ili manjeg intenziteta koji između Azerbejdžana i Jermena koji traju od jeseni 2020. godine Srbija se držala po strani, kako i dolikuje ozbiljnoj zemlji koja drži do svoje vojne neutralnosti, pritom poštujući principe međunarodnog prava priznajući teritorijalni integritet i suverenitet Azerbejdžana u Nagorno-Karabahu, provinciji naseljenoj Jermenima koja je pripala Azerbejdžanu nakon raspada Sovjetskog Saveza. S obzirom da čak ni Jermenija nikada nije priznala samoproglašenu nezavisnost Nagorno-Karabaha, sasvim je jasan i opravdan ovakav stav Srbije po tom pitanju. Nakon velikih uspeha postignutih tokom rata s kraja 2020. godine Azerbejdžan predvođen Ilhamom Alijevim pokrenuo je pre nekoliko dana finalnu vojnog ovladavanja celom teritorijom Nagorno-Karabaha i uspostavljanjem svoje pune civilne vlasti u istom. Jermeni u toj provinciji, uprkos neosporne i više puta pokazane hrabrosti i odlučnosti, praktično su kapitulirali i spremni su za razgovore sa zvaničnim Bakuom o mirnoj reintegraciji.

Zašto su dešavanja na udaljenom Kavkazu sudbinski važna za Srbiju? Kako kaže ona narodna poslovica, ne laje pas sela radi, već radi sebe, tako i mi iz tamošnjih dešavanja treba da izvlačimo važne pouke za sebe, brinući o svom interesu, a prepuštajući Azerbejdžancima i Jermenima da brinu o svojima. Mnogo je toga pozitivnog što treba usvojiti od Azerbejdžana i Azerbejdžanaca. Oni nikada nisu odustali od svog međunarodno priznatog suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Njihova volja da ostvare nacionalne ciljeve nikada nije bila bačena na kolena, čak ni nakon rata s početka 1990-ih koji su izgubili. Nije ih uplašila ni snažna i uticajna jermenska dijaspora, koja posle jevrejske važi za najbolje kotiranu u zapadnim krugovima. Verovali su u sebe, ali i u postojano savezništvo i oslonac u jednorodnoj i jednovernoj im Turskoj, a sve druge strane aktere su gledali isključivo kroz prizmu svojih interesa. Mnogo je, sa druge strane, loših stvari koje sebi kao narod i država ne smemo dopustiti kao što je to slučaj sa Jermenijom i Jermenima. Njihov aktuelni premijer Nikol Pašinjan došao je na vlast 2018. godine sa ciljem da svoju zemlju u potpunosti okrene ka kolektivnom Zapadu, te da preseče sve njene veze sa Rusijom. Uprkos podaničkom odnosu prema zapadnim centrima moći i promašenom verovanju u Makronovu pomoć, Pašinjana je od totalnog fijaska 2020. godine spasila Rusija sa svojom mirovnom intervencijom i potonjom zaštitom Jermena u Nagorno-Karabahu. Uprkos tome, Pašinjan je nastavio da okreće leđa Rusiji, tradicionalno bliskoj zemlji svakom čestitom Jermeninu. Umesto da podrži Rusiju u borbi za njen Nagorno-Karabah (čitaj istorijsku Malorusiju), on je inicirao saradnju Jermenije sa NATO i tako direktno gurnu prst u oko Kremlju. Sada bi, kada je njegova politika prema Nagorno-Karabahu doživela potpuni krah, hteo da tamošnje Jermene zaštite oni isti Rusi za koje je rekao da su previše zauzeti Ukrajinom i kao takvi nepodobni da budu na Kavkazu.

Kakve pouke iz svega ovoga treba da izvuče Srbije? Svakome je jasno da Aljbin Kurti sanja da isto učini sa Severom Kosova, tj. da ga, iz njegovog ugla, oslobodi od srpskih terorista i integriše u ustavni poredak tzv. Kosova. On to, zapravo, otvoreno i najavljuje. Baš kao što se Azerbejdžan godinama unazad naoružavao, dok su Jermeni živeli na krilima stare slave, tako se i tzv. Kosovo ubrzano naoružava, ne krijući nad kim to oružje žel ida primeni. Jasno je i to da je kolektivnom Zapadu opasno biti neprijatelj, ali još opasnije biti prijatelj i da bi isti zaštitio Srbe na Kosmetu onoliko koliko ih je zaštitio 2004. godine tokom Martovskog pogroma. Moramo biti svesni i toga da je Rusija, uprkos tome što dobar deo jermenskog naroda voli i poštuje istu, morala u jednom trenutku da okrene leđa onome ko je odlučio ne samo da joj uradi to isto, već i da joj gurne prst u oko. Niti je danas, Bogu hvala, Srbija Jermenija, niti su Srbi Jermeni. Srbija je danas najveća vojna sila u regionu i to je postala za poslednjih desetak godina ne da bi napadala druge, već da bi štitila sebe od drugih. Srbija uvažava kolektivni Zapad, sarađuje sa njim tamo gde je to moguće, ali se ne oslanja na njega ni po kom pitanju, a posebno kada je reč o zaštiti Srba na Kosmetu. Srbija nije uvela sankcije Rusiji, u Srbiji ne cveta rusofobija, Rusi su u Srbiji dobrodošli, ruske institucije u Srbiji rade kao i do sada. Sve navedeno važi i za Republiku Srpsku, odnosno za srpski narod u celini. Konačno, Aleksandar Vučić nije Nikol Pašinjan. Za razliku od jermenskog premijera koji je, uprkos fijasku do koga je doveo sopstveni narod i državu, poručio da ni pod kojim uslovima neće dati ostavku, srpski predsednik ima i uvek će imati sasvim drugačju poruku – nikada i ni pod kojim uslovima neću dati Srbiju.