Đukić Dejanović: Za nasilnike neophodne oštrije kazne

 u intervjuu za „Dnevnik”. O tom i sličnim zločinima kojima smo bili svedoci poslednjih dana od Čačka do Beograda, sa pozicije psihijatra i političara govorila nam je šta bi trebalo država da preduzme u prevenciji porodičnih zločina, ali i kako prepoznati i zaštiti se od nasilnika.

Šta se u čoveku dogodi da u trenu poubija ljude oko sebe?

– Nasilje se nikada ne događa ođedanput, ili vrlo retko. Očegledno je ubica iz Kanjiže čovek koji je i ranije ispoljavao porodično nasilje, ili druge značajne manifestacije nasilja. Nažalost, mi nikada verbalizaciju ne shvatamo najozbiljnije, kao ni notornu agresiju, a ona neminovno vodi ka eskalaciji, i ovo je, nažalost, jedan od takvih primera.

Zločin kod Kanjiže nije jedini, dogodio se sličan i u Čačku i Beogradu. Šta je uzrok ovakvom naletu agresije?

– Nemam dovoljno podataka šta su uzroci za pomenute slučajeve, ali postoje teorijske mogućnost i indukcija nasilja, što znači da i kada govorimo o nasilju i o njenim posledicama, moramo voditi računa da se ima dovoljno obrazloženja i osude za nasilje. Ali, i dovoljno poruka za one koji treba da uoče stepen spremnosti pojedinih ljudi i da alarmantna ponašanja, posebno onih osoba koje na male povode reaguju drastično, koje su sklone da u alkoholisanom stanju, ili pod dejstvom drugih psihoaktivnih supstanci, izazivaju incidente. Na takve tih dana treba obratiti posebnu pažnju i preventivno delovati, a to znači prepoznati opasnosti koje realno postoje. I to ne samo unutar institucija, već i porodice, te prijateljskih i komšijskih relacija.

Koje je po Vama rešenje, kada je u pitanju država u prevenciji porodičnih zločina?

– Trebalo bi povećati nivo informisanosti i znanja o nasilju. Mislim da kulturološke obrasce, koji ponekada imaju tendenciju da porodnični problem nasilja stavljaju pod tepih i da ga čuvaju unutar svoje porodice, moramo menjati. Smatram da nasilje ne sme biti tabu i da organi kojima se prijavljuje nasilje, moraju mnogo brže, energičnije reagovati, a da kaznena politika mora da bude neuporedivo oštrija.

Da li ovakav ubica može da se izleči, ako preživi krvavi pir?

– Najverovatnije se ne radi o mentalno obolelom licu. Naime, ne radi se o licu nesvesnom postupaka i posledica proisteklih iz njegovog ponašanja. Radi se o čoveku koji je teško kontrolisao sopstvene tenzije, napetosti, i koji se praznio na apsolutno neprihvatljiv način. Ukoliko je takva osoba podvrgnuta određenim, uobičajenim sociološkim tretmanima, a oni ne daju rezultate, mora se ići na sankcije. To je važno!

Može li se na vreme uočiti psihička poremećenost takvih osoba, budući da one često naizgled sasvim normalno funkcionišu u društvu pre nego što počine zločin?

– Kada se malo dete u obdaništu naljuti i razbije igračku ili udari druga, onda se primenjuju određeni vaspitni obrasci ponašanja. Mališan se tada usmerava da kanališe svoju agresiju na socijalno prihvatljiv način. U školskom periodu takođe postoje određena uputstva za pedagoge i roditelje, kako sa mladima postupati. Kojim će se sve načinima zapravo naučiti adekvatnijim pražnjenjem agresije, koju ima svaki čovek, ali jedni znaju, a drugi ne znaju da je kontrolišu. Oni koji je teško kontrolišu, moraju biti podvrgnuti određenim stručnim procedurama - psihološkim, sociološkim, pa i psihijatrijskim aktivnostima, ako je potrebno. Institucije same po sebi ne mogu ništa uraditi, ako ne podignemo nivo informisanosti svakog čoveka. Mora se imati na umu da svačiji komišija, rođak, drug, drugarica, mogu biti opasni po okolinu, i da ako korektno ne kontrolišu agresiju, mogu učiniti zločine opasne po život okruženja, pa i sopstveni.

Pitanje ovakvih zločina nije vezano samo za Srbiju, socijalni momenat, već i za, na primer, bogatu Ameriku. Zna li se razlog zašto je svuda u svetu porast masovnih ubistava i nasilja, uopšte agresivnog ponašanja?

– O agresivnom ponašanju se danas ipak mnogo više govori nego ranije, pa je stoga predstava da ima neuporedivo više agresivnih, drastičnih ponašanja, pa delom i zbog toga vlada takvo mišljenje. Dakle, agresivnog ponašanja je uvek bilo. Ipak, postoji nešto što svima nama može da bude prosto parametar... Naime, oni koji su skloni agresivnim verbalizacijama najpre, zatim motornim pražnjenjima, a onda i hetero agresiji  - agresija na druge ljude - oni to obično čine postepeno. Nažalost, ne obraća se pažnja ni kod nas, ni u regionu, ni u svetu, na postepenost razvoja nasilnih mehanizama i ispoljavanja nasilja. Stoga ono kulminira i često rezultira serijskim ubistvima, stravičnim psihološkim traumama. Jako je važan još jedan faktor - korišćenje različitih psihoaktivnih supstanci, među kojima je u našoj sredini najzastupljeniji alkohol, koji zapravo olakšava istupanja koja nisu u skladu sa moralom sredine, i koji olakšavaju ispoljavanje nekontrolisanog agresivnog ponašanja.

Da li bi rigoroznije kazne za takve zločine smanjile nivo stravičnih ubistava?

– Kazna je nešto što niko ne želi. Mi uvek želimo prevenciju, ali i kazne i sankcije moraju biti i brže, i veće, i teže. Ubice su obično velike kukavice i, zapravo, kazne drugih, onih sličnih njima, obično mogu delovati inhibitorno, bar delom na ponašanje potencijalnog budućeg zločinca.

Vladimir Đuričić