Đorđević: Srbiji potrebna vizija orla, hrabrost lava i mudrost lisice

veoma dobro poznata. Ona nema nikakve simpatije za Srbe, niti ih je pokazivala u prošlosti, a ne verujem da će ih imati ni u budućnosti. Uz to, ona je osoba bez integriteta i principa. S druge strane, realno ne znamo šta bi nam doneo Donald Tramp u Beloj kući. Međutim, on nije neko koga opterećuje ideologija, jer je prevashodno čovek prakse, a nije nevažna ni njegova najava da želi bolje odnose sa Rusijom. Iz te perspektive, svakako bi Trampov izbor za predsednika SAD bio bolja šansa za Srbiju – izjavio je u razgovoru za „Dnevnik” Miroslav Majkl Đorđević, jedan od najviđenijih srpskih emigranata i prvi predsednik Kongresa srpskog ujedinjenja . 

Po njegovim rečima, ne treba ipak gajiti prevelike iluzije da će američka spoljna politika doživeti nekakvu katarzu i početi dramatično da se razlikuje i sa eventualnim Trampovim ulaskom u Belu kuću....

– Američka spoljna politika je do sada uglavnom bila pravljena konsenzusom vodeće elite. I ona se suštinski vrlo teško menja. Prave se neki mali zaokreti na jednu ili drugu stranu, ali osnovna putanja po pravilu ostaje ista. Naravno, razlika u mišljenjima o tome šta je američki nacionalni interes u datom momentu uvek ima, čak se vode i velike debate na tu temu – uostalom, i o događajima u poslednjoj deceniji DŽDŽ veka u SAD vlada podeljeno mišljenje. Mnogi su i tada bili ubeđeni da američka administracija donosi strašno loše odluke i uspostavlja štetne presedane, pogotovo kada je u pitanju odnos prema Jugoslaviji, a naročito prema Srbiji. Međutim, i danas se sećam razgovora vođenog u tim vremenima sa čuvenim diplomatom Henrijem Kisinyerom. Upitao sam ga kako to da „veliki mozgovi” u Vašingtonu ne prepoznaju da je to što rade pogrešno. A on mi je samo odgovorio: tamo stanuju dogmatični ideolozi...

Govoreći o današnjem odnosu Sjedinjenih Država prema ovim prostorima, Majkl Đorđević kaže da u Vašingtonu još uvek vlada uverenje kako je ovde priča, što se tiče interesa SAD – završena s padom Miloševića.

– Tokom jedne večere upitao sam Tomasa Kantrimena, koji je bio važna figura u odnosima SAD i regiona, da li će Amerika konačno da shvati značaj Srbije. Njegov odgovor je bio veoma otvoren: Naš posao je završen na Balkanu, mi tamo više nemamo interesa, idemo na Srednji Istok. I ubrzo će se zaista pokazati da smo van glavne staze američke spoljne politike, a potvrda za to je činjenica da stavove Vašingtona prema Balkanu danas zastupaju drugorazredne i trećerazredne diplomate, zbog čega je i tako veliki uticaj ambasadora SAD u Beogradu, jer njima su date odrešene ruke, Stejt department mnogo i ne interesuje šta se ovde zbiva.

Govoreći o odnosu Beograda prema SAD, sagovornik „Dnevnika” upozorava da se dijaspora sve više udaljava od Srbije, jer joj matica nije pružila ruku.

– Otvoreno neprijateljstvo prema dijaspori, koje je karakterisalo Titovo doba, pretvorilo se u svojevrsnu odbojnost. Ilustracije radi, tokom devedesetih, još i pre Dejtona, davali smo savete, nudili rešenja, donosili iz SAD mnoge predloge prihvatljive i Amerikancima... Ali ovde su reakcije bile kao da govorite gluvima. Nažalost, ni kasnije most koji bi išao u oba pravca nije izgrađen, te stoga ne treba da čudi što dijaspora danas nije u kontaktu sa maticom onako kako bi trebalo da bude. Od nas se očekuje da lobiramo za Srbiju. Ali mi moramo da znamo za šta da lobiramo, koji su to srpski geopolitički, strateški interesi, ciljevi... Recimo, ideja o oslanjanju naše spoljne politike na „četiri stuba” – Moskvu, Vašington, Brisel i Peking – po meni je fatamorgana. Treba se voditi onom Dizraelijevom da „u politici i diplomatiji ne postoje ljubavi već samo interesi”. Tako i mi moramo da postupamo, pogotovo danas. Nemam ja visoko mišljenje o Evropskoj uniji, ali Srbija nema nekih velikih alternativa.

Na kraju, odgovarajući na pitanje kako vidi Srbiju u narednih deset godina, Majkl Đorđević je priznao da je zbog svega što se u svetu dešava vrlo zabrinut:

– Ceo svet je u previranju, od Bregzita do Amerike, koju su predsednički izbori podelili možda kao nikada do sada. U tom uzburkanom okeanu promena i globalnih problema Srbija je tek iverka. I zato mora da ima orlovsku viziju, hrabrost lava i mudrost lisice. To je Srbiji sada neophodno. A ima li, građani to bolje znaju od mene...

Miroslav Stajić

Iluzije devedesetih

Majkl Đorđević je u nedelji za nama bio u Novom Sadu povodom promociji njegove knjige „Decenija iluzija: Amerika, Srbija i srpska dijaspora 1990-2000” (Klio, 2016). „Dijaspora je na početku rata insistirala na tome da Beograd kao startnu poziciju brani Londonski ugovor iz 1915, veliki miraz koji je Srbija unela u stvaranje Jugoslavije. Kao poslovni ljudi pokušavali smo da objasnimo da u uvodnim rundama pregovora uvek idete iznad svojih maksimalnih zacrtanih ciljeva. Nije za to bilo sluha. Umesto toga, sanjarilo se o očuvanju Jugoslavije, pa krnjoj Jugoslaviji... Sve su to bile iluzije, čiji ishod znamo. Nažalost, takvim i sličnim propuštenim prilikama, zakasnelim delovanjima i pogrešnim odlukama obiluje srpska istorija”...