Znate engleski, imate internet i skajp, eto biznisa

Taj fenomen u poslednje vreme širi se Srbijom, a najviše ga koriste studenti, zbog lakoće dobijanja posla, plate i fleksibilnog vremena. Ali, da li je sve vezano za taj princip zarade tako lako i „na tri klika“?

Student novinarstva u Novom Sadu Jovica Munćan kazao je za „Dnevnik“ da do sada nema negativna iskustva s kompanijom za koju radi, ali da je ceo posao psihički vrlo zahtevan.

„Radim to radi para, iskustva i viška vremena, ali mi se najviše sviđa to što sve radim od kuće i kad mi odgovara“, objašnjava Jovica Munćan.

Dodaje da princip prijave za posao prilično je jednostavan za određene kompanije, što na početku deluje vrlo sumnjivo.

Munćan kaže da ga je privukao oglas na „Fejsbuku“, na kojem je pisalo da, ako zna engleski i želi da radi od kuće, napiše svoje ime i prezime, broj telefona i imejl-adresu.

„Posle tri dana me je pozvala radnica srpske kompanije Workforce, u 15 minuta proverila je moje poznavanje engleskog jezika, rekla da sam primljen i da samo još ostaje da se registrujem, odradim test od tridesetak pitanja i pogledam uživo jedan čas“,kaže Munćan, i dodaje da nakon toga nije imao nikakav kontakt s tom srpskom kompanijom, nego je potpisao ugovor s kineskom TutorABC.

Mnogi studenti koji se bave tom vrstom posla, a koji su iz Novog Sada, završili su Karlovačku gimnaziju. Za razliku od Njorkforcea, koji je srpski posrednik između onih koji žele da predaju i kompanija koje to omogućavaju, procedura pri direktnom zapošljavanju je nešto komplikovanija. Sofija Balać kaže da je od nje traženo da pošalje biografiju, uradi IT test i snimi video u kojem objašnjava zašto želi da predaje engleski.

„Počela sam to pre pet meseci jer nisam bila zadovoljna finansijama na drugom poslu, a u međuvremenu predavanje mi je postalo primaran posao. Prilično sam zadovoljna novcem, s obzirom na to da me plaćaju da sedim ispred računara i pričam engleski“, ističe Sofija Balać, a kao omiljenu anegdotu s posla izdvaja razgovor s dečakom od sedam godina s kojim je do kraja časa diskutovala o njegovoj omiljenoj ličnosti, Vilijemu Šekspiru i njegovim delima.

Osim dve pomenute kompanije, jedna od poznatijih je Nicetalk tutoring. Ksenija Edelinski je držala i audio-predavanja, ali je prestala, kako kaže, zbog toga što ne vidi progres i ne povezuje se s učenicima. Iskustva su različita. Kao problem sadašnji i nekadašnji predavači spominju i to što ne postoji pravi odmor, nije plaćeno zdravstveno osiguranje i penzioni fond vapi prazan. Na raznim onlajn forumima neki su pisali i o vrlo neprijatnim iskustvima pri radu s ljudima. Međutim, kako tvrde, uvek se „presudi“ u korist učenika.

Ovaj fenomen širi se i na Filipine, gde je centrala firme Bibo Global Opportunity, čiji su korisnici još uvek uglavnom državljani Japana. Zaposlena u toj kompaniji Milica Dragomirović počela je da podučava dok je bila maturantkinja Karlovačke gimnazije. Sada je brucoškinja na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i ne planira uskoro da prestane s takvim načinom zarađivanja.

„Svesna sam toga da mi, učitelji, njima predstavljamo sredstvo, ne drugačije od mikrotalasne ili fena za kosu, i od početka nisam bila zadovoljna zaradom. Međutim, plata je veća nego bilo koja koju bih ovde mogla da dobijem sa svojim kvalifikacijama“, kaže ta brucoškinja.

Mnogi smatraju da su za posao koji rade mizerno plaćeni. Miloš Stojadinović, takođe nekadašnji učenik Karlovačke gimnazije, kaže da ga čas od 25 minuta s nekim ljudima izmori više nego nekoliko časova s drugima. Drugi kažu da  zarađuju i po 70.000 dinara mesečno, što je gotovo dvostruko više od prosečne plate u Srbiji, ali naši sagovornici se slažu u jednom, a to je da je ovo prelazan posao, koji će napustiti čim pronađu nešto sigurnije

A. Lalović, S. Paramentić